Site name

Pozorišni reditelj Igor Vuk Torbica o zlu, sadašnjici i predstavi "Priče iz Bečke šume"

Srbija je postala postratna freska

Priroda zla je uvek banalna i ulična, Zlo nije ideja, ni ideologija, već može da nastane i bez namere da zaista budemo zli, a svođenje ljudi na razne obrasce jeste početak zla, kaže u razgovoru za Danas Igor Vuk Torbica, mladi i uspešni pozorišni reditelj.

4

Piše: N. Kovačević

Užice 18. novembar 2017. 15:11

Srbija je postala postratna freska

Foto: Nenad Kovačević

Njegova predstava "Priče iz Beške šume", po tekstu Edena fon Horvata u izvođenju Kazališta Gavela Zagreb, koja zajedno sa komadom "Hikeman" (ZKM Zagreb) predstavlja njegov pozorišni antiratni diptih, privukla je veliku pažnju na 22. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu - Bez prevoda u Užicu.

Na pitanje na šta je želeo da nas upozori inscenacijom drame "Priča iz Bečke šume", kojom je Eden fon Horvat tridesetih godina prošlog veka kritikovao malograđanštinu i nadiranje fašizma, on je ocenio da izborom dramskih tekstova "prenosi i brani sopstveno viđenje sveta, bez obzira na pozorišne trendove", te da "današnji svet nije bezbedno mesto i da ne zna šta će se dogoditi".

- Ipak, ne mogu da ne pomenem reč rat. To je naša svakodnevica i neko ne želi da se njome pozabavi, zato što rat nije u njegovoj avliji ili zato što ne oseća bombu. Nije mi jasno zašto ljudi ne doživljavaju rat kao nešto što traje i nakon što se ispali poslednji metak. Imate sliku Srbije kao apsolutne freske posle rata, a ja pripadam generaciji koja je stasavala u ratnoj ili posleratnoj atmosferi i ne mogu negirati to da je moj identitet i time definisan, kazao je reditelj.

On je ocenio da "na Balkanu nisu izgrađena demokratska društva i da ne postoje društveni konsenzusi, zbog čega politika diktira kako ćemo da živimo", a potom je naveo da će "onog trenutka kada ljudi osveste svoju snagu i društvo, političari biti svedeni na to da služe društvu".

- Imamo takozvanu elitu, intelektualnu i drugu, koja je veći problem od plebsa. Kukavičluk elite je nešto što je najpogubnije za celo društvo, dodao je i istakao da "materijalna kriza i egzistencijalni problemi nisu jedina ograničenja koja nas sprečavaju da se menjamo, već se te kategorije koriste kao floskule kojima se branimo i pravdamo".

- Nažalost, verujem u to da su ljudi skloni da reaguju tek posle trauma. Dok se nešto ne zakuva do krajnih granica, ljudi se neće pomeriti, jer im je dato dovoljno hleba i igara. Dato im je dovoljno da se ne bune, a ipak je to tako malo da bi mogli bilo šta progresivno da pokrenu, smatra Igor Vuk Torbica.

Ocenivši da oseća obaveze i odgovornost svoje generacije da se uhvati u koštac sa problemima, koje su ostavile starije generacija na prostoru bivše Jugoslavije, naš sagovornik ukazuje i na društveni paradoks:

- Generacije koje su dugi niz godina dozvoljavale urušavanje opštih društvenih, a time i pozorišnih vrednosti, uzimaju sebi pravo da s visine govore o generaciji koja je stasala i zatekla potpuni raspad sistema. Trebalo bi da imamo podršku ili, u najmanju ruku, ne bi trebalo da nam otežavaju probleme. Takva situacija je u svim društvenim sektorima i takve generacije, koje bismo mogli da nazovemo katastrofalnim, još uvek su na ključnim mestima, odlučuju o nama i nastavljaju da urušavaju društvo i institucije". 

Treš ideologija

- U pozorištu me zanima postavljanje problema koje živimo, a ne dramska radnja, i to jeste nezahvalna ideja za scenu. Naša svakodnevica je brbljanje u prazno, dok nam se dešava nešto je krajnje opasno, a to je trenutak kada društvo, država, vera, medicina i druge nauke, navodno, počinju da vode brigu o ženama, ženskom telu, o tome šta bi žena morala da bude i na koji način da to postane. U predstavi postoji matrica melodrame, kojom se mi igramo i dodirujemo treš ideologiju, jer verujem da malograđanska svest upravo tako gleda na stvari oko nas, kazao je Igor Vuk Torbici o svom komadu "Priče iz Bečke šume".

Završnica festivala

Do ponedeljka, 20. novembra, do kada traje festival koji po izboru selektora okuplja najbolje predstave iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, publika će gledati pozorišna ostvarenja: "Moja fabrika" (Selvedin Avdić/Selma Spahić, BNP Zenica), "Svedobro" (Stevan Vraneš/Nemanja Ranković, NP Užice) i "Moja ti" (Olga Dimitrijević/Aleksandra Milavić Dejvis, Atelje 212). 

povezane vesti

komentari (4)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Мiloš J. Kosovac

18. novembar 2017.

Jedan od mudrih koji zna ko smo, gde smo i kakvi smo. Ja znam da nisam taj, zato mi je bilo, sada mi je i biće teško živite među nedovršenim ljudima. Ujutru na stajlištu kažem ljudima dobro jutro, a oni ni da zucnu. Kažem vozaču kada uđem u autobus dobar dan, a kada izađem, sretan dan, samo retki mi otpozdrave. A gledajte, bilo koje životinje, hajde u gradu možete da vidite kada se sretnu psi, pozdrave se omirišu i upoznaju. Samo zli bi da se pokolju.

Slavko Petrov

18. novembar 2017.

Nisam video predstavu, ali je tema kojom se ona bavi, zanimljiva. Ljudi se, inače, bave temama koje su ivičene vremenom koje žive. Otuda i nezainteresovanost generacije koja je u tvojim godinama živela poslednju deceniju pred raspad. Naime, početkom osamdesetih ništa nije govorilo da će biti, što je usledilo. Bilo je to vreme novog talasa u muzici u kojoj sam i sam učestvovao. Drugim rečima, nisam bio elita koju spominješ, mada sam smatrao da jesam - studirao sam, svirao, putovao. Ne pomažu tu knjige, filmovi, pouke prošlosti, spoznaje okruženja i sveta - nikad nisu, niti će. Zavarniči, nema nikog da popravi kvar, štaviše, nađu se majstori koji prepoznaju interes i to je to. Problem Balkana je što je kvar ljudske prirode, čest.

Dragan Lo

19. novembar 2017.

Ako nije dijagnoza sa aspekta medicine ili bilo koje naučne discipline, ako nije neoprostiv greh sa aspekta religije, šta je zlo nego ideja koja Svetu daje konačnost umesto beskraja.

milija suzović

20. novembar 2017.

PREDUBOK KOMENTAR,UTOPIĆEŠ SE!