Država i korupcija glavni problemi

Oni su sindrom „bolesti“ zvane pogrešna politika, ili još bolje rečeno, nepostojanja bilo kakve politike i strateškog pristupa razvoju zemlje. Ono što se u Srbiji predstavlja kao razvojna politika i borba za nove investicije uistinu je borba partija ili istaknutih partijskih pojedinaca i grupa bliskih njima za sopstvene, egoistične interese.

Tajni ugovori sa investitorima, velika moć partijskih struktura, centralizacija političke moći i nepoštovanje zakona omogućavaju ovako nešto. Zato je malo verovatno da štrajkovi budu rešeni regulacijom konflikta zaposlenih i poslodavca, budući da je ovaj problem ogledalo ukupnog ambijenta u kom se naša zemlja nalazi.

Biti zaposlen, odnosno radnik i braniti radnička prava kroz sindikate, ili na bilo koji način u zemlji visoke nezaposlenosti je gotovo nemoguća misija. Jedina istinska zaštita zaposlenog i njegovih prava postoji onda kada ima slobodu izbora tj. mogućnost da bira gde i kod koga će da radi. U idealnim uslovima za zaposlenog, ukoliko poslodavac ne bi poštovao svoje obaveze i loše se ponašao, ovaj bi se „zahvalio“ poslodavcu na ukazanom poverenju i otišao da radi kod drugog. Naravno ovaj scenarij je gotovo neizvodljiv u situaciji sa visokom nezaposlenošću.

Međutim, kada je reč o nezaposlenosti, treba skrenuti pažnju na pitanje da li je ona zaista baš za sve problem? Deklarativno, u javnosti i medijima se govori o borbi protiv nezaposlenosti, te da je ona prioritet razvojne politike. Ipak, treba imati na umu da kada je nezaposlenost visoka, radna snaga je jeftina, što onima koji je koriste ili imaju posredne koristi od radne snage može da ide u prilog. Da paradoks bude veći, što je više problema sa radnicima, to izgleda da se više treba baviti njihovim rešavanjem, te se pojavljuju brojni sindikati. Nažalost, u uslovima poput ovih u Srbiji, sindikati u stvari često ne obavljaju (niti imaju moć) svoju stvarnu funkciju, već su forma pomoću koje razne interesne grupe reketiraju preduzetnike i privatni sektor.

U osnovi ovih problema je nereformisana država i visoka korupcija koja ide pod ruku sa odlaganjem reformi. U zdravim uslovima se zna šta je to što privlači ulaganja i investitore. To su: komparativne prednosti nekog područja ili cele države, dobra infrastruktura, kvalitetna radna snaga, efikasna i jednostavna administracija i nadasve dobri zakoni, njihova dosledna primena i efikasno sudstvo. Kada ovoga nema, nema ni investitora. Da bi onaj ko vodi razvojnu politiku opravdao sebe i predstavio da razvoja ipak ima dovodi investitore dajući mu novac iz budžeta. Pa čak i subvencije stranim investitorima bi se mogle opravdati ako bi ugovori sa njima bili javni i ako bi računica pokazala da se u budžet vraća dati novac. Međutim, kako to nije slučaj stvoreni su idealni uslovi za visoku, pa možemo čak reći i internacionalnu korupciju.

Ona se odvija u trouglu između partija na vlasti u datoj državi (npr. u Srbiji), inostranih firmi i inostranih političkih aktera, u kome partija na vlasti „kupuje“ pozitivan imidž u inostranstvu, a samim tim jača svoju poziciju kod kuće. Naime, strani investitor dobija novac (subvencije), ima jeftinu radnu snagu i brojne olakšice pošto su ugovori sa stranim investitorima uglavnom tajni, tj. nedostupni javnosti. Pored ovih legalizovanih (mada ne uvek i legitimnih) pogodnosti prisutno je i nepoštovanje zakona i brojni drugi uslovi koje bi stranom investitoru u domicilnoj ili nekoj drugoj uređenoj državi bili zabranjeni. U ovakvim uslovima možemo samo da pretpostavimo koliko je velik profit strane firme – investitora, ali i koji deo završi u kampanji na međunarodnom nivou.

Pojednostavljeno i uprošćeno rečeno: vlast (odnosno vladajuća partija) daje „ekstra“ uslove investitoru zahvaljujući kojim „ekstra“ i zarađuje; u svojoj matičnoj državi (strani) investitor finansira političku partiju koja je po pravilu na vlasti; a onda vlast ili predstavnici te države dobijaju signale da li vlast u zemlji poput Srbije treba podržati ili kritikovati. U ovom lancu svaki od aktera sledi svoj interes, dok je realna slika i objektivno stanje prosečnog građanina od perifernog značaja. Da bi se o(p)stalo na vlasti, stvara se fiktivna slika u medijima o našem napretku, dobro vođenoj politici o podršci koju uživa vlast u inostranstvu… U ovakvim uslovima su nepoželjne brojke, objektivne analize i nezavisni stručnjaci, alternativne tj. opozicione ideje. Otuda i velika borba za kontrolu medija od strane političkih centara moći.

Ova visoka ili „internacionalna“ korupcija je slična kao vazduh. Znamo da postoji ali je nevidljiv i neopipljiv. Što je korupcija viša to je teže dokaziva i teško ju je, gotovo nemoguće, precizno identifikovati i procesuirati saučesnike. Jedini lek je da se otklone uzroci koji je omogućavaju i podstiču. A da bi se oni otklonili potrebna je sveobuhvatna reforma koja bi dovela do istinske decentralizacije i preraspodele političke moći, jasne raspodele nadležnosti i odgovornosti. Neophodno je otvoriti tržište i omogućiti da svako slobodno može da uđe na njega i da se takmiči sa ostalima, a ne samo oni koji imaju „specijalne veze“ sa vlastima i koji plaćaju „čuveni“ postotak onima koji im omogućavaju taj ulazak. Ukratko, tržište treba osloboditi stega politike tj. partija i balasti „ugrađivača“.

* Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu