Početak neslavnog završetka

Takve reakcije posle izbora su skoro uobičajene, jer primera neregularnosti i medijske neravnopravnosti, manje-više, uvek ima. Međutim, posle ovih izbora došlo je do netolerantnog odstupanja od uobičajenog, jer je broj prigovora na tok izbora za predsednika prešao granicu moguće zanemarljivosti i tolerancije, a medijska favorizacija Aleksandra Vučića, predsedničkog kandidata vladajuće koalicije, prevazišla je sve slučajeve kandidovanja pojedinaca za predsednika Srbije, od nastanka višestranačkog sistema do danas.

Sve je to je dovelo i do protesta nezadovoljnih građana, pre svega, mladih ljudi, studenata. Ti protesti su nastajali spontano i u početku figurirali kao nepolitički, sa nekoliko konkretnih zahteva, da bi ubrzo, pod geslom „protiv diktature“, poprimili politički karakter, tražeći sistemske promene, kao i promene načina političkog usmeravanja daljeg razvoja društva i države.

Postavlja se sada pitanje: hoće li protesti jačati i rasplamsavati se ili će jenjavati i nestajati? Odgovor na ovo pitanje nije teško naslutiti ako se zna kakav je odnos vlasti prema protestima i ako se zna da je svaka vlast koja se oglušila o proteste svojih građana završila neslavno. A odnos aktuelne vlasti i Aleksandra Vučića prema protestima je poznat: ignorisanje, nipodaštavanje, potcenjivanje i omalovažavanje, sa napomenom u ciničko-slavopobedničkom stilu da manjina ima pravo da protestuje „koliko god hoće i gde god hoće“, te da je to poligon slobode i „škola demokratije“!

Ovakav stav aktuelne vlasti gubi iz vida krucijalnu činjenicu da je i ta većina, koja je glasala za Vučića, njen najveći deo, saglasna sa manjinom koja protestuje, po mnogim konkretnim pitanjima, ali se uzdržava da to pokaže, bar za sada! Kako inače shvatiti i tumačiti činjenicu da je danas skoro nemoguće sresti čoveka koji izražava zadovoljstvo sa radom vladajuće političke „elite“ na čelu sa Vučićem!

Velika podrška Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima se ne može shvatiti nikako drugačije, već kao mehaničko-refleksni trzaj nade („nada je san budnih“ ili „hrana gladnih“ – Aristotel) i njihov poslednji potez provere „iskrenosti“ obećanja o boljem životu građana Srbije. Ako u tom smislu vlast (i Aleksandar Vučić, lično) ne učini novi (radikalni) politički zaokret, kojim bi se amortizovali protesti, onda će protesti sigurno jačati, a podrška većine biračkog tela će se postepeno smanjivati, pa će se tako većina naći u istoj poziciji kao i manjina. Takva tendencija je uveliko u toku, pa se već sada može govoriti o zrelim uslovima za stvarne društveno-političke promene, ali i o uslovima za pojavu nove političke snage, sposobne da pod vođstvom mladih, pre svega, studenata, izvrši željene promene u interesu većine građana Srbije.

Da li je realno očekivati da će aktuelna vlast, pod pritiskom građanskih protesta, učiniti radikalni politički zaokret u korist građana? Sudeći prema dosadašnjem petogodišnjem načinu vladavine, objektivno, odgovor na ovo pitanje je negativan. Zato se pažnja mora usmeriti na dalji tok protesta i glavne ciljeve koje treba ostvariti. Učesnici protesta su već pokazali da žele da zadrže svoju autentičnost i da neće dozvoliti bilo koji oblik manipulacije i zloupotrebe u sopstvenim redovima, ali i bilo koji oblik instrumentalizacije od strane pojedinih političkih subjekata. Takođe, učesnici protesta su pokazali otvorenost za sve političke subjekte (stranke, partije), ali i subjekte izvan okvira političke sfere, koji mogu, ako žele, da se priključe protestima. Sada predstoji obaveza konstituisanja nove političke stranke ili novog političkog pokreta, spremnog za političku utakmicu na narednim parlamentarnim izborima. To je obaveza koju će učesnici protesta, svakako, poveriti „jezgru“ građanskih protesta, koje se sada spontano formira mimo određenih pravila i procedure, u procesu identifikacije urgentnih društvenih i političkih problema i načina njihovog rešavanja. Pripadnici tog jezgra već bi trebalo da se javno eksponiraju, kako bi bili poznati i prihvaćeni u široj javnosti. Oni će u „političku orbitu“ izbaciti nove ljude, odnosno novo političko rukovodstvo koje će delovati u interesu građana, dosledno poštujući principe pravne države, socijalne pravde i čvršćeg povezivanja prava i morala, kojima se garantuje sigurnost svakog pojedinca i stabilnost društva u celini.

Autor je univerzitetski profesor