Građanski, a ne radikalski

Umesto pitanja zašto još jedan deo ljudi iz nekadašnje Jugoslavije neće da živi u zajedničkoj državi, srpska javnost i dalje emotivno reaguje na svako moguće rešenje kosovskog pitanja. Godine i decenije bile su potrebne da se izgradi taj iracionalni emotivni stav baš prema tom delu teritorije i on je rezultat političke manipulacije. Na Kosovo su mislili svi kada su hteli da se prikažu kao političari velikosrpskog kalibra, dok je albanski narod sve više osećao da ne pripada toj zajednici, a Srbi se masovno iseljavali. Ako je to patriotska politika, onda je možda vreme da progovore oni koje odavno nazivaju izdajnicima.

Da se razumemo, niko se dobrovoljno ne odriče dela teritorije, to smo i mi pokazali tokom raspada nekadašnje države. Žrtve, zločini, siromaštvo i izolacija posledica su ratova koje smo tim povodom vodili. Kada bi se patriotizam merio stepenom samouništenja kome smo skloni, svakako bismo bili na vrhu zamišljene liste. Kada bismo, nekim čudom, odlučili da opstanemo, možda bismo shvatili da je krajnje vreme da promenimo taktiku – da zaista pokušamo da odgovorimo na pitanje kuda i kako dalje i da, pre svih, oni koji žive na Kosovu budu zadovoljni. S druge strane, i ne manje bitno, možda je vreme da i ljudima u Republici Srbiji neko konačno otvoreno kaže šta će se dogoditi ukoliko se ne pristupi rešavanju odnosa na relaciji između ove dve države.

Dijalog o Kosovu traje odavno. To što je Aleksandar Vučić i zvanično otvorio tu temu je, u najmanju ruku, stvar očigledne potrebe da se to pitanje pomeri sa mrtve tačke. Da li zbog pritiska međunarodne javnosti ili nekog drugog razloga, potpuno je nevažno, pošto smo valjda i bez toga svesni činjenice da je Kosovo pitanje koje će nas kočiti u budućnosti, jer smo se opredelili za ulazak u Evropsku uniju. I tada se događa potpuno neverovatna stvar. Oni koji se ceo život zalažu za dijalog i sve moguće građanske vrednosti, odbijaju da u tome učestvuju. Ta ista građanska Srbija koja je stajala naspram današnjeg predsednika Srbije, bivšeg radikala, sada ne želi da se izjasni. O čemu se ovde radi? Postoji li minimum osećaja odgovornosti za takvo ponašanje? Hoće li se nova desnica praviti iz najtvrđeg građanskog jezgra, kao nekada kada je nastajao DSS?

Vladajuća stranka napada protivnike dijaloga, na obe strane sve se češće spominje izdaja. To je proizvod svih učesnika u neuspešno započetom dijalogu i baš zato je on preko potreban. A dijalog je najteži između suprotstavljenih strana, to bi bar veliki borci za ljudska prava morali da znaju. Opozicija tvrdi da je aktuelni predsednik i dalje radikal u duši, da je neiskren kao proevropski političar, pa da je pokrenuo dijalog kao marketinški trik, ali i da hoće da proda Kosovo, da menja Ustav, čak i to da je sve već unapred dogovoreno. U takvim ocenama prednjače građanski glasnogovornici, pa više nije jasno ko je bivši radikal, a ko je to postao u međuvremenu. Hoće li ta pristojna Srbija, koja tvrdi da deli evropske vrednosti, da ruši ovu vlast na tezi da je čak i rat prihvatljiviji i da bi mogla da kaže kako je bila u pravu i koja je cena toga? Ili će da pokuša da uspostavi komunikaciju sa partijom za koju ipak glasa najveći broj građana Srbije? Upravo zbog takvog nadobudnog stava mnogi lideri opozicije već dugo ne mogu da dopru do ljudi koji su joj potrebni kako bi mogla da predstavlja alternativu SNS-u, mada kada se uporede stavovi nekih opozicionih lidera u odnosu na ključna pitanja u zemlji, svakom nezavisnom posmatraču je jasno da tu alternative ili ne bi bilo, ili bi ona bila izgrađena na antievropskoj osnovi.

Dijalog o Kosovu mora da se vodi, ne zbog toga što Srbija može ostvariti ikakve iluzije o svom suverenitetu ili o zabludama o podeli i razgraničenju, već zato što je ovo poslednji trenutak da odaberemo hoćemo li imati ikakvu priliku da zaštitimo ono malo od Srbije što je na Kosovu ostalo. Umesto Ahtisarijevog plana koje je dobio podršku LDP-a, i koji je podrazumevao široku autonomiju za Srbe, kontrolu SPC sa centralom u Beogradu nad čitavom njenom imovinom na Kosovu i zabranu Kosovu da se ujedini sa Albanijom, nacionalisti su po pravilu zatvarali oči pozivavši se na Rezoluciju 1244. Međutim, ti isti nacionalisti, koji vrlo često shvataju situaciju sa nekoliko decenija zakašnjenja, najglasnije bi negodovali da se Kosovo sutra vrati u okvire Republike Srbije i da blizu milion i osamsto hiljada ljudi sa teritorije Kosova dobije pravo glasa na našim izborima. Da li bi patriote bile spremne da uvažavaju jednaka prava Albanaca u tom slučaju? Naravno da ne bi, zato Albanci i ne žele da žive sa nama. O zločinima koje smo počinili da i ne govorimo, suočavanje sa njima nas tek čeka. Mi, koje su toliko puta do sada proglasili za izdajnike, znali bismo kako da živimo zajedno. Pošto je to voz koji je davno napustio stanicu, mi smo ti koji moramo da kažemo kako se u miru živi sa susedima.

Potrebno je postepeno korigovanje odnosa, ubrzavanje procesa prijema Srbije u EU i NATO, garancije posebnog statusa srpske zajednice kako bi Srbija odustala od političke blokade integracije Kosova u međunarodne organizacije. Interes Srbije je stabilno Kosovo i to moramo podržati uz garancije učešća srpske zajednice i korišćenje benefita iz zajedničkih projekata koji mogu približiti Srbe i Albance i pomoći im da prevaziđu tešku istoriju koju su jedni pored drugih proživeli. Samo na taj način, promenom regionalne politike, izgradnjom institucija, tržišnom ekonomijom i unutrašnjim reformama možemo da krenemo dalje. U suprotnom, bićemo sve siromašniji i laka meta za potkusurivanje jačih, kao što to obično biva sa onima koji sopstveni interes ne znaju ni da definišu, a kamoli da ga realizuju. Tako nestaju države. A naša je sve manja, jer nismo sposobni da napravimo kompromis. Eto, to je cena odbijanja dijaloga. Zato moramo da ga vodimo.

Autor je portparol Liberalno-demokratske partije