Građanska opozicija nema pravo na ćutanje

Na prvi pogled čini se kao da nije odgovorio na pitanje, iako je odgovor, ali i svi problemi koje nameće upravo Srbiji na koju je toliko ponosan, odavno poznat. Ovakve reči Milorada Dodika zvuče skoro kao otvorena pretnja vlastima u Srbiji da ne idu dalje od izjave da „ne pružaju podršku, ali da neće uticati na promenu političkih stavova legitimno izabranih političara u Republici Srpskoj povodom održavanja referenduma“. Srpski zvaničnici sa obe strane Drine ovoga puta potvrdili su ono što je svima već odavno poznato, a to je ne samo da sukob postoji, već i ko je tvrdoglaviji ovan na brvnu. Bez sumnje reč je o Miloradu Dodiku.

Dodik je raspisao referendum protiv odluke Ustavnog suda BiH, Dejtonskim sporazumom utvrđene najviše instance koja se brine o pravnom poretku zemlje, i zakazao ga sedam dana pred izbore – sve to da bi on (koji je nekad govorio da je u Srebrenici bio genocid, a danas se na talasu nacionalizma kune da je to laž i i obmana onih koji su protiv srpskog naroda, zaboravljajući da za jedan takav zločin, kao i za bilo koji drugi, krivica ne može biti stavljena na kolektivitet, već isključivo na izvršioce zločina) održao sebe na pozicijama vlasti i to gurajući pritom BiH, RS, Srbiju i čitav region u nacionalizam i nove sukobe od kojih može da ispašta ko zna koliko generacija u budućnosti.

BiH je duboko nefunkcionalna država prvenstveno zato što Dodik uporno vodi politiku koja konstantno i trajno pothranjuje sarajevski nacionalizam, pritom ignorišući realnost sukoba u kojoj se nalazi region i svi narodi koji u njemu žive. On je u toj svojoj gordosti otišao toliko daleko da oko referenduma koji je raspisao nije konsultovao nikoga u Srbiji, pa čak nije ni pitao šta o tome misli bar rukovodstvo Srbije i ljudi koji su u ime naše zemlje zaduženi da obezbede sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Konzervativne snage i kvazigrađanske opcije u Srbiji koje iznose argument da mi u Srbiji u opravdavanju pred međunarodnom zajednicom možemo i treba da izađemo sa stavom da samo „gledamo svoja posla“ ili da „nećemo da se mešamo“, takvim svojim stavom slučajno, a pre namerno, daju Dodiku za pravo da nastavi sa tom ludom politikom, a sami beže od sopstvene odgovornosti. Srbija nije tek tako neki garant Dejtonskog sporazuma, već je uz BiH i Hrvatsku, njegova strana potpisnica, i samim tim obavezna da obezbedi sprovođenje tog međunarodnog mirovnog ugovora pred međunarodnim pravom i pravnim sistemom Srbije, čiji je Dejtonski sporazum postao element. Nije Karadžić sedeo u Parizu, nego Milošević. Zato je taj referendum opasan, a naša obaveza da u ovim okolnostima kao država još ozbiljnije reagujemo veća.

Srbija je 2012. godine, kada je o tome govorila LDP, mogla da reaguje kako bi sprečila da je Dodik ili neko drugi u RS stave pred svršen čin, ali je taj trenutak prostim uvidom u današnju situaciju nepovratno izgubljen. Što se Vučića i Nikolića tiče, oni su nažalost nastavili putem svojih prethodnika na vlasti u Srbiji, koji su svoju politiku zasnivali na koketiranju sa Dodikom i Republikom Srpskom zbog toga što je to politički korisno za njih. Praksa Vlade Srbije oličena u pokazivanju nekog novog poštovanja prema BiH kao državi, kroz stalno isticanje toga da mi poštujemo njen suverenitet i celovitost, uz mišljenje da je dovoljno otići u Srebrenicu i da je dovoljno reći da nam je potreban mir – pokazala je svoju neodrživost. Iako su se javno izjasnili da nisu podržali referendum, Nikolić i Vučić su, balansiranjem između štetnosti održavanja referenduma i optužbi srpske desnice da su izdali interese srpskog naroda, dodatno ohrabrili Dodika da, zarad ostanka na vlasti, nastavi kako je naumio.

Pomislili su da je najlakše politički preživeti tako što će popuštanje po pitanju Kosova u javnom mnjenju nadomestiti zatezanjem i junačenjem po pitanju Republike Srpske, iako dobro znaju da bez rešavanja oba pitanja nema ni evropske budućnosti Srbije, ni u toj budućnosti imanentnog i neophodnog mira na Balkanu.

Kada ste vlast, odgovornost je velika. Na opoziciji je odgovornost ipak manja, ali ne i nevažna. LDP je tražila od državnog vrha da se jasno izjasni protiv održavanja referenduma o Danu RS. SRS, Dveri i DSS iznele su svoj stav, naravno suprotan od našeg. Politička ravnoteža bila bi uspostavljena da su se na „našoj“ strani našle i one građanske opcije, partije od kojih stalno, očigledno bezuspešno, očekujemo barem slično mišljenje. Umesto toga – ništa. DS zaokupljena je unutrašnjim pitanjima i nema vremena da se bavi mogućim stvaranjem nove Velike Srbije ili započinjanjem novog balkanskog rata.

Od pokreta DJB ne očekujemo čak ni mimikriju građanske opozicije. Svesni smo da je njihova politika lični obračun na relaciji Radulović – Vučić i da je to njihov krajnji domet, što i priliči jednom udruženju. Predviđanja u odnosu na društvene okolnosti i političko delovanje u skladu sa njima preveliki su zalogaj za udruženje čije ambicije možda i nije poželjno podsticati, s obzirom da se u njihovim stavovima naslućuju skretanja udesno. Srbija na tom kursu ima već dovoljno predstavnika.

Zato je i važno da sve stranke, koje sebe smatraju građanskom opcijom, glasno kažu šta misle o najavljenom referendumu u RS. Isto smo tražili i od vlasti, zašto ne bismo i od opozicije?

Milorad Dodik je sebe istakao kao dominantnog nacionalističkog lidera. Predsednik i premijer Srbije su od njega, a koliko god to zvučalo neverovatno, i od većine samoproklamovane i neiskrene „građanske opozicije“ u Srbiji, bliži građanskoj Srbiji kada kažu da ne pružaju podršku najavljenom referendumu. Od autentične građanske opcije nismo čuli ni taj minimum. Zar je toliko strašno i pogrešno da opozicija podrži kada vlast učini nešto što je ispravno ili bar iznese normalan stav oko nekog važnog pitanja? Možemo li, nekada, staviti državni iznad stranačkog interesa? Da li smo, svi zajedno, svesni cene koju ćemo platiti ako to ne učinimo?

Moguće su dve opcije. Jedna je da će državni vrh, usled pritisaka iz RS, na kraju povući pogrešan potez. Druga je da će se ponašati odlučnije nego do sada. U oba slučaja moraćemo da reagujemo. Da kritikujemo ako popuste i da pohvalimo ako se oštrije suprotstave. Postoji i treća opcija. To je da zakasnimo sa reakcijom, isto kao što smo devedesetih.

Autor je portparol Liberalno-demokratske partije