Jes, ako to vi radite, šta ću ja?

Tema koju su mi predložili bila je zanimljiva i izazovna. Odletim ja u Podgoricu, kolege me dočekaju lepo, kako to samo Crnogorci znaju i umeju. Beše vedro kasno-prolećno predvečerje, kad me uvedoše u lepu dvoranu, koja je bila dupke puna. Među prisutnima uočih i nekoliko tadašnjih crnogorskih ministara i drugih zvaničnika. Nakon mog, što me je iznenadilo, jedinog izlaganja razvila se rasprava do duboko u noć. U toku rasprave desi se dobar povod da pohvalim Vladu Crne Gore što je pre godinu-dve prenela priličan broj svojih ovlašćenja po raznim stručnim pitanjima na Inženjersku komoru i ukratko pokušah da iz svog ugla osvetlim kvalitete takvog postupka. Nakon moje kratke eksplikacije nasta muk u sali. Svi nekako, snebivajući se, ućutaše i posle minut-dva preglasne tišine podiže se jedan postariji kolega i ukratko ispriča sledeće: „Jes, tako je bilo, i mi smo se brzo organizovali i počeli predano da radimo poslove koje nam je Vlada poverila. Međutim, brzo se promeniše ministri, i mi dobismo obavijest da nam je Vlada oduzela poverene poslove i vratila ih u nadležnost ministarstava. Uzbunimo se mi tada, zato što smo bili potrošili dosta vremena i novca za pripreme i organizaciju poslovanja u novim uslovima, i zato što nam najednom bez obrazloženja oduzimaju preneta ovlašćenja. Zatražimo prijem u Vladi, i posle dosta natezanja primi nas nadležni ministar. Vratili smo se sa tog sastanka ko pokisle kokoši, a u ušima nam je zvonio njegov finalni razlog – Jes, pokupili ste sve poslove i naknade za njih, a šta ćemo mi da radimo?!“

Posle ove kratke „upadice“ atmosfera usplamte, i da se predsedavajući ne umeša, bogami bi prisutni ministri i velikodostojnici „obrali zelen bostan“.

Od tada pomenuti krucijalni ministrov razlog, da ga eliptizujem u „Jes, ako to vi radite, šta ću ja?“, postao je za mene paradigma za postupanja svih naših vlasti koja su dovela do bujanja i metastaziranja nestručne, nesposobne državne administracije i njenih rascvetalih paradržavnih NVO formi. Ta ogromna politikantska administracija je, sledeći logiku ne tako retko nestručnih i koruptivno orijentisanih a radno neiskusnih ministara, preuzela i upropastila gotovo svaki posao koji su ranije obavljale tradicionalne stručne i naučne organizacije poput Akademije inženjerskih nauka Srbije, Inženjerske komore Srbije, Advokatske komore Srbije, Lekarske komore Srbije, Privredne komore Srbije, SANU, univerziteta i dr. I ne samo što su otimale od stručnih i naučnih institucija poslove koji se svuda u svetu takvim institucijama poveravaju iz najboljih razvojnih razloga, već je uočeno i da posesivne i nedoučene vlasti stalno pokušavaju da sve samonikle ideje, uspele proizvodne inicijative i profitabilne programe što pre, pod maskom pomoći u finansiranju i ts., stave pod kapu nekog od ministara koji misli da je napred pomenuta nerazvojna paradigma „Jes, ako to vi radite, šta ću ja?!“, ključ za upisivanje u istorijsku knjigu poštovanih i bogatih državnika.

Primera je napretek! Rezultati se vide u: pljačkaškoj privatizaciji, uništavanju industrije, slomu domaćeg bankarskog sektora, prezaduženosti države, ogromnoj nezaposlenosti, zapuštenoj poljoprivredi, opustelim selima, skupoj proizvodnji, afričkom siromaštvu, starenju populacije, rapidnom smanjenju broja stanovnika, urušavanju univerziteta i školskog sistema, bekstvu mladih i školovanih u inostranstvo, preskupom i sve brojnijem državnom aparatu, birokratskim procedurama bez logike i razvojne svrhe, korupciji, ostajanju u vrhu energetske neefikasnosti, povratku na prevaziđene autoritarne metode upravljanja, kao i u slomu razvojno orijentisanog novinarstva i medijskih struktura.

Da ne dužim, ako se što pre iz državne uprave ne eliminiše princip „Jes, ako to vi radite, šta ću ja?!“, i ponovo u državni sistem ne uvede zakonska obaveza da o stručnim pitanjima odlučuju Akademija inženjerskih nauka Srbije, Inženjerska komora Srbije, Advokatska komora Srbije, Lekarska komora Srbije, Privredna komora Srbije, SANU, univerzitet i dr., umesto politikantske i nestručne državne administracije, Srbiji nema stvarnog napretka.

Autor je profesor univerziteta