Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 1Foto: Shutterstock / file404

Da knjiga nije potpuno nepopularna kod mladih generacija i da je internet i društveni mediji nisu potisnuli, govori i pojava blogova, Jutjub i Instagram profila ljubitelja pisane reči koji na svojim platformama daju preporuke, prikaze, kritike i recenzije dela domaće i svetske književnosti.

Pored pojave sve više mladih autora i velikog broja novih knjiga i reizdanja starih, platforme za elektronsko čitanje i slušanje knjiga nekoliko godina unazad postale su popularnije u Srbiji, a knjige na ovakav način dostupne su uvek i svuda, bez bojazni da će iste pohabati i oštetiti u prevozu, čekanju u redu ili na poslu.

Pitali smo neke od popularnih domaćih autora šta je ono što trenutno čitaju, na koji način i koje knjige preporučuju.

„Trenutno čitam Murakamija ’O čemu govorim kada govorim o trčanju’, a čeka me Išiguro ’Klara i sunce’. Eto, neki japanski dani. Ali je njihova književnost svetska. Volim i da se vratim starim, dobrim klasicima, a i da opet čitam srednjoškolsku lektiru. Sa udaljenosti od trideset godina vidite da uopšte niste shvatili napisano“, kaže Branislav Janković (52), novinar i pisac.

Danasov sagovornik smatra da dobrog pisanja nema bez dobrog čitanja, a da to posebno važi za mlade pisce. Dodaje da voli magijski realizam, dobar horor i naučnu fantastiku.

„Malo mi smeta podela književnosti na žanrove. Više volim podelu na dobru i lošu književnost“, objašnjava Janković.

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 2
Foto: Veljko Mitrović

Čita i domaće i strane autore, ali uvek bira kvalitetnog pisca bez obzira na to odakle je. Ipak, prednost će uvek dati domaćim autorima. Knjige čita u štampanom obliku, ali dok putuje veliki broj knjiga mu se nalazi u džepu – u elektronskom formatu.

„Svet se menja, pa moramo i mi. Bitno je da se knjige pišu i da se čitaju“, dodaje sagovornik.

Autor nekoliko romana, od kojih su se izdvojili „O vukovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole“, „Zidanje ambisa“ i serijal o Jevremu Utviću, preporučuje Gabrijela Garsiju Markesa i njegov roman „Sto godina samoće“.

Izdvaja i klasik domaće knjiženosti „Prokleta avlija“ Ive Andrića i kaže da je pročita bar jednom godišnje i da svaki put otkrije nešto novo.

Roman „Opsada crkve Svetog Spasa“ Gorana Petrovića je još jedna preporuka Branislava Jankovića za koji smatra da je „riznica reči i mašte“. Preporučuje Hemingevog „Staraca i more“ rečima: „Kako od jedne ribe i jednog sna stvoriti remek-delo“.

Kao roman koji je uticao na njegovo pisanje navodi „Testament“ Vidosava Stevanovića.

Marija Ratković (38), teoretičarka, aktivistkinja i publicistkinja, kaže da je nedavno ponovila čitanje dve knjige – „Sve drame“ Sare Kejn i dečije knjige „Braća lavlje srce“ Astrid Lindgren.

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 3
Foto: Ema Bednarž

Dodaje da to često radi, a kao razlog navodi da joj „pročitane knjige istovremeno pružaju i razbijaju osećaj sigurnosti“, smiruju je u poznatim delovima i uvek uoči nešto novo.

„Sada čitam ’Grudi i jaja’ japanske spisateljice Mieko Kavakami, koja mi se savršeno uklapa sa dramom ’Poslednje devojčice na zemlji’ Maje Pelević zbog čijeg nastanka se neizmerno radujem.“

Priznaje da najviše čita novinske članke i savremenu teoriju, ali i da zbog novog romana koji piše čita sudsku dokumentaciju, izveštaje o kršenju prava ljudi, jer kako kaže „nekad se tu nalazi prava poezija“.

„Nikad neću zaboraviti rečenicu iz Izveštaja o radu ustanova socijalne zaštite za smeštaj osoba sa invaliditetom za 2010. godinu, Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, ona glasi: „Smrt je i dalje najčešći put izlaska iz institucija“, dodaje laureatkinja nagrade „Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku 2020. godine.

Marija najčešće bira autorke i književnost marginalizovanih grupa, jer joj upravo one donose „najsvežiji osvrt na stvarnost sveta u kome živimo i prag opštih mesta je podignut u odnosu na dominantnu književnost i njene teme koje su često nepodnošljivo dosadne i nazadne, kao i sam heteropatrijarhat. Jedini izuzetak je antika“.

„Moj omiljeni žanr je o roman o odrastanju, ali posebno su mi drage feminističke aproprijacije klasika – ’Don Kihot’ Keti Aker, ’Medeja’ Kriste Volf; ’Euridika govori’ Elfride Jelinek i naravno ’Fedrina ljubav’ Sare Kejn“, kaže Ratković.

Voli da čita knjige u elektronskom formatu i takve su knjige najzastupljenije u njenoj biblioteci – uglavnom iz teorije.

Takođe, smatra da nema dovoljno knjiga u ovom formatu na srpskom jeziku, a poslednju digitalnu knjigu koju je pročitala je „Oprost“ Aleša Štegera.

„Ne volim nepotrebno trošenje papira, važne knjige svakako treba imati i u jednom i u drugom i svakom mogućem obliku. Prusta imam i na francuskom i na engleskom i u prevodu Lidije Dejvis i Skota Monkrifa. Osetljiva sam na loše prevode, loše prelome i lošu štampu, zato me teše podesive digitalne verzije, čak i skenovi starih izdanja besprekorne opreme“, dodaje Ratković.

Autorka popularnog romana „Ispod majice“ preporučuje nekoliko autora, posebno izdvajajući Saru Kejn i njene drame „Fedrina ljubavi“, „Žudnja“ i „Psihoza 4.48“ – za koju kaže da treba da se stalno čita kada se govori o mentalnom zdravlju „na uvek isti i ispran način“.

„Sara Kejn je heroina generacije pre moje i zabavlja me da vidim možemo li danas da volimo ili pišemo hrabrije, bolje“, dodaje sagovornica.

Na svoj spisak dodaje i Davida Pijadea i knjigu „Strast: Roman iz beogradskog života“, „prvi lezbejski roman u Jugoslaviji koji je napisao muškarac i doneo je jedan drugačiji pogled na Beograd iz vremena pre drugog svetskog rata, na manastire i žurke, seks, nasilje i strasti, jer svet istorije književnosti je daleko bogatiji kada uključimo ono što se namerno briše i precrtava.

Svako treba da bira svoju istoriju, ‘Strast’ je deo moje“.

Među preporukama Marije Ratković našli su se Dijala Hasanbegović sa knjigama poezije „Neće biti djece za rat“, za koju kaže da „odvaja meso od kostiju“, kao i Pol B. Presijado sa romanom „Testodžanki: Seks, droga i biopolitika u farmakopornografskoj eri“ koji je po njoj „jedna od najvažnijih knjiga sadašnjice i na nivou sadržaja i koncepta autoteorije“.

„Pored ’Manifesta kiborga’ Done Haravej i ’Posthumano’ Rozi Brajdoti, važno mi je da izdvojim delo Pola Presijada jer ga je moguće čitati kao roman, poeziju i proročanstvo. Na početku epidemije uživala sam u njegovim tekstovima o virusima, retko smisleni i poetični tekstovi zaljubljenika u nauku i filozofiju“, dodaje.

Najzad, pominje knjigu „U potrazi za vrtovima naših majki“ Alis Voker.

Kako objašnjava, bila je potpuno „očarana celim svetom bogatog stvaralaštva afroameričkih žena koje definitivno nije deo popularne literature, ali je itekako relevantno za Balkan“, izdvajajući citat: „Tumarale su slepo kroz živote: stvorenja toliko zlostavljanih i sakaćenih tela, tako prigušena i zbunjena bolom da su sebe smatrale nedostojnim čak i nade.“

Đorđe Bajić (46), filmski i književni kritičar i master teorije umetnosti i medija, trenutno čita „Dinu“ Frenka Herberta, „a sve u sklopu priprema za predstojeći film Denija Vilneva koji uskoro stiže u svetske i naše bioskope“.

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 4
Foto: Dane Banić

„Naravno, čitao sam serijal o peščanoj planeti Arakicu i ranije, kao srednjoškolac, s tim da mi sada Herbertov stil još više prija, umem da uočim neke nijanse koje ranije nisam primećivao – njegov roman je baš prava SF majstorija, esencija za sve one koji vole žanr“, dodaje Bajić.
Stalno čita i uvek ima knjigu pri ruci, a nekada i više njih. Preferira kriminalističke romane, što je, kako objašnjava, i očekivano jer i sam piše „u njegovim okvirima“, kao i horor i fantastiku. „U tom trouglu se osećam najzadvoljnjije i najsrećnije“, kaže.

Ne bira knjige prema nacionalnoj pripadnosti autora, ali ne zapostavlja ni domaće pisce. Smatra da je „svetska književnost bogatija i sveukupno znatno bolja, to se nekako i podrazumeva, s tim da nikako ne treba gubiti iz vida da i srpski autori imaju šta da ponude – i u okvirima žanra i izvan njega“.

Knjige isključivo čita u štampanom obliku.

„Možda je retro i možda neki smatraju da je to nepraktično ili prevaziđeno, ali meni ništa ne može da zameni osećaj kada uzmem štampanu knjigu u ruke“, objašnjava autor romana „Ostrvo prokletih“ i serijala knjiga o policijskom inspektoru Nikoli Limanu.

Pored pomenute „Dine“, Bajić za ljubitelje kriminalističkih knjiga preporučuje romane „Otpadnici“ Anje Mijović i „Dugo opraštanje“ Rejmonda Čendlera.

„Ako ste raspoloženi za avanturu i fantastiku – dvoknjižje ’Firentinski dublet’ koje su u četiri ruke napisali Goran Skrobonja i Ivan Nešić.“

Stefan TićMi (Mitić) (29), autor knjiga za decu i odrasle, kaže da trenutno čita romane, priče i intervjue Gabrijela Garsije Markesa.

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 5
Foto: Maja Argakijeva

„U nekoliko prilika sam rekao da je u genezi svih mojih knjiga uvek slika. Prva slika koju sam imao za ’Patrijarhovu jesen’ bila je slika starog čoveka u veoma luksuznoj palati u koje krave dolaze i jedu zavese”, nastavlja citirajući Markesa.

Dodaje da u poslednje mnogo više čita nego što piše, kao i da preferira magijski realizam.

„Volim literaturu koja ne zanoveta, ne kukudrami, već me nadmašta. Volim literaturu ispalu iz ležišta, začudnu. Onu uvrnuto-lepu, surovo-dirljivu. Onu toplo-mračnu, neobičnu. Takvu. Ukratko: volim realizam sa prstohvatom magije”, kaže TićMi, koji je prva osoba koja je poeziju prevela na znakovni jezik prilagođen gluvim i nagluvim osobama.

Sebe naziva naturščikom i dodaje da za njega književnost „ni u jednom momentu nije moranje, već ljubav“.

„Jedno beskrajno polje svakodnevnog otkrivanja, istraživanja, kako domaćih tako i stranih autora. Istakao bih eseje Česlava Miloša, Raše Livade, slikovnice koje radi Vane Kosturanov, prozu Agote Krištof. Poeziju Jehude Aminhaja, Mensura Ćatića, Judite Šalgo, Libera Markonija, Vojislava Despotova. Na sajmu knjiga u Skoplju naišao sam na Tolkinovu trilogiju, s posvetom iz 1997. ‘sakam do nebo’, koju je ilustrovao Dobrosav Bob Živković. Jedva čekam da mi ih potpiše”, kaže TićMi.

Knjige najradije kupuje i čita u štampanom obliku, dodajući da pored čula vida, aktivira i čula mirisa i dodira.

„Za čulo ukusa zadužen je moj pas koji ih neretko jede. Stranu po stranu, slovo po slovo – mljac. Još ne mogu da mu oprostim poslednji obrok – Šklovski, ’ZOO ili Pisma ne o ljubavi’. Ni urnebesa, ni kupusa, knjigu je pojeo bez priloga. Još je vari, koliko vidim…”, duhovit je sagovornik, čija je knjiga „Kaput od mahovine“ nedavno uvršena među 200 najboljih knjiga za decu na svetu.

Kaže da je opsednut kratkim pričama, pa da pored već pomenutih autora, preporučuje „Ostrvo i okolne priče“ Gorana Petrovića jer „unutar te knjige mravi vuku velike trošice tišine, a jedna baka smešta zrelo sunce u tegle za zimnicu”.

Pisac knjiga „U’vatile me lutke“ i „Ja sam Akiko“, kao preporuku daje i knjigu Marija Benedetija „Smrt i druga iznenađenja“, „zato što unutar te knjige s prestankom kiše prošlost se opet rađa, kao pečurke”.

Dok iz knjige priča „Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi” Gabrijela Garsije Markesa izdvaja priču pod nazivom „More izgubljenog vremena“.

Tamara Kučan (32), mlada autorka koja je svoju prvu knjigu „Beograđanka“ objavila sa samo 17 godina, kaže da poslednja knjiga koju je pročitala „Ebanovina – moj afrički život“ poljskog pisca i novinara Rišarda Kapušćinjskog.

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 6
Foto: Luka Karadžuleski

Ova zbirka eseja i iskustva autora koji je proveo godine u Africi na Tamaru je ostavila snažan utisak, upoznala je sa istorijom i svakodnevnim životom kontinenta za koji kaže da je fascinira.

Ne čita onoliko koliko bi želela, „ali svakako više od mnogih ljudi“ koje poznaje.

„Najčešće čitam trilere, iako sam poslednjih godinu dana poprilično rezervisana prema ovom žanru. Ne sviđa mi se nagla popularnost ovog žanra i potreba pisaca da nasilno, s namerom, pišu isto“, kaže autorka 13 romana od kojih su veliku popularnost među čitalačkom publikom stekli „Indigo“, „Profajler“ i „Oflajn“.

Za nju nije važan faktor u odabiru knjiga to da li je autor strani ili domaći, i dodaje da su „domaći autori triler žanra, čija radnja romana se dešava na našem tlu, nešto čemu ne može da odolim“.

„Poštujem trendove, kao pisac i izdavač idem u korak sa istima, ali štampana knjiga će uvek biti moj izbor jer jedino takvu knjigu mogu da zagrlim posle čitanja“, kaže Kučan.

Na njenoj listi, na prvom mestu, nalazi se Aleksandar Đuričić Ash i njegov roman „Rekvijem za Adama“, knjiga za koju kaže da je „sjajna, realna, potresna priča o mladom pijanisti rastrzanom između svojih snova i očekivanja okoline“.

„Knjiga koja me uvek oraspoloži i vrati u tinejdž godine je ’Ultravioletna’, autorke Teodore Vuković. Pažnju mi je privukao i mladi autor, Mihajlo Vasiljević i njegov roman ’Sečivo’, u kome glasom svoje generacije progovara o sazrevanju i problemima mladih.“

„Trenutno čitam ’Izabrana dela Čarlsa Dikensa’ u kom se nalaze ’Oliver Tvist’, ’Priča o dva grada’ i ’Velika očekivanja’. Utisci su odlični, u pitanju je velikan, majstor jezika i vrsni pripovedač. Takođe, čitam i ’Dungeon master’s guide’, to je za Petra Pana kog čuvam u sebi“, kaže Miloš Petković (35), pisac fantastike.

Zbog poslovnih obaveza čita manje nego ranije – od četiri do pet knjiga mesečno.

Traga za dobrim pričama, bez obzira kom žanru pripadaju, ali preferira fantastiku i klasike svetske književnosti.

Voli podjednako da čita i domaće i strane autore, kao i da otkriva nove.

Dodaje da nešto čita za „svoju dušu“, nešto zbog posla ili radoznalosti, ali da uvek čita sa uživanjem.

Knjige bira isključivo u štampanim izdanjima.

„Doduše, bilo je tu i par audio knjiga, ali retko. Knjige su, kako reče Stiven King, ’jedinstvena, prenosiva magija’, a mene magija zanima samo u takvom obliku“, kaže Petković.

Autor trilogije „Perunov hroničar“, „Vukovi sudbine“ i „Legende o sedam mačeva“, kao i tetralogije „Patuljci i vile“, navodi da često preporučuje knjige Stivena Kinga, DŽordža Marina, Nila Gejmena, Tolkina, Radjarda Kiplinga i DŽeka Londona.

Od domaćih autora izdvaja Tanju Popov, Mladena Đorđevića, Gorana Tokića i Bobana Vučkovića.

Među naslovima preporučuje horor roman „Mizeri“ Stivena Kinga, koji je prema rečima Petkovića „potresna i jeziva priča majstora žanra“.

„Zatim ’Knjiga o groblju’ Nila Gejmena, priča koja me je osvojila originalnošću i atmosferom. Dalje, ’Mobi Dik’ Hermana Melvila, kultni klasik, ’Muškarci koji mrze žene’ Stiga Lašona, veliki skandinavski hit i ’Veliko putovanje’ Gorana Tokića, jedan zaista dobar domaći SF“, završava Petković.

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 7
Foto: Andrea Paolillo

„Poslednjih godina sve češće čitam više knjiga istovremeno, što mi se pre nije dešavalo. Kao da, zbog manjka vremena za čitanje, želim da steknem utisak o što više dela odjednom. Tako da trenutno upoznajem ’Kosingasa’ Aleksandra Tešića, ’Osinje gnezdo’ Vlade Arsića, ’Plavog gavrana’ Srđana Milanovića, ‘Firentinski dublet’ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, ’Pantaleona’ Marija Vargasa LJose, kao i Ju Nesbeov serijal o Hariju Huleu i priče Edgara Alana Poa (ponovo)”, kaže Nenad Gajić (46), autor leksikona „Slovenska mitologija”.

On nastavlja dodajući da u svakoj od ovih knjiga uživa i da ih čita naizmenično.

„Vuče me da u sve ovo ubacim i ‘Omamu’ Slobodana Vladušića, čiji mi je prethodni roman baš legao i ‘Dukat za lađara’ Dejana Stojiljkovića, ali sebi razumno govorim da bi osma knjiga istovremeno bila previše, pa čekaju još koji dan ili nedelju da završim neku započetu.”

Jedino se štampana knjiga može zagrliti posle čitanja 8
Foto: Marko Stamatović

Čita pomalo, svakodnevno, ali manje od kad je počeo da piše.

Omiljeni žanr mu je fantastika, a posebno ističe epsku i naučnu, ali i „‘odbegle’ knjige klasičnih pisaca koje zalaze u fantastično”.

Pisac serijala fantazije „Bajka nad bajkama”, kaže da je ranije pretežno čitao strane autore dok su mu u poslednje vreme „domaći sve privlačniji”.

„Delom je tako i zbog uvida, a zbog prevođenja mojih dela, da nije svejedno čitate li pisce u originalu ili u prevodu – čak i kada je prevod odličan, to nisu reči autora knjige već njihovo prepevavanje”, objašnjava Gajić.

Kada čita iz zadovoljstva, klasične štampane knjige su mu i dalje omiljene, a miris i dodir stranica, njihov zvuk prilikom okretanja, kako kaže, stimulišu njegova čula.

Kada bira stručnu literaturu za istraživanja „zbog lakoće izvlačenja informacija” kojima želi da ponovo pristupi, „ali i zbog lake dostupnosti i prenosivosti kompletne biblioteke u mobilnom telefonu”, bira knjige u elektronskom formatu.

Na pitanje koje su to knjige i autori koje bi preporučio, sagovornik odgovara da je nezahvalno pitanje jer ima dosta omiljenih pisaca i knjiga.

Ipak, izdvaja „1984” DŽordža Orvela, dodajući za nju da je začetak mnogih stvari koje danas vidimo.

Još jedan klasik svetske književnosti koji Gajić preporučuje je delo Oskara Vajlda „Slika Dorijana Greja” za koji kaže da je „neverovatan roman skromnog obima ali nesrazmernog uticaja”.

Među preporukama je i „Kapija” Frederika Pola, knjiga koja, prema mišljenju Nenada Gajića, pored „Zadužbine” Isaka Asimova, „sumira sve što je dobro u naučnoj fantastici iako je više psihološka fikcija”.

Pored toga, ovaj pisac preporučuje dobro poznatog Tolkinovog „Gospodara prstenova”, „Osmicu” Ketrin Nevil – za koju kaže da je knjiga koja „razbija predubeđenje da ženski pisci ne mogu pisati fantastiku najdublje moguće radnje”, ali i „Ime ruže” Umberta Eka, „Senku vetra” Karlosa Ruiza Safona i „Majstora i Margaritu” Mihaila Bulgakova.

Tekst je deo projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.