Site name

O Strategiji razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine

Diskriminacija "Kosovskog zaveta"

U organizaciji Fondacije Centar za demokratiju nedavno je održan okrugli sto na temu "Kulturna politika i demokratija", na kom su učestvovali i autori nacrta Strategije razvoja kulture u Srbiji od 2017. do 2027. godine, zaposleni u ministarstvu nadležnom za poslove iz oblasti kulture, a koji su izneli dodatna pojašnjenja o predmetnom dokumentu.

Piše: Vlatko Sekulović

18. oktobar 2017. 16:00

Diskriminacija "Kosovskog zaveta"

Imajući u vidu da je kultura skup sistema vrednosti stavova, ponašanja, navika, običaja i ideja koje se upotrebljavaju u nekoj ljudskoj grupi i reprodukuju, šire, održavaju, prilagođavaju i menjaju kroz komunikaciju i deljenja između pojedinaca onda se, sledstveno tome, kulturna politika tiče svih građana i građanki.

U uvodnom delu ovog akta definišu se vrednosni stavovi na kojima je zasnovana Strategija, a poseban akcenat je dat "dimenzijama srpske kulture", među kojima se, prema iznetim ocenama i vrednostima, naročito ističu vizantijska i herojska, koje se potom razrađuju u daljem tekstu ovog dokumenta. Pri tom, može se primetiti da se jugoslovenska, kao tzv. "dimenzija srpske kulture" uopšte ne pominje, iako je Srbija bila sastavni deo Jugoslavije 68 godina, a 51 godinu ima staža kao međunarodno priznata, suverena, samostalna država.

Herojska dimenzija je, prema autorima ovog teksta, dimenzija "Kosovskog zaveta", koji, kako navode, "duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima...". Isticanje istorijski neutemeljenog "Kosovskog zaveta" ukazuje da autori teksta nisu rukovođeni naučnim istinama, već mitom konstruisanim prema biblijskim motivima. Štaviše, koncept žrtve i izbora između navodno "nebeskog i zemaljskog" carstva, što je sastavni deo ovog mita, je u suprotnosti sa onim što autori potom navode "da se na taj način obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima", jer to samoočuvanje može biti samo materijalno, tj. u ovom životu, a ne u zagrobnom. Drugim rečima, autori ovog teksta veličaju smrt, u odnosu na život, što je, u suštini, poruka beznađa.

Dalje, dimenzija "Kosovskog zaveta" je diskriminatorska u odnosu na pripadnike srpskog društva, koji se iz raznih razloga, naučnih, etičkih, etničkih, verskih, itd., ne mogu prepoznati u navodnom "Kosovskom zavetu", i sigurno ne shvataju kada su taj zavet dali. Etnocentrizam se ogleda i u prethodnoj, vizantijskoj dimenziji, gde se Sveti Sava definiše kao "središnja nacionalna figura". Nesporno je da Sveti Sava ima ogroman značaj za definisanje srpske verzije pravoslavlja, pa samim tim i za kulturu u Srbiji, ali sigurno je da se u toj figuri ne mogu prepoznati svi pripadnici srpskog društva, te se na taj način promoviše otuđenje i fragmentacija srpskog društva.

Koliko ovaj kosovski mit ima uticaja i zbog čega ne treba potcenjivati njegov značaj, vidi se i na nedavnom primeru ministra nadležnog za rad, Đorđevića, koji je, prilikom otkrivanja spomenika Milanu Tepiću izjavio da je ovaj odabrao "nebesku Srbiju". Kosovsko-mitološko tumačenje tragičnog čina jednog čoveka i njegovih reči "da će braniti ovu zemlju" navodi dotičnog ministra i novinarku RTS-a na zaključak da je Tepić mislio na Srbiju, iako je Tepić jedino mogao dati reč da će braniti Jugoslaviju. Primena kosovskog mita na konkretnom primeru se potom nastavlja i na reči ministra se nadovezuje školski drug majora Tepića, koji govori o izdaji, a la Vuk Branković, pominjući predaju Varaždinskog korpusa. Međutim, ako su oni koji su napustili svoje objekte i predali iste neprijatelju izdajnici, onda po toj kosovsko-mitološkoj logici su to i Srbi koji su napustili svoje domove 1995. godine u Hrvatskoj, jer nisu smeli da dozvole da budu proterani, već su morali da ostanu, pa i po cenu da svi izginu i da budu žrtve genocida.

Autori Strategije su fascinirani genocidom i iznose tvrdnju da su Srbi tokom čitavog 20. veka bili žrtve genocida. Pored toga što je ova tvrdnja istorijski neutemeljena, jer je srpski narod u prošlom veku proveo oko 84 godine u miru, njena tragika je u tome što autori Strategije ne shvataju da ne postoji društvo ili narod koji može opstati u uslovima permanentnog rata i genocida. Poruka koja se iz ministarstva na ovaj način šalje građanima, a posebno mladima je katastrofalna, jer ako je tako kako tvrde autori Strategije, zašto bi onda 21. vek bio išta drugačiji od 20. veka u Srbiji? Na taj način ovaj način zaposleni u ministarstvu samo pogoršavaju poražavajuća negativna demografska kretanja u srpskom društvu.

Zaposleni u nadležnom ministarstvu nastavljaju i dalje u tom pravcu, te navode da su iza Srba na Kosovu i Metohiji "ostale napuštene kuće i imanja, ali iza svih - groblja i grobovi predaka". Davanjem veće vrednosti grobljima i grobovima u odnosu na kuće i imanja, autori Strategije razvijaju nekrofilsku dimenziju srpske kulture i na novi način razrađuju nacionalističku tezu lansiranu još pre ratova devedesetih godina prošlog veka, "gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje". Ovakvi stavovi jasno ukazuju zašto "povezivanje srpskog kulturnog prostora" izaziva zebnju i strah od novih sukoba sa susedima, te da stvarni cilj predloženih mera u tom kontekstu nije očuvanje identiteta i razvoj kulture Srba koji žive izvan granica Srbije, već promovisanje nacionalističke ideologije, upakovane u oblandu navodne brige za srpsku kulturu. Posledice takve brige, iskazane u poslednjoj deceniji XX veka, a koje osećamo i danas, jasne su, na dan 1. januara 2018. godine, u Srbiji, bez Kosova, živeće, prvi put od popisa 1971. godine, manje od sedam miliona stanovnika. Broj Srba se, od ostvarivanja apsolutne političke hegemonije srpskog nacionalizma i početka dominacije u "srpskom kulturnom prostoru", dakle od 1990. godine, smanjio sa 8.140.452 na oko 7,5 miliona 2010. godine, što je ispod broja registrovanog 1961. godine, od 7,8 miliona na prostoru Jugoslavije. Ne samo da je ova strategija, u kojoj dominira nacionalizam i veličaju se smrt, nekrofilija i beznađe, vrednosno suprotstavljena osnovnim interesima Srbije i srpskog naroda, već je na toj ravni u direktnoj koliziji sa iznetim vrednostima u poslednjem inauguracionom govoru sadašnjeg šefa države, u kom navodi: "Srbija, u koju ste danas došli, prestala je da se nada smrti i počela je da želi život." U tom kontekstu, predloženi nacrt Strategije nije moguće popraviti, već se mora odbaciti i napisati novi koja će biti zasnovan na životu, radu, optimizmu i drugim pozitivnim vrednostima.

Autor je advokat i učesnik okruglog stola "Kulturna politika i demokratija"

povezane vesti

Srpski radnik kao šegrt

1

Piše: Sreten Ćuzović

Diktatura kriminalijata

13

Piše: Milojko Pantić

Zašto sam "napao" Maju Gojković

6

Piše: Boško Obradović

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.