Site name

Miodrag Ilić, pisac drame "Žanka", premijerno izvedene sinoć u Operi i teatru Madlenianum

Nijedna vlast ne može bez podrške talentovanih i popularnih ljudi

U ličnosti Žanke Stokić najfascinantnija je njena životna energija, optimizam, vera u pozorište. Žanka Stokić je samu sebe stvorila ogromnom voljom i božjim darom.

4

Piše: Jelena Tasić

Beograd 08. novembar 2017. 15:00

Nijedna vlast ne može bez podrške talentovanih i popularnih ljudi

Ona je imala samo osnovnu školu, glumački zanat je učila "u hodu" od starijih glumaca i reditelja. Zvuči neverovatno da je u periodu od 1912. do 1944. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu ostvarila više od 150 uloga najrazličitijeg formata, u delima svetske klasike i pisaca koji su stvarali na našem jeziku. Divim se njenoj čvrstini, sposobnosti da opstane, uprkos mnogim razočaranjima, udarcima i padovima, njenoj jakoj individualnosti i - razume se - raskošnom talentu, koji je uz Peru Dobrinovića i Dobricu Milutinovića svrstava među najveće podvižnike srpskog glumišta uopšte - kaže u razgovoru za Danas Miodrag Ilić, dramski pisac, scenarista, publicist, novinar, prevodilac i pedagog, čija je biografska drama "Žanka" u Operi i teatru Madlenianum sinoć premijerno izvedena.

Madlenianum u jubilarnoj 20. sezoni na repertoar svoje Male scene stavlja ovaj Ilićev komad, koji je već igran u beogradskom Pozorištu Slavija, u SAD i Užicu, povodom 130 godina od rođenja i sedam decenija od smrti legendarne Žanke Stokić.

* Vaša drama smeštena je u poslednju noć života Žanke Stokić, čega se sve ona u njoj seća?

- U mom komadu Žanka prolazi kroz košmar predsmrtne noći, jednim delom u dijalogu sa svojim životnim obožavaocem, kritičarem Simeonom Tošićem, ličnošću iz moje mašte, ali i ponirući u svesti u minule godine svog složenog i svakojakim mukama opterećenog života. Ona priziva uspomene na svoje glumačke početke u putujućoj trupi, na bekstvo iz palanačke čamotinje u slobodu kakva se nudi samo u pozorištu, iz braka u koji je silom uvučena sa četrnaest godina... Prolazi ona kroz dva svetska rata i dane utamničenja, mučni islednički postupak zbog služenja okupatoru time što je stvarala privid normalnosti svojim komedijanjem...

* U predstavi u Pozorištu Slavija glavnu ulogu u ovoj istoj drami igrala je pokojna Ružica Sokić, a u Madlenianumu ulogu Žanke Stokić tumačiće Jelica Sretenović. Da li ste dok ste pisali komad imali u glavi neku "svoju" Žanku?

- Ne, nisam, premda mi se događalo ponekad, tokom spisateljskog života, da pišući vidim i čujem nekog određenog glumca. Poznato je da je dramski pisac prvi glumac koji u sebi "odigra" sve svoje likove, naravno ako to ume i može. Znao sam da Žanku mora da tumači odlična glumica, neka kojoj će se zbog ukupnih umetničkih dometa i osobenosti karaktera verovati da je - Žanka. Ružica je u ovoj ulozi bila veoma impresivna, identifikovala se istinski, svom dušom, sa velikom komičarkom, donevši ubedljivo celovit lik. Jelica Sretenović je, međutim, ostvarila istu ulogu drukčijim sredstvima, ali veoma efektno, nadahnuto, sa izuzetnom veštinom karakterizacije, budući da njenoj psihičkoj strukturi, ponašanju u životu i na sceni, i izvesnoj simpatičnoj "otkačenosti", ova uloga pristaje kao da je za nju pisana.

Foto: Milan Djakov

* Žanka Stokić je, kao jedna od žrtava komunističkog režima, rehabilitovana 2009. godine. Šta znači rehabilitacija umetnika, čiji talenat traži da se ostvari bez obzira na društvene i političke okolnosti?

- Rehabilitacija je formalno vraćanje u normalu neke prokažene ličnosti, ispravljanje nepravde, ili oproštaj društva nekome čija je krivica manja od izrečenih sankcija. To je spiranje greha ne samo grešnika, već i vlasti koja se ogrešila. Žanka Stokić je bila osuđena na gubitak nacionalne časti i zabranu učestvovanja u javnom životu zbog saradnje sa okupatorom. U njenom slučaju rehabilitacija je možda u neku ruku priznanje preterane strogosti prema velikoj umetnici, koja je mnogo više dala srpskom teatru i kulturi nego što je svojim uveseljavanjem publike u nevreme oduzela. Predstava "Žanke" u Teatru Madlenianum je zapravo korak dalje u reafirmaciji njene ličnosti, pokušaj da se problem odnosa umetnika i politike osvetli iz raznih uglova, da se jednoj zaslužnoj umetnici oproste zablude i greške, počinjene u konfuziji rata i lične nemoći da se otme izazovima scene.

* Zašto je ta tema odnosa vlasti i umetnika aktuelna u svakom vremenu i zbog čega ni vrhunska umetnost nije dovoljna zaštita od represije vlasti?

- Odgovor na to pitanje zahteva mnogo više vremena i prostora. Činjenica je da oduvek postoji izopačena i protivrečna sprega politike i inteligencije, preciznije rečeno umetnika. Nijedna vlast ne može bez duhovne potpore i podrške talentovanih i popularnih ljudi; s druge strane, umetnik egzistencijalno, s obzirom na neophodne uslove za stvaralaštvo, zavisi od vlasti. Posebno je pitanje kako da se umetnik postavi prema vladajućoj eliti, ili bolje rečeno prema ideologiji i aktuelnoj politici u smutnim vremenima, pod okupacijom, onda kad je njegov narod mučen, potlačen, istrebljivan, ugušene slobode. Oni lukavi, promućurni, oni koji umeju da ocene efemernost teškog stanja, beže u sivu zonu života, klone se, ili biraju takve poslove da budu što manje primećeni. Jer, nikakva stvaralačka genijalnost neće moći da ih spase moralne osude, ako se kompromituju kao saučesnici u pokoravanju svog naroda. Žanka Stokić nije, uprkos prirodnoj inteligenciji, umela da proceni koliko je njena popularnost i njena umetnička veličina bila od važnosti nedićevskoj vlasti. Gonjena imperativom glumca koji ne može bez publike, igrala je u satiričnim programima kojima se teško zamerila narodnooslobodilačkom pokretu. U Francuskoj, Poljskoj, Češkoj, Holandiji, posle Drugog svetskog rata sudilo se za kolaboraciju sa nemačkim okupatorima. Kazne su bile surove. Dakle, Žankino poratno stradanje nije posledica političkog terora, koji će se kasnije očitovati, već osvetničke stihije pobednika i zahteva da bude kažnjena. Ona, nažalost, nije izbegla poniženje, ali je doživela ličnu katarzu. U mom komadu ona se suočava sa samom sobom, postavlja sebi pitanje da li je i koliko je kriva. Dolazi do saznanja da je optužuju likovi koje je igrala na sceni - male žene, seljanke, sobarice, konobarice, kurve. Zahvaljujući velikom talentu, bila je pomilovana i pozvana da se vrati u pozorište, što nažalost nije dočekala.

Lična sećanja

- Gledao sam Žanku pred sam Drugi svetski rat, na sceni Narodnog pozorišta, u komediji Ljubinke Bobić "Porodica Blo". Bio sam, međutim, dete koje još nije pošlo u osnovnu školu. U glavi mi je sasvim bledo sećanje na nju u libadetu i sa tepelukom na glavi... Odmah posle oslobođenja video sam je nedaleko od Vukovog spomenika, kako sa grupom zatvorenika čisti ulicu brezovom metlom. Majka mi je rekla: "Vidiš, ono je velika glumica Žanka Stokić." Bila je u nekakvom izlizanom prljavom mantilu, sede kratko podšišane kose..., priča Miodrag Ilić o svojim ličnim sećanjima na Žanku Stokić.

Podela

Predstavu "Žanka" u Madlenianumu režirala je Milica Kralj, scenografiju i kostimografiju potpisuje Milica Bajić, kompozitor je Miroljub Aranđelović - Rasinki. Pored Jelice Sretenović u glavnoj ulozi, u komadu igraju i Milan Caci Mihailović i Petar Mihailović. Reprize su najavljene za 11. i 13. novembar.

povezane vesti

komentari (4)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Dragomir Olujić Oluja

08. novembar 2017.

Pogledajte predratni repertoar Žanke Stokić, recimo njeno „teatarsko“ ismejavanje otpora Abisinaca/Etiopljana Musolinijevoj okupaciji, pa ćete videti da njeno nedićevsko komedijanje nisu tek ili samo “zablude i greške, počinjene u konfuziji rata”... Uostalom, u partizanima je bilo na stotine glumaca, recimo Kazalište narodnog oslobođenja pri Vrhovnom štabu NOV i POJ (sve glumci iz zagrebačkog HNK-a) odigralo je za tri godine gotovo petstotina predstava, a u svakoj većoj partizanskoj jedinici postojale su umetničke čete!

Kalča

08. novembar 2017.

1. deo. Nekoliko reči u vezi sa režimskim slavljenjem glumice Žanke Stokić. Ne brine ova vlast o pravdi rehabilitujući Žanku Stokić. Brine ona o rehabilitaciji osnova, korenova svoje ideologije. Otuda se kolaboracija objašnjava kao „nužna“ „briga“ za sudbinu svoga naciona. Jugoslovenska tranzicija po medijskom kiču nikako nije prvina. Istim sredstvima uveseljavanja naroda obilato su se služile okupacione vlasti i kvislinški režim. Žanka Stokić je, zajedno sa mnogim glumcima i drugim umetnicima, služila tom naumu uveseljavanja ljudi pod okupacijom, ne postavljajući sebi suvišna moralna pitanja. Olivera Milosavljević piše da su “Radio Beograd zvali ‘Radio evropskog vojnika’ jer je predstavljao ‘najjaču vezu između fronta i otadžbine’. Naravno, mislilo se na nemačke frontove i nemačku otadžbinu“. Između emisija namenjenih propagandi okupacionih snaga i njihovih “uspešnih” ratnih pregnuća diljem Evrope emitovano je „Šareno po podne“, čija je glavna zvezda bila Žanka Stokić. Istovremeno su streljani đaci u Kragujevcu. Žanka i radio – ćute i uveseljavaju narod. Olivera Milosavljavić piše dalje: Pored najpopularnijeg veselog pozorišta „Centrala za humor“, koje je reklamirano kao „čisto ratni teatar“, u Beogradu su radila i pozorišta „Humoristi“, „Acino smešno pozorište“, „Razbibriga“, „Veseljaci“... Njihova neprikosnovena zvezda bila je Žanka Stokić. Naravno, i desetine drugih glumaca i glumica... Istovremeno je završeno istrebljenje beogradskih Jevreja.

Kalča

08. novembar 2017.

2. deo. Ako je već Žanka Stokić u pogubnim i strašnim okupacionim vremenima, kada se glava lako gubila, zašto je to veliča fašizam 1936? O ovom angažmanu “umetnice koju politika nije interesovala” u javnosti se zna mnogo manje. Žanka Stokić je agresiju Musolinijeve fašističke Italije na Abisiniju (Etiopiju), izrugujući se golorukim Abisincima kao ljudožderima i divljacima. To čini već od novogodišnje noći 1936. “1. januar 1936. Beograd po kafanama dočekuje Novu godinu. Glavna zvezda je Žanka Stokić, koja ide od kafane do kafane i zabavlja goste. Tačka se zove ‘Abisinija’”, piše Olivera Milosavljević. “Prigodno je obučena. Na nogama kamašne, vojničke čakšire, za pojasom turski jatagan i kubura, na glavi kolonijalni šlem, o bedrima čutura i termos. Noge su joj bose. Predstavlja abisinskog vojnika dobrovoljca. Žanka govori tekst: ‘Au-Au! Uala Ua! Adua! Amhara! Takara! (…) Upisala sam se u abisinske dobrovoljce, pa sam došla, ovako kako me vidite, da se s vama pred polazak pozdravim i oprostim! Stoj – stoj – stanite! Nemojte da plačete. Vratiću vam se ja opet živa, zdrava i, akobogda, čitava, sem ako me tamo Crnci ne ispeku i pojedu kao pečenicu ili od mene ne naprave ćevapčiće! (…) idem u Abisiniju da koljem, da koljem, nego šta! Jaoj! Žedna sam krvi…’ Publika se urnebesno smeje…” Naravno, nemam nameru da sudim o umetničkim dometima Žanke Stokić. (Ukoliko je čitalac zainteresovan, upućujem ga na knjigu Potisnuta istina: Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, kao i na tekst Kolaboracija: tekst bez konteksta, objavljen na portalu Peščanik. Autorka je Olivera Milosavljević).

Kalča

08. novembar 2017.

3. deo. Posle oslobođenja Jugoslavije Žanku Stokić je Sud časti (Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti) februara 1945. godine osudio na osam godina gubitka nacionalne časti jer je tokom rata učestvovala u programima na radio-stanicama pod nemačkom kontrolom. Žanka Stokić je pred sudom izjavila da boluje od teškog oblika dijabetesa i da je insulin mogla da nabavi samo preko crne berze. To je bio jedan od razloga što je morala da pristane da glumi i zarađuje novac za lek. U molbi za pomilovanje, koju je podnela 1947. godine (dve godine nakon presude), obelodanila je da je u vreme okupacije u svom stanu skrivala Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), kao i članove jedne jevrejske porodice. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je smanjenje kazne. Iste godine je pomilovana. Njoj dolaze Bojan Stupica i Milivoje Živanović. Uz dopuštenje pesnika Radovana Zogovića, koji je istovremeno bio i visoki partijski funkcioner (usput, o Zogovićevoj poeziji i sudbini bi valjalo iznova pisati) i funkcioner Agitpropa, odlučeno je da Žanka Stokić može da se angažuje u novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nažalost, posle nekoliko dana Žanka Stokić je preminula. Dobro je da čitalac uporedi još jedan događaj sa ovim, pa neka sam sudi. Mesto i razdoblje isti: Beograd i okupacija. Da nije moralo da se služi okupatoru pokazuje primer odvažnog i uglednog profesora etike Miloša Đurića. Ubrzo posle okupacije profesoru Đuriću je, kao i mnogim uglednicima, bilo ponuđeno da potpiše Apel srpskom narodu. Inače, Apel srpskom narodu je dokument kojim se osuđuje partizanski ustanak i kojim se stanovništvo poziva u borbu protiv partizana, kao i na poslušnost okupatoru. Autor ovog “dokumenta” je Velibor Jonić, ministar prosvete u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Nalog za pisanje Apela su kvislinškoj dale okupacione vlasti. Okupator je želeo da se u javnosti stvori utisak da je srpska inteligencija i kulturna javnost uopšte protiv ustanka. Apel je potpisalo 411 intelektualaca, profesora, umetnika i sveštenika u Srbiji. Profesor Đurić je odbio da potpiše Apel. Kompozitor i profesor Muzičke akademije Miloje Milojević ga je nagovarao da ipak potpiše Apel. Njemu je profesor Đurić tvrdo odgovorio: “Lako je tebi, ti u diple sviraš, ali ja predajem etiku!” Profesor Đurić je ubrzo potom penzionisan. Nedugo zatim bio je zatočen u Banjičkom logoru.