Site name

Zašto ćute sportisti?

* Nemoguće je da toliki šampioni, srebrni i bronzani momci i devojke ne znaju kakvo je stanje u zemlji i da ćutke prelaze preko laži. Zašto prihvataju da njihovi uspesi budu zloupotrebljavani u političke svrhe. Recimo olimpijski pobednik Davor Štefanek koga je kao mladog i anonimnog stipendirao Filip Cepter, sada za svoj uspeh zahvaljuje predsedniku

Posle veličanstvenog uspeha košarkaša na Evropskom prvenstvu, možemo slobodno reći: Ni siromašnije zemlje, ni veće sportske sile.

25

Piše: Milojko Pantić

20. septembar 2017. 13:00

Zašto ćute sportisti?

Nije lako objasniti taj paradoks. Jer Srbija je i zvanično po većini parametara najsiromašnija zemlja Evrope, a ima Novaka Đokovića trostrukog sportistu sveta, i u samom je vrhu na kontinentu i na planeti, ne samo u muškoj već i u ženskoj košarci. Pa onda u ženskoj i muškoj odbojci, povremeno i u rukometu. Vaterpolistima po broju trofeja već dugo niko nije ravan. U vrhu su i pojedinci: atletičarka Ivana Španović, veslači, kajakaši, rvači, džudisti, tekvondoisti... Mala zemlja a takva sportska velesila. Objašnjenje tog fenomena je više nego kompleksno, jer ima tu svega: od prirodne obdarenosti mladih sa ovih naših prostora za pokret, za igru i nadmetanje, do motiva koji je postojao u svim zemljama bivšeg komunističkog lagera. Taj motiv se zove beg od siromaštva. Pobeći i obezbediti sebi pristojan život u biznisu zvanom sport. Suština je međutim u organizaciji, u vanserijskom stručnom radu i u disciplini naših devojaka i mladića, odnosno njihovoj potpunoj posvećenosti sportu.

Postoji međutim i u toj našoj najuspešnijoj oblasti društvenog života i rada, druga strana medalje. U eri sveopšteg propadanja kada sportski uspesi deluju kao antidepresiv lek čitavoj naciji, političari ne prepuštaju priliku da sve te sjajne rezultate na međunarodnoj sceni - pripišu državi odnosno sebi, iako sa tim uspesima nemaju apsolutno nikakve veze. Sportisti nažalost svojim ćutanjem takvu nečasnu rabotu političara podržavaju. Neki čak to rade i otvoreno. Ima naravno i suprotnih primera ali su usamljeni.

Savo Milošević recimo bio jedini fudbaler i reprezentativac, sportista uopšte, koji se suprotstavio režimu svog prezimenjaka Slobodana. Za vreme demonstracija 96/97. u akciji Kordonom protiv kordona igrao je mali fudbal sa studentima u Kolarčevoj ulici. To znam jer sam sudio tu utakmicu. Posle Evropskog prvenstva 2000. obukao je majicu Otpora. Protivio se i dugoj vladavini Tomislava Karadžića u fudbalu, ali je u tom duelu poklekao. Možda i zbog porodične tragedije koja ga je zadesila. Predsednik Saveza mu je latinskom lukavošću ponudio da za, kako je rekao, bolje fudbalsko sutra, uzme jednu od funkcija u Savezu. Milošević je to prihvatio i od tada zaćutao.

Ali zašto čitava sportska struka osim, Dude Ivkovića i Duška Vujoševića ćuti? Odgovor ne može biti, mi smo sportisti, mi se ne bavimo politikom. Jer sport je nevladin sektor a to znači da političari, politizacijom sporta direktno ulaze u civilni sektor života. Ko će sport odbraniti od političara ako ne sportisti? Srbija jedino u sportu ne liči na samu sebe. Šta se to događa sa tolikim mladićima i devojkama koji su nešto najbolje što imamo na međunarodnoj sceni. Zašto ćutke podnose laži koje im se serviraju? Zar ne vide u kakvoj državi žive?

I zašto ne vide da ogroman novac iz državne kase namenjen njima, odlazi u džepove ljudi koji rade u nekakvom Sportskom savezu Srbije običnoj birokratskoj hobotnici? Zar su kao mladi ljudi toliko potonuli u komformizam sadašnjosti i ne razmišljaju o budućnosti? Kako je moguće da ti pobednici Olimpijada, svetskih i evropskih prvenstava, ne vide da je za četvrt veka vladavine nacionalista, Srbija na opštem planu postala društvo luzera. Moram na ovom mestu podsetiti kako je na pokušaj politizacije njegovih uspeha, reagovao Mate Parlov, neponovljivi bokserski šampion iz bivše velike države. Bio je evropski, svetski i olimpijski pobednik. Kada su ga pitali da li će na izborima podržati HDZ, odgovorio je: "Šta vam pada na pamet. Ja nisam hrvatski, ja sam svetski prvak."

Zar naši šampioni ne vide da je za njihove vršnjake u zemlji, jedina promena koju vlast dozvoljava, promena mesta boravka. Hoćete u Evropu, izvolite, imate autobuse, vozove, avione pa putujte. Nama je lepo i u Beogradskom pašaluku zvanom Srbija bez pokrajina. Vlastodršci se plaše sveta, jer im "otima" Kosovo. A oni uz pomoć Rusa, to Kosovo koje više nije srpsko, navodno brane. Zašto bi oni nešto menjali, zašto bi bilo šta radili za opšte dobro kad je dovoljno da im "Služba" napravi balvan barikade, a da oni viču: "Ne damo naša ognjišta, ne damo kolevku srpstva Kosovo, i Kosovo je srce Srbije". Mogu oni svojim neznanjem, arogancijom, glupošću, nasiljem, lopovlukom, nas u Srbiji zamajavati do sudnjeg dana. Ali imaju problema sa svetom u kome dominiraju naši sportisti. Svet je jedina nada za spas Srbije. Jer nije tačno da je gubitništvo naša sudbina. Sportisti su najbolji dokaz za to. Ono što se zove kob ili sudbina, samo je rezultat našeg nedovoljnog razmišljanja i neverovanja u sebe. Primeri sportistima moraju biti nekadašnji Savo Milošević, sadašnji Aleksandar Šapić i Novak Đoković. Oni kao i Duda Ivković i Dule Vujošević veruje u sebe, razmišljaju i javno saopštavaju šta misle. Nemoguće je da toliki šampioni, srebrni i bronzani momci i devojke ne znaju kakvo je stanje u zemlji i da ćutke prelaze preko laži. Zašto prihvataju da njihovi uspesi budu zloupotrebljavani u političke svrhe. Recimo olimpijski pobednik Davor Štefanek koga je kao mladog i anonimnog stipendirao Filip Cepter, sada za svoj uspeh zahvaljuje predsedniku, premijeru ili bilo kom funkcioneru. Kao da ne zna da je novac iz budžeta, za njegove pripreme i nagrada za zlatnu medalju naš a ne njihov. Okrenite se sportisti malo oko sebe. Da li ste čuli da je nekadašnja reprezentativka i majka troje dece Stanka Pejović, štrajkovala glađu kako bi nadležni uključili struju Sportskom društvu Radnički. A vi se zahvaljujete i svojim ćutanjem podržavate one, koji lopovima iz Zvezde i Partizana dozvoljavaju i da treniraju pod reflektorima, iako ne plaćaju struju godinama.

"Moralni ljudi, a samo takvi mogu voditi državu i biti korisni narodu, ne smeju nikada pribegavati nasilju. Jer ima mnogo razloga zbog kojih si spreman da umreš, ali ni jedan zbog kojeg bi bio spreman da ubiješ. Cilj nikada ne može opravdati nedostojna sredstva, inače će propasti i pojedinac i narod koji se toga prihvate. Moralne vrednosti moraju biti iznad svega."

Upamti ove reči velikog indijskog vođe Mahatme Gandija, sportska Srbijo, i probudi u sebi "zaspale pse". Nije svako ćutanje zlato.

povezane vesti

komentari (25)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

ZORA

20. septembar 2017.

Bravo, MILOJKO. Toliko mnogo tužne istine izrečeno. Nažalost, ne ćute samo oni. Svi, osim ovih što moraju da hvale i brane, su zanemeli. Strah, beznađe, ravnodušnost? Svega tu ima. Država se ne brine za svoje potomstvo i potomke. Samo dnevna politika. Žao mi je mladih ljudi. U mojoj mladosti cenilo se poštenje, diploma, rad, odgovornost. A sada ? Samo partijska pripadnost. Proćiće i to. Kada? Kad budu videli. Kad budu slušali ćutanje.

anton aradski

20. septembar 2017.

Hvala, Milojko. Tekst kao tekst je odličan, sve je rečeno. Ali sve dalje zavisi od tih samih ljudi kojima se Milojko obraća. I što je najvažnije, ovaj tekst važi i za sve ostale, nisu tu sportisti jedini, mada su Milojku po prirodi njegovog poziva najbliži. Tekst bi isto mogao biti naslovljen : Zašto ćute mašinski inženjeri ? Zašto ćute IT stručnajci ? Zašto ćute lingvističari ? Zašto ćute pravnici ? Zašto ćute ekonomisti ? Zašto ćute arhitekte ? Ne mislim na pojedinačna oglašavanja , ima valjda dovoljno organizovanosti i pameti da se struke oglase, da se udruženja oglase , da svako kaže iz svog ugla vidjenje problema i ukaže na moguća rešenja. Dajte svoj glas, da ga narod čuje.Povedite naciju boljim putem.

Sloboda Maricic

20. septembar 2017.

Polazite od toga da ako misle kao Vi onda treba to mišljenje i da iznesu. Sta da rade ako se ne slazu sa Vama? Okruzenje istomisljenika ne daje pravu sliku. Postujte pravo svakoga da misljenje iznese ili ne.

Dale Nesic

20. septembar 2017.

Hvala Panticu na ovom sjajnom tekstu, valjalo bi da ispuni cilj i mnogima pomogne da progledaju.

dr Fizičke kulture

20. septembar 2017.

Nema se šta dodati ni oduzeti ovom članku.

Tomislav Drvar

20. septembar 2017.

Zašto ćute sšprtisti koji su materijalno obezbeđeni, kao i njihovo potomstvo i ne zavise od nečije milosti?Zasšto ćute vrhunski košarkaši, fudbaleri, Novak Đoković koji su zbrinuti? Velikim imenima u malim sportovima, možda nije zameriti, oni žive nešto bolje dok traje karijera, a posle šta im bog da. Očigledno imamo problem na svim nivoima sa kvalitetom ljudskog materijala. Prečesto se tešimo floskulama zašto ja, zašto ne neko drugi, nisam ja jedini.

Tako mora

20. septembar 2017.

Ne mogu mnogo da zamerim sportistima koji su se afirmisali: mladi su, misle na nove angažmane, mogućnosti da zarade, ljubavi, etc. A tačno je da su se mnogi od njih na neki način finansijski zbrinuli za duži period i da bi mogli da budu "glas" koji bi nešto pokrenuo. No, verovatno je da ih to jednostavno ne zanima, da neće da doživljavaju, za njih bespotreban, stres. Možda neki misle da bi izgubili mesto u reprezentacji... Ko zna! Ali, morali bi da dignu glas i pruže neku vrstu "otpora".

све је погрешно

20. septembar 2017.

Милојко, грешите. Наводите пример Новака Ђоковића као спортисте који је уз народ. Ја сам око њега увек видела политичаре, и претходне а и садашње. Да ли чујете Новака да урла како је овде све лоше? А ни раније није био нешто причљив. Нађа Хигл је устала и рекла: "Доста!"

Čiča Avalski

20. septembar 2017.

Surova istina, ali je moj Milojko upućena na pogrešne adrese, jerbo oni sada rade i žive van Srbije ... a nas se sećaju nostalgično kroz sarmu, praznike, pečenje, uštipke, ... i ko zna šta još - ZNAČI, MI ŠTO OVDE OSTAJEMO SMO OSUĐENI !!!

treba imati m.....a

20. septembar 2017.

g.Milojko, svi veliki sportisti nisu i veliki ljudi.Veliki divac nije našao za shodno da bude na sednici kada se kosovo primalo u MOK.a njegovu sramnu izjavu posle sednice NA KOJOJ NIJE BIO ( na netu ima video zapisa) ne vredi komentarisati.sada zašto nije bio možemo da nagađamo a i zašto ćute.sportisti

Vesna

20. septembar 2017.

Bravo za hrabrost da kazete ono sto mnogi , na zalost, ne smeju ni da pomisle. I da, Hvala na tekstu.

@anton aradski

20. septembar 2017.

Arhitekte su pokrenule proteste povodom rušenja u Savamali.

Мики

20. septembar 2017.

Г. Пантићу, када су Туђманове снаге нападале Србе у Хрватској, сви су наши спортисти (а и спортски новинари!) ћутали, а хрвати су сваки пут кад се укључи камера осуђивали "великосрпску агресију". То је један од разлога зашто смо изгубили рат. Данас су спортисти пуни пара и не желе да угрозе своје пословне интересе у земљи. Како неко са 50+ милиона евра може да зна како живи народ? Посебно је бесмислено да очекујете да им реакција буде на партијској линији лдп-нво-сорош, кад и је и сам лдп у колаборацији.

Rocky Balboa

20. septembar 2017.

Poznajem lično neke od gore pobrojanih šampiona, koji, eto, ćute. Nisu to veličine koje mi prizivamo u ovom tekstu. Oni su fanatično radili jednu istu stvar pet, ili deset, godina, i napravili rezultat. Međutim, nemaju širinu duše. Nisu upoznali svet postavljajući mu rekorde. Na turnire su leteli najkraćom rutom, neko drugi je brinuo o svim detaljima puta. To su konfekcijski sporti. Isti takvi su i njihovi konkurenti u svetu. Od njih je naivno očekivati bilo kakav angažman izvan sporta.

braka

20. septembar 2017.

Ej, ljudi, nemoj da se zavaravamo, zavisi samo od nas i stanja naše svesti, a tu smo, realno, jako tanki...

5 minuta slave

20. septembar 2017.

Postovani citaoci novina i ovog clanka, bas mi je drago da vidim misljenja ljudi koji citaju samo jednim okom, ko je razumeo razumeo je, sportisti cute iz prostog razloga jer nemaju sta da kazu, visina premije za osvojenu medalju, zlatnu, srebrnu ili bronzanu na nekom od prestiznih takmicenja je itekako velika, zlato se naplacuje 35.000e od drzave, to vam je 100 prosecnih plata, naravno ta nagrada je zasluzena, a u tom uspehu itekako ucestvuje drzava, sta god vi mislili, koliko novca je ulozeno u sport, u svaki kamp sportski, u svake pripreme u svaku datu sportsku halu, loptu i majicu, u svaki besplatan lekarski pregled od strane zavoda za sport i medicinu sporta, u svaku podrsku Sportskog saveza Srbije prvenstveno sportu na lokalu i neolimpijskom sportu jer time se taj savez i bavi, svakoj dodeljenoj stipendiji ministarstva omladine i sporta treba zahvaliti drzavi, svaki sportista koji prima nacionalno priznanje koji prima 2-3 prosecne zarade kao penziju treba da zahvali drzavi, jer je ona i mi kao narod smo sve to omogucili, mozda nije dovoljno, sigurno nije dovoljno, ali mi smo mala drzava i to je budzet za sport nije budzet za elektrodistrubuciju, gradjevinarstvo ili sta ti ja znam sta ali drzava sa svojim ministarstvom omladine i sporta i sportskim savezom i olimpijskim komitetom cini sve i ulaze velike napore kako bi se izborili za vise sredstava za ono u cemu smo najbolji u svetu! Bavite se sportom!

Milić

20. septembar 2017.

E, ova ti je kolumna baš Trt Milojko!

Andjela

20. septembar 2017.

To je najobičniji setereotip "i siromašnije zemlje, ni veće sportske sile". Novak nije proizvod Srbije, porodica ga poslala u Nemačku da uči zanat od Pilića (u njegovoj školi tenisa). A što se tiće vaterpola (donekle odbojke, košarke, u fudbalu smo uvek bili i ostali truba) znači nekoliko kolektivnih sportova to je zaostavština iz komunizma (slično je rađeno u DDR, SSSR....bili su zaslužni majstori sporta imali život i standard bolji od radničke klase i činovničke klase) država odrešila kesu i plaćala te sprtove radi prestiža (račun bez krčmara - koliko košta da košta). Stvoreni su klubovi, dobri treneri i tsl....znači radi se o "inerciji" iz komunizma. Ukratko: država Srbija je bankrot, sport može da postoji samo ako će privatna lica da ga finansiraju Milojko.

novinar u penziji /nestranačka ličnost

21. septembar 2017.

Milojku Pantiću zameram jedino što se retko oglašava . Njegova razmišljanja i njegovi stavovi treba češće da protresu savesti ljudi medju kojma i sportista, koji više nisu deca nego odgovorna društvena bića. Novak = porodični proizvod ograničenog vidokruga i nisaonog dometa. Ne zanima ga stanje društva iz kojeg je potekao, ni smer u kome se kreću srpsko društvo, evropski narodi i čovečanstvo. Novak misli na sebe i svoju porodicu - vodi svoju brigu i tu je kraj njegovog razmišljanja.

Skorpion47

22. septembar 2017.

Najgori su ovi što sve znaju, a u svojoj profesiji ni do osrednjosti nisu doprli. Dok ga je Zvezda vukla po svetu o svom trošku, sve je štimalo. Sad, neće niko Milojka, a to boli.

INS

22. septembar 2017.

savaka čast Milojko

Sasa

22. septembar 2017.

Sportisti "cute" s pravom. Oni imaju svoju disciplinu i nije njihov posao da se angazuju umesto propale opozicije ( bivse vlasti). U politicku kalju bi trebalo da udje samo ko oseca potrebu, bez nametanja neke obaveze ljudima, koji se posteno bave svojim profesijama. Mozda je pravo pitanje zasto opozicija ne radi bas nista, sem pisanja statusa i twitova na drustvenim mrezama? Zastu su toliko odvratni narodu? Sta je problem na toj relaciji?

Petar

24. septembar 2017.

Poštovani Milojko, reći ću vam nešto što vi sigurno bolje znate od mene. A što ste, čini mi se, prećutali u tekstu. Naime, u novije vreme, svi sportisti za svoje medalje i uspehe dobijaju nemale nagrade, sa zakašnjenjem od 2 dana. Do skoro ta zakašnjenja su bila mnogo, mnogo veća a i iznosi su bili mnogo manji. A zakašnjenja su se često pretvarala u ništa. Šta mislite, da li bi to mogao biti razlog za ćutanje? I da li ga treba prećutati ili pošteno reći, svidelo se to nama ili ne?

Đak Pešak

25. septembar 2017.

Samo napred!

Stanka Pejovic

06. oktobar 2017.

Zasto ćutim.... Kad budala progovori, pametan zaćuti. Možda bi to bio moj odgovor ali na žalost ne mislim da sam mnogo pametna jer da jesam ne bih bila ovde gde sam niti bih pisala ovo sto pišem. Zasto ćutim ja? Ćutim jer vidim da ništa pričom ne mogu da promenim. Godinama sam pričala, objašnjavala, pravdala situaciju. Samoj sebi sam se smučila od tolike priče kojom ništa postizala nisam. Ćutim jer neki i previše pričaju. Nisu im sveta ni mesta niti im je bitno vreme. Pojedine sahrane pokušavaju da iskoriste za svoje lične promocije. Ćutim, jer kad progovorim budim sujetu i stvaram komplekse određenim ljudima. Ćutim da ne bih sve oterala u p.m. i otišla negde gde me nikada niko našao ne bi. Ćutim jer znam da je samo i jedino VREME verni pokazalac svega. I ko je ko, i ko je šta. Ćutim i radim ono što mislim da treba. Ćutim jer verujem u neku kosmičku pravdu koja je iznad svih nas. I tu ne mislim na popove koji voze besna kola po "Božjoj" volji, i dobre hrišćane koji uredno poste a pri tom ne poštuju 10 Božjih zapovesti. To što ćutim ne znači da ne vidim šta se dešava, naravno. Ali da Vas pitam, šta su to Duda Ivković i Dušan Vujošević promenili pričom? Za Dudu znam da je time sto se malo politički aktivirao samo dao izgovor nekim ljudima da ne pomažu SD Radnicki. A šta je bilo pre Dude? Zašto nisu pomogli Radničkom pre toga? Zašto Dudi Srbija nije priredila ono što je doživeo u Grčkoj? Zašto mu ministar Vanja Udovičić nije čestitao ulazak u Fibinu Evropsku kuću slavnih? Zato sto nije politički podoban, pa šta? Najbolji je u svojoj oblasti i zaslužuje čestitke. I ne mislim da će neki drugi biti bolji nego ovi sada. U principu kao da ih je sve isti ...pravio. Samo se likovi menjaju. Meni je svejedno ko je tu , da li žuti, plavi, crni, crveni, levi, desni...... za vreme žutih su se napravila ova dugovanja koje SDR ima.. I evo, mogu da napišem i da pričam ali to ništa promeniti neće. Jedan od dugogodišnjih problema SD Radnički je dug prema određenoj firmi koji je nastao početkom 90tih i iznosio je oko 10.000 maraka. Do 2007.Radnički je dotičnoj firmi isplatio oko 70.000evra. Po dolasku nove uprave ta firma je potraživala oko 110.000evra. Vansudskim poravnanjem dogovoreno je da se dug smanji na oko 30.000e. I dalje ne bih da komentarišem. Hoće li pomoći to sto sam Vam napisala? Naravno da neće. I dete koje ide u prvi razred OŠ može da shvati ovu matematiku. Pomenuli ste moj štrajk glađu zbog struje. Nisam ponosna na to što sam uradila ali u tom trenutku nisam imala drugo rešenje. I mnogo sam besna na sebe kad god pomislim na te dane. Zašto? Zato što, ko god me ne zna pomislio bi u tih 7 dana moga štrajka da krijem sarmu ispod kancelarijskog stola. Nisam držala krpu na glavi praveći se da mi je loše i da umirem. Svakodnevno sam primala infuziju i relativno dobro sam se osečala, sve do trenutka kada su nam uključili struju. Moj osećaj u tom trenutku je bio kao izduvani balon. Godinu dana mi je odprilike trebalo da se oporavim od toga. Krvna slika mi je bila katasrofalna, gvožđe ispod svakog minimuma. Iskreno ne znam ni dan danas da li sam se do kraja oporavila od toga jer da jesam ne bih osećala bes koji osećam kad pomislim na taj dan. Aranđelovdan 21.novembar 2014.godina. Umesto na tri Slave da idem, narednih 7 dana provela sam u kancelariji čekajući da nam uključe struju. I stvarno mi tih 7 dana u tom trenutku nije tesko palo jer sam verovala (budala) da radim pravu stvar. U tih 7 dana posta, slobodno tako mogu da kažem, pokazalo mi se ko je ko. Ko je zaista brinuo, ko je izigravao prijatelja..... I sve je to dobro. Zbog daljeg života. I svega toga ne bi bilo da sam bila "pametna" i iskoristila pozicije u životu koje su mi se nudile. Ali nisam. Ima nešto više od "pozicije". Dobar deo života sam provela na terenima Sportskog Društva Radnički. Ispunjena sam u svim sferama svoga života: sportskom, radnom, profesionalnom, porodičnom i zaista nemam potrebu bilo kome za bilo šta da se dokazujem. Ja sam to što jesam i iz ove kože ne mogu. Tu sam gde sam. Ćutim i ćutacu jos dugo, dugo, dugo. Zato što moja priča ne menja ništa. Niti ću šta pričom promeniti, niti ću na bilo šta uticati.