Svima je, nema sumnje, poznat mit o Narcisu. Ali je manje poznato da je Narcisa od svih obožavalaca najvatrenije volela nimfa Eho.
Kažnjena od strane vrhovne boginje Here da nikada prva ne može govoriti, ona je bila u stanju samo da ponavlja tuđe reči, a pre svega one koje je izgovarao njen Narcis. I tako je vremenom od nje ostao samo glas, koji se i danas katkad može čuti u šumi, kaže helenska mitologija. Ali i na srpskoj političkoj sceni, kaže naša stvarnost…
Svima je jasno ko je najlepši mladić naše Vlade, ali ko bi mogao biti Eho?
Nema te izjave premijera Vučića koju u roku od 24 sata neće ponoviti ministar Nebojša Stefanović (dobro, ponekada izgubi trku sa Aleksandrom Vulinom, ali ovaj nestašni Heremes srpske politike ipak nije za poređenje – ta i on je nekakav AV).
I za divno čudo taj eho ne zvuči ništa manje uverljivo nego original – naprotiv, nekada zvuči uzvišeno čak, nekako sakralno, da se čoveku prosto spontano skupe tri prsta na ruci… Tako nas ovih dana ministar policije uverava, ponavljajući premijerova obećanja, da će počinioci delikta u Savamali sigurno biti pronađeni, samo ne zna kada! Oseća se određena spiritualnost u ovom odgovoru, gotovo misticizam, kantovska dilema da li se istina uopšte može izreći…
Ovakav kontemplativni odgovor posledica je stroge rešenosti premijera Vučića da se ne meša u postupak Savamala. Pa kada se ne meša on neće ni ministar policije koji je devet meseci nakon incidenta krajnje uverljiv kada kaže da traje „predistražni postupak“ a da on i članovi Vlade „ne vode istragu niti su tužioci“ pa ni ne znaju detalje! Da joj ruke nisu zauzete vagom i mačem Justicija bi sigurno aplaudirala ovom platonovskom primeru pravednosti. Ovako samo može da namigne ispod vezanih očiju…
Opet, ministar Stefanović, kao i premijer, neprestano iskazuje brigu za svoje ljude, na granici sartrovskog humanizma pa tako i odsustvo policije u noći rušenja u Savamali obrazlaže činjenicom da je tada za policiju postojala „opasnost od strujnog udara“! Renesansno humano i dirljivo.
Mada neprestano u tautološkom zanosu, ministar Stefanović ne propušta priliku da Aleksandru Velikom da posebno mesto, često ga označavajući „najodgovornijim među nama“. Ovakav iskaz samo je tragični primer vekovne srpske logike, gde se pojam odgovornosti vezuje za pojedince, a ne institucionalizuje se kako bi bilo poželjno u bilo kome modernom društvu. Na žalost, u Srbiji ni traga od modernizma!
Još uvek smo u pretpolitičkom periodu u kome će najodgovorniji pojedinac odlučivati o našim životima za naše dobro: Tito, Milošević, Tadić, Vučić… da se ograničim samo na one sa kojima sam živeo i ne srljam dalje u srpsku istoriju prebogatu primerima najodgovornijih i najautoritarnijih. Jedini zadatak nas građana Srbije je da verujemo svojoj Vladi. Tako ministar Stefanović na pitanje o mogućnosti prevremenih izbora zapaža da oni nisu bitni jer građani „imaju vladu koja je posvećena, koja radi za njih, koja nije lenja, čiji članovi ustanu ujutru…“.
Sa sizifovskom upornošću to nam ministar govori da „od nas malo šta zavisi“ (šta li će na ovo reći večiti buntovnik bez razloga srpske političke scene Čedomir Jovanović). Ostaje samo da imamo poverenje u naše ministre koji ustaju ujutro i sve će biti u redu, izbori neće ni biti potrebni! I na ovaj način Stefanović reverberira snažnu misao premijera da se mora ustajati što ranije!
Međutim, nametnuti početak rada državnih organa od pola osam (kada dekadentna Evropa još uveliko spava) mene lično ne zadovoljava! Kako se poslednjih deset godina budim svako jutro u 4 i 15, molim premijera i ministra Stefanovića da prihvate moj predlog o pomeranju početka rada državnih organa na šest sati, a lično prihvatam obavezu da po pribavljanju relevantnih telefona sam budim ministre u pola pet.
Na ovaj bi se način dodatno podigao rejting naših ministara – ne bi bilo državnih činovnika u istoriji civilizacije koji su ranije počinjali sa radom. Tako bi nas konačno ubedili u svoju posvećenost i marljivost, kao i u činjenicu da su vanredni izbori izlišni!
Kao i premijer i ministar Stefanović se neprestano bavi socijalno marginalnim grupama koje ne samo da ubacuju klipove u točak našeg razvoja, već su, naslućujem, i okoreli kriminalci! Pa zbog toga se premijer i ljuti kada god na konferenciji za štampu oseti da pitanje nije postavio Dragan J. Vučićević, sumnjajući u zaveru koju pospani ministar Stefanović nije na vreme otkrio!
Na zaverenike sigurno sumnja i Stefanović kada kaže da „ima onih koji bi se verovatno obradovali da je premijer u Potočarima linčovan“ – i to na one zaverenike sa debelim psihijatrijskim epikrizama, jer lično smatram da danas ne postoji nijedan normalan čovek koji bi se obradovao bilo čijem linčovanju!? Ili je moja pedijatrijska pamet isuviše naivna i zelena za promućurnog kolegu doktora Stefanovića?
Sve u svemu, eto primera kako eho, možda neželjeno i pomalo nespretno, govori mnogo više o stvarnosti od originala.
U slučaju ministra Stefanovića ne važi ona Kamijeva misao da je „čovek više čovek po stvarima koje prećutkuje, nego po onima koje kaže“.
Prokleti eho.
Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
