Ova monografija ima dosta mog iskaza. Ali, meni je žao što nisam pričao ono što je bilo inspiracija za pojedine predstave, ono što sam razgovarao sa glumcima.
Ja to nemam nigde zapisano. Nema toga nigde u nekoj ostavštini. Voleo bih da mogu da se prisetim toga, ali ne mogu. To nije moguće. Ja sam se bavio nečim što je jako efemerno i, naravno, shvatio da sam i ja neki efermerac i tako se ponašam – kaže za Danas Dejan Mijač, jedan do najznačajnijih srpskih savremenih reditelja povodom monografije koju je o njegovim „Novosadskim i (drugim godinama)“ uradila pozorišni kritičar Darinka Nikolić. Knjiga je predstavljena u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.
To je prva, Mijač smatra da će biti i jedina, monografija o njegovom umetničkom radu. Izdavač knjige je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, u kome je dugo godina bio angažovan i na čijoj je sceni režirao predstave koje su bile prekretnica u srpskom teatru. Iako je početna ideja bila da ova monografija „prvenstveno osvetli Mijačev dugogodišnji stalni angažman u SNP, Darinka Nikolić je u razgovorima sa rediteljem obuhvatila i predstave nastale pre i posle njegovog ‘novosadskog perioda’ – u JDP-u, Ateljeu 212, Somborskom narodnom pozorištu…, čime je praktično zaokružila pogled na celokupnu karijeru ovog izuzetno plodnog i za naš teatar tako važnog stvaraoca“, kažu u SNP-u.
Posebna pažnja u monografiji, a i na njenom predstavljanju u NBS, gde su govorili urednik izdanja Aleksandar Milosavljević, bivši upravnik JDP glumac Branko Cvejić, Darinka Nikolić i Dejan Mijač, posvećena je predstavama „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića, koja se smatra „prekretničkom po rediteljskom ‘čitanju’ ovog komediografa“ i kultnoj „Golubnjači“ Jovana Radulovića, koja je zbog političkog potresa koji je izazvala „skinuta“ sa repertoara SNP i scenski život nastavila u beogradskom SKC-u.
Kako se čulo na promociji, Mijač je „patrijarh srpske režije“, a monografija o njemu, urađena po „mustri“ i ravna knjigama kakve je nekad radio Feliks Pašić, „pomoći će mladim autorima da više saznaju ne samo o gromadi Dejanu Mijaču, nego i vremenu u kojem je stvarao“. Pored Mijačevih sećanja, intervjua i ličnog osvrta na predstave koje je režirao u SNP, monografija sadrži i kritike komada koje je radio na scenama u Beogradu, Somboru i Budvi, kao i zapise umetnika koju su sa njim sarađivali: Mire Banjac, Renate Ulmanski, Jasne Đuričić, Voje Brajovića, Jovana Ćirilova, Miodraga Tabačkog….
Dejan Mijač (1934, Bijeljina) posle studija na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, umetničku karijeru započeo je stalnim angažmanom u Narodnom pozorištu u Tuzli, iz koje odlazi u SNP. Tu postaje deo umetničkog tima koji je kreirao repertoarski profil ovog teatra u njegovom „zlatnom“ periodu. On se u SNP vraćao i docnije – sa režijom Šekspirove „Mere za meru“, koja se smatra jednom od najznačajnijih predstava druge polovine devedesetih i „Zojkinim stanom“ Mihaila Bulgakova, što je bila njegova pretposlednja predstava. Iz aktivnog pozorišnog života definitivno se povukao 2011, režijom Čehovljevog „Višnjika“ u koprodukciji JDP i Grad teatra Budva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
