Srbija se nalazi tri meseca od kraja izborne kampanje, kampanje kojoj se vidi kraj, a ona zapravo nije ni počela. Čini mi se da gledamo te izbore kao da su u nekoj drugoj zemlji, a ne u Srbiji. Užasno smo neodgovorni.
Vlast, pre svega, stvara atmosferu u kojoj se ne zna kada su izbori, ko je njihov kandidat i kojih će sve izbora biti. Stvorio se utisak da će Aleksandar Vučić odlučiti ko će na njima pobediti, on samo treba da izgovori ime kandidata, ili da kaže svoje, i to znači pobeda. Treba da pukne prstima i to je to. Kakvo potcenjivanje ljudi. Opozicija je takođe neodgovorna. Jedan deo opozicije krije kandidata ili kandidate. Nisam još čuo slučaj da se može pobediti na izborima bez kandidature. U nekim virtuelnim može, na onim pravim ne. U takvom neprirodnom stanju ulazimo u nešto iz čega ćemo, iz ove perspektive smelo primećujem a u sebi se molim da me vreme demantuje, izaći kao društvo oštećenije nego što smo sada, u svakom smislu.
Izbori su praznik. Predsednički izbori posebno. Bira se najbolji među nama. Što ne znači da uvek najbolji i pobedi. Bira se onaj za koga smatramo da najbolje može predstavljati ovu zemlju. Da može pomiriti sukobljene, uneti mir među ljude, izgledati kao neko za koga pomisliš da se kao građanin možeš osloniti. Otkud nam onda pravo da smo tako oholi prema sopstvenoj zemlji? Kako to zamišljamo svoju zemlju, kako je doživljavamo ako su ti izbori postali potkusurivanje? Vučića sa Tomom, Tome sa svojim okruženjem, SNS-a i SPS-a, Šešelja i desnice, Obradovića i DSS-a, Jeremića i ko zna koga… Svoj sopstveni izbor pretvorili smo u kusur. Prema tom stavu se i ravnamo. Biramo predsednika tako što kroz razne vrste podmetanja prvo otpišemo one najbolje među nama, da bi se spomenuti, najgori među nama, igrali političke trgovine spram svojih interesa u tom trenutku. Oni drugi koji na to treba da daju odgovor, nemaju ga. Zamislili su kampanju tako što će otkriti predsednika u međuvremenu. Da li je to pitanje taktike? Ako je pitanje taktike, onda je u pitanju vrlo glupa taktika. Ali nije taktika. I to je trgovina. Hajde da vidimo kojih će sve izbora biti, pa da pravimo „izborni paket“, kako je to nazvao onaj što je pre neki dan pronašao gitaru ispred Skupštine, pa je zamislio da je zgodno da tu gitaru zlostavlja u Skupštini. Predsednički izbori nisu paket, ovo nije pošta. Ovo je zemlja koja bira predsednika dok opozicija i vlast vrše prebacivanje paketa, tačnije trgovinu. Jedini izbor koji podrazumeva direktno glasanje za čoveka sveli smo na našu čuvenu disciplinu „Ja tebi, ti meni“, uz ubeđenje da treba samo, kao što rekoh, da se pukne prstima i evo glasača na biračkim mestima. I opet ponavljam, kakvo naivno uverenje posle svega.
Gde se izgubio naš međusobni dijalog? Kad su stranke prestale da komuniciraju? Prvo sa članstvom, a onda i između sebe? Ne razumem kako se to dolazi do predsedničkog kandidata? Nemam iluzije da je ova zemlja SAD ili Francuska, pa da se održavaju prvo unutarstranački izbori, pa biraju kandidati, pa onda sve ostalo. Ali, evo, januar je sada, u aprilu su izbori. Bar to znamo. Zašto, recimo, kandidati opozicije nisu po selima, u mesnim zajednicama, u raznim mestima gde objašnjavaju zašto baš oni treba da budu predsednici Srbije? Kako se zamišlja ta kampanja? Zašto već nemaju svoj tim saradnika, stručne službe, odgovarajuću platformu sa kojom se svaki dan upoznaje što više ljudi? Nema toga. Da bi to tako bilo, prvo, ako se kandiduješ, mora da ti je stalo do toga. Moraš imati viziju zašto si baš ti kandidat na tim izborima. Izbori nisu egzibicionizam, nego smo ih mi u to pretvorili. I kako se to ide na izbore bez političkog programa?
Predsednik je politička figura, ne činovnik. On mora imati jasnu politiku izraženu u načelima koja oslikavaju njegovo političko biće. Ne može se ući u Predsedništvo Srbije tako što se prošvercuje politika.
Ovaj tekst je moj apel. A taj apel nije lobiranje za bilo koga. Kao što vidite, nijedno ime ne spominjem u svetlu kandidature. Upozoravam da radimo jedan posao toliko neodgovorno da ne možemo onda očekivati pozitivan rezultat. Ugasili smo smisao demokratije i otvorili prostor kalkulisanju u želji da navodno izaberemo onog najreprezentativnijeg među nama. To radimo na način da takav onda nema šanse ni kandidat da bude. Apelujem da partije što pre, već juče ako može, povedu unutrašnji dijalog o tim izborima; da slušaju svoje članstvo, najširi krug građana; da izborima pristupaju kao nečemu iz čega zemlja izlazi sa određenim posledicama, a onda i svi ljudi koji u toj zemlji žive. Nemamo kao članovi partija ekskluzivna prava da biramo nekoga zato što sa njim imamo neki dogovor, koji podrazumeva naš komfor u tom dogovoru. Moramo birati i podržati upravo kandidate koji su lišeni te vrste stranačke obaveze. Iskoristimo januar za međusobne razgovore. Zna se ko te razgovore treba da obavi. Vi koji ovo čitate znate dobro ko sa kim može razgovarati i ko sa kim ne može razgovarati. Pozivam zato predsednike opozicionih partija da učine taj korak i razumeju da njihova društvena uloga ne podrazumeva njihovu potrebu da o izborima ćute. Ako su oni odlučili da ćute, pričaće Vojislav Šešelj, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić. A mi se kandidujemo valjda da bismo ih malo politički utišali, a ne da se protiv njih borimo političkom tišinom i neradom.
Autor je član Predsedništva LDP
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
