Neobično je lako kritikovati parlament – naša skupština često u jednom danu iznedri toliko nelogičnosti, incidenata, neuljudnosti i neefikasnosti da je nepotrebno posezati za već uobičajenim niskim udarcima kao što su cene u skupštinskom restoranu.
Takođe, i širom sveta pronalazimo dokazima o prevlasti izvršne vlasti i marginalizovanju parlamenta, o otuđenju političkih elita od građana i o političkim egzibicionistima koji koriste takav parlament za svoju promotivnu platformu.
Ipak, iako bi inicijalna reakcija mogla biti odustajanje od parlamentarizma i traženje alternativnih mehanizama, takav scenario samo bi pogodovao neprijateljima demokratije, bilo da je reč o onima koji zauzimaju pozicije u izvršnoj vlasti i ne žele da dele moć sa zakonodavnim telom, bilo da je reč o zagovaračima nedemokratskih poredaka.
Zbog toga je jedino rešenje ujedno i ono najsloženije, koje zahteva napor, strpljenje i građansku vrlinu – popravljanje i građenje parlamenta koji će obavljati makar minimum predviđenih funkcija. U slučaju Srbije to bi značilo strpljenje da se na bahatost i verbalno nasilje odgovori razumom i argumentima, da se na dobacivanja iz sale odgovori izlaganjem koje makar slušaju građani kraj malih ekrana, ali i da se sam parlament približi građanima kako bi se gradilo uzajamno poverenje.
Osnovni problem naše skupštine od ponovnog uspostavljanja višepartizma proizilazi iz shvatanja da je većina uvek u pravu – u zakonodavnom i u nadzornom procesu.
Prilikom donošenja zakona osnovni cilj većine je kako što pre stići do dana za glasanje kada će se iskazati premoć u skupštinskim klupama. Ovim se zanemaruje da je parlamentarna rasprava sama po sebi cilj i vrednost, te da efikasnost ne može biti primarni cilj i merilo uspeha; pravo opozicije da iskaže neslaganje i da uputi kritike vodi ka dijalogu i debati, kao i sakupljanju informacija koje nam pomažu da nagradimo onoga ko je bio u pravu i da utvrdimo političku odgovornost. Konačno, učešće građana i njihovih predstavnika u zakonodavnom procesu kroz javne rasprave i slušanja pokazuju da je parlament tu zbog građana i smanjuje jaz između predstavnika i predstavljenih. Moguće je da ove reči u Srbiji ne znače puno, ali zapravo nemamo drugo rešenje nego da pokušamo da im povratimo smisao.
Nadmoć većine (ili većina (mn.)) u nadzornom procesu je još očiglednija. Sednice rezervisane za poslanička pitanja se ne održavaju redovno, ministri i predsednici vlade često na njih ne dolaze, a kada se pojave zloupotrebljavaju loša poslovnička rešenja i pričaju mnogo više od samih poslanika. Ovim, moglo bi se reći, pokazuju stav o svojoj bezgrešnosti, o tome da im nije potreban korektiv, drugačije mišljenje i debata. Pokazuju da se plaše nezgodnih pitanja i političkih neprijatnosti, iako znaju da će na kraju dana imati većinu na svojoj strani.
Rešenje ovog problema nije jednostavno i ne može biti instant. Ono može uključivati promene ustava, izbornog sistema i poslovnika (iako se mnoge stvari mogu popraviti u unutar sadašnjih pravila igre), ali su podjednako važne vrednosti i neformalne norme koje određuju parlamentarnu praksu. Neke od njih bi mogle biti izmenjene jako brzo. Zar predstojeća Nedelja parlamentarizma ne bi mogla biti dobar izgovor i povod da naši predstavnici u parlamentu pokušaju da budu malo tolerantniji, malo više demokratični i da interese građana i potrebu za kvalitetnom i argumentovanom raspravom, makar na kratko, stave iznad partijskog interesa?
Autor je docent Fakultet političkih nauka u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
