Kada neko nekome, iznenada, pokloni svoj novac obično se smatra filantropom (dobročiniteljem) ili rasipnikom. Kako nazvati poklanjanje državnog, narodnog novca nekima od građana a ne i onim drugim ili svima koji su u istim ili još gorim ekonomskim problemima?
Predsednik Vlade je, u pokušaju da reši neka od teških pitanja položaja radnika u privatizovanoj fabrici „Goša“ iz Smederevske Palanke, pre mesec dana obećao radnicima pomoć Vlade od po 60.000 dinara. Radnici su u štrajku, ne primaju platu, nisu im uplaćeni doprinosi, jedan je podigao ruku na sebe i sve to ukupno razlozi su da im se pomogne. Međutim, za ovakvu jednokratnu pomoć iz državnog budžeta nije dovoljan humani razlog, već je neophodno da postoji pravni osnov.
U prilog pravne nemogućnosti ovakvog obećanja govori više razloga. Ko je i na osnovu čega utvrdio da je jednokratna pomoć radnicima od 60.000 dinara baš odgovarajuća – zašto nije 6.000 ili 600.000 dinara? Zbog čega je data upravo radnicima „Goše“ a ne ostalima? Da ne preteram, ali posle neustavne i po svojoj prirodi pljačkaške privatizacije, u svakom srpskom gradu radnici su sličnog položaja? Jesu li onda ti ostali radnici građani drugog reda i kao takvi diskriminisani – oni koji su, kako kaže zakon, „(…) u istoj ili sličnoj situaciji stavljeni u nepovoljniji položaj (…)“? U pomenutoj fabrici u ovo vreme nije bilo bilo kakvih elementarnih nepogoda, ni bombardovanja – štrajk je nešto što odudara od redovnih aktivnosti pa, stoga, nema osnova za jednokratnu pomoć zbog neke nepredviđene, vanredne situacije.
Vlada je verovatno našla pravni osnov za donošenje zaključka o jednokratnoj pomoći u obećanom iznosu od po tačno 60.000 dinara (ako naknadno nije promenjen) radnicima „Goše“ (a ne nekim drugima ili svima) i baš u vreme dok su štrajkovali (a ne dok su radili bez plate). Međutim, taj naknadno pronađeni osnov nije ustavnopravno odbranjiv niti se može nazvati drugačije do dnevnom politikom gašenja plamička u velikom požaru. Samo da zamislimo da svi srpski radnici „izgoreli“ u požaru privatizacije podnesu Vladi zahtev za ovakvu pomoć. Zaključak kojim bi se svi oni zadovoljili morao bi onda postati ustavna ili barem zakonska norma koja glasi: nama samima daruje se ono što tražimo jer nam je potrebno, iako nije zarađeno. Kao u populizmu neke daleke države – utopije Stradije.
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
