Između zlobe, siromaštva i uniženosti

Oni po pravilu tumaraju ulicama u muškoj obući, pokupljenoj ko zna gde, i zbog toga što im je prevelika moraju da vuku noge, ne podižući ih s tla. Takvo usporeno kretanje ponekad im ostane svojstveno do kraja života. Nikome nije stalo, niti se iko pretvarao da mu je stalo do tih malih protuva. Neki od njih bili su deca stida, pa su izbačeni jer predstavljaju stalni podsetnik počiniocima greha na sramotu. Neki su siročad najsiromašnijeg sloja. Neki su pobegli od roditeljske nasilnosti, a takvih je mnogo, i među siromašnima, i među bogatima. Neki se pak hvataju ulice radi pukog preživljavanja jer su oni koji treba da se brinu o njima u životu odani pijanstvu i rasipništvu.

Saznanja koja se nalaze u Izveštaju načelnika policije, o ovom rasprostranjenom elementu među, kako se navodi, dolazećom generacijom, užasna su i dramatična kao ogoljeni fakti, daleko od svakog romansiranja romanopisca.

Ono čega se sećam od svog života pre uvoda u drugo poglavlje, većinom je smešteno u ovu klasu. Zaista smo bili skitnice po zemljinom šaru; iako naša lutanja nisu prelazila granice grada, niti su išla izvan mesta tek nekoliko milja udaljenih od njega. Jedini princip kojim smo se rukovodili bio je instinkt za preživljavanjem, životinjski; da jedemo (ako se čega dokopamo) kad smo gladni, i da legnemo da spavamo gde god da smo, kad nas umor savlada.

Sasvim se jasno sećam svog najbliskijeg druga, s kojim sam delio sreću i pustolovine, i koji je isto to radio sa mnom. Bio je nešto stariji od mene. Ime mu je bilo, uvek je to govorio, Vilijam, ili Bil, Džigs; ali mi smo ga svi zvali Bildžigs, jer nam je tako bilo zgodnije.

Bildžigs je bio sila od čoveka. Kad je bio ushićen ili vrlo raspoložen, predstavljao se kao jedan od dečaka o kojima ste čitali u Bibliji; jedino što nikad nije precizno rekao na kog je to od zaslužnih tačno mislio. Kosa mu je bila crvena – veoma crvena. Nikada nije češljana; ali je zato skraćivana svakih nekoliko dana i to su radili prijatelji koji bi mu se zatekli pri ruci; nekada je to rađeno makazama, nekada britvom koja bi za tu priliku bila naoštrena; a jednom prilikom, sećam se, čak i sekirom. Imao sam tu čast da rukujem ovom alatkom kad se prilika ukazala. Neki stolari koji su radili na jednoj novosagrađenoj kući, otišli su na ručak negde u blizini pa su sav svoj alat ostavili na zemlji. Jadni Bildžigs. Zamalo da mu ne otvorim lobanju.

Moj prijatelj nikada nije dozvolio da mnome upravlja neka jača sila ili nečije lukavstvo, i mada sam bio suviše mali da bih mogao značajnije da mu pomognem u njegovim čarkama, ponekad sam ipak uspevao da napravim ravnotežu i preokrenem stvari u njegovu korist, u slučajevima kad je odnos snaga uglavnom bio izjednačen. Jer Bildžigs je bio veoma prgav. Uletao je u svađe i tuče pod najnebitnijim izgovorom, i nekada bi se dogodilo da dobije teške batine.

Sećam se kako se jednog dana zakačio s dečakom koji je bio mnogo krupniji od njega, i to zbog neke Bildžigsove britke kritičke primedbe o izvesnoj kapi koju je pomenuti dečak odabrao da stavi na glavu. Taj s rečenom kapom počeo je da izvlači deblji kraj u bici koja se zahuktavala, no čim je ugrabio priliku zgrabio je jedan poveći kamen za popločavanje koji je izvaljen ležao na ulici te njime udario Bildžigsa tako snažno po glavi, sa strane, da ovaj pade ničice i bez svesti na tlo, i odmah poteče krv; pobednik je, kao svaki dobar prikan, dao petama vetra.

Pominjem ovaj incident jer sam zahvaljujući njemu prvi put video individuu koja će u godinama koje će doći (kao što će čitalac tokom priče otkriti) odigrati značajnu ulogu u dešavanjima u mom životu.

Jedna stara gospođa kvekerka, i devojčica mojih godina, bile su, činilo se, jedine u kući. Starica se ophodila vrlo ljubazno i pošto je isprala ranu na Bildžigsovoj krvavoj glavi, te nanela melem kupljen u obližnjoj apoteci, zamotala ju je sopstvenom čistom, belom lanenom maramicom. Devojčica je zavezala čvor na njoj jer staričini prsti nisu bili dovoljno savitljivi. Učinila je to veoma pažljivo i uredno; a meni je delovala, dok sam je gledao, poput malenog nebeskog anđela rumenih obraza.

Bildžigs je posle sačuvao tu maramicu i niko ga nije mogao naterati da se od nje razdvoji. Nosio ju je sa sobom u Meksiko, nekoliko godina kasnije, gde se suočio s još gorom ranom od one koju je zadobio od kamena za popločavanje; i nije bilo nikakve stare kvekerke da se o njemu stara; s ranom koja ga je poslala u grob, među bodljikave kaktuse.

Ona mala devojčica – starica ju je zvala Marta – obratila mi se veoma ljubazno; a stara gospođa mi je, dok smo izlazili, rekla da navratim s vremena na vreme, da mi da ono što bude imala, bilo od hrane, ili od odeće.

Ne sećam se kako se to desilo, ali ni ja ni moj prijatelj nismo više kročili u taj podrum, čak ni onda kad smo bili najgladniji. Prvi put je tada neko, u čitavom našem životu, postupio prema nama sa svesnom dobronamernošću, kao da smo prava ljudska bića. Znam da me je to dirnulo osećanjem koje nikada ranije nisam osetio. Iako bih život dao za tu staricu, i za to dete, prema njima sam osetio neku vrstu ponosa; ili prema njihovom dobrom mišljenju.

Moj je utisak, do dana današnjeg, da je ta malena epizoda koju sam upravo opisao; to nežno staračko lice uokvireno prostim čipkanim radom na kapi, i srebrna kosa uredno začešljana u punđu – i to drugo lice, simbol čistote i detinje dobrote – i sena srećnog, mirnog, čestitog, urednog života koju sam u letu uhvatio; sve je to, verujem, uticalo na mene svojim dobrim duhom, kasnije. Detetom kakvim sam bio (ah, kako samo deca umeju duboko da misle, daleko više nego što to odrasli zamišljaju!) uočio sam nešto od moralne različitosti između zlobe i siromaštva i uniženosti moje klase, i prefinjenosti i celovitosti i sigurnosti te kvekerske porodice. Znao sam da sam od iste krvi i mesa kao i oni, iste prirode. Bio sam ohrabren i koliko sam samo profitirao od njihove istinski dostojanstvene ljubaznosti, više nego što su mogli i sanjati.

Hoću li izdržati? Neće li to pretvoriti moju mladu krv u nešto nalik melasi – nešto što treba vagati i meriti, što uključuje rabate i marže i mudračko nadomišljanje pouzdane, proćelave, poštovane gospode s olovkom u jednoj ruci i praznom beležnicom u drugoj. Da li bi takva jedna beskrajna procesija prvih poglavlja, drugih naslova i trećih odeljaka dala bilo koji drugi rezultat od onog da mi se glava, poput ove Zemlje, počne vrteti oko sopstvene ose? Ne bi li bilo bolje teškoću rešiti hrabrošću, sazivanje zbora koji će činiti Efraim Foster, Vajolet i Kavert, i reći im iskreno da držim da niti sam sposoban za izučavanje prava, niti da je pravo za mene; i ljubazno ali odlučno izraziti svoju rešenost da prestanem?

Pet nedelja bio sam na praksi, u Kavertovoj kancelariji, i kao rezultat toga imam sledeće refleksije.

U dobu u kome sam se ja nalazio – već sam ranije spomenuo da sam tek prevalio dvadesetu – pametan mladić dobrog zdravlja traži nešto što će ga obuzeti – neki istinski predmet, za njegovu vitalnost, njegova osećanja, njegov gotovo neograničen moralni i fizički polet. Nije određeno šta to može biti; neki taj predmet nalaze u ispunjenju žarke želje da se otisnu na more, da posete različita mesta, ili na neki drugi način promene boravište. Neki ga nalaze u potrazi za konkretnim ciljem ka kome su se usmerili; ti ciljevi su raznorodni koliko i ljudski rod, ali ono čega ne smeju biti lišeni je traganje.

Za mene ta žudnja nikada ne bi mogla biti zadovoljena izučavanjem prava. Ono mi je postajalo sve odbojnije. Nisam još bio duboko u njega zagazio, to je istina, ali i ovoliko mi je bilo sasvim dovoljno. Osetio sam jedan od onih snažnih predosećaja da ovako ne mogu biti srećan – jedan od onih instinkata koje je, bez prevelike rasprave o temi, uvek mudro slediti.

Ali tu je moj dobri otac – čovek koji me je spasao propasti – koji me je toliko obavezao – koji me je čak i sada velikodušno snabdevao džeparcem, više nego neki bogataši svoje sinove – koji je svim srcem bio za tu stvar!

Jednom sam, nedavno, na način koji je bio pola u šali pola u zbilji, izustio par reči, više radi ogleda, da vidim kako bi Efraim reagovao na nešto što bi podrazumevalo odustajanje od mog studiranja. Sav se snuždio i pokunjio, izgledao je kao pokisao.

Da li bih mogao toliko duboko razočarati čoveka u gotovo jedinoj ozbiljnoj stvari koju je od mene tražio, da se složim s njegovom voljom? Ako je to za mene zaista tolika kazna, zar ne bi trebalo da joj se prepustim, zarad njega, ako ne zarad sebe? I neće li vreme preobraziti moju odbojnost, i čak učiniti da se sramim svojih detinjastih predrasuda i slabosti?

Ovakve dileme i oprečnosti brinule su me preko svake mere; zbog njih je moj početak u Kavertovoj kancelariji, i nastupajućih nekoliko nedelja, predstavljao ogromnu mrlju u mojoj inače dobroj sreći. I posle svega, nikakvu odluku nisam uspeo da donesem. Probijao sam se teškom mukom kroz poglavlja, naslove i odeljke, kao i ranije; i počeo sam, barem sam tako zamišljao, da bledim i mršavim, kao što doista i pristaje osobi od profesije.

Što ne znači da suvoparnost i opskurnost mog posla nisu bili olakšani valovima topline, zanimljivošću i zabavom. Nemoguće je bilo ne smejati se gospodaru Natu, i gotovo svim njegovim rečima i delima, ubrajajući tu i njegovu vezanost za velikog, lenjog psa, Džeka, i trikovima kojima ga je učio, a čije su lukavštine, bistrina, pa čak i izražajno lice, kao i duga, žuta dlaka, bili sva radost dečakovog života.

Džek je zaista bio vrlo slobodan u iskazivanju te privrženosti. To se videlo i jednog popodneva kad su se Natanijel i on vratili s ručka. U kancelariji je, kraj stola, stajala jedna dama, dok je u susednoj sobi gospodin Kavert za svojim stolom vodio ozbiljan razgovor s Peperičom Ferisom, berzanskim i finansijskim špekulantom koji je ovamo često dolazio poslom.

Činilo se da dama, koja je još uvek bila u mladim godinama, ali ipak i dovoljno stara da joj izbiju umnjaci, čeka Ferisa. Izgledala je moderno i samouvereno, što je ponekad odlika onih koji vode pozorišni život. Iako nije bilo lepo, lice joj je bilo srdačno i otvoreno, bistrih, crnih očiju i tamnijeg tena. Njena je figura, lepe visine i elegantnog pokreta, bila odevena u skupocenu svetlu svilu.

„Ah, imate prelepog psa“, reče ona, dok joj je Džek prilazio mašući repom. I zatim se nagnula da ga pogladi po glavi i leđima.

Džek je bez oklevanja rešio da pokloni svoje srce, i istog trena dve velike i vrlo blatnjave šape našle su se na naborima svetle svile.

Odlomak iz knjige „Život i pustolovine Džeka Engela“ (poglavlje treće), roman Volta Vitmana izgubljen 1852, pronađen 1852, pronađen 2016, u izdanju beogradske Geopoetike, u prevodu Ivane Đurić Paunović i Zorana Paunovića, naslov redakcijski