Reforme ili poglavlja?

Dan ljudskih prava, 10. decembar, dakle, samo je najmarkantnija, ali nipošto i jedina dobra prilika za ocenu realnog odnosa države prema ljudskim pravima. A u prilog toj oceni, kao „svedok očevidac“ tog odnosa, u bar dva segmenta ljudskih prava, koja kao poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti štitim, imam štošta da kažem.

Prava koja Poverenik štiti, poznato je, zasnivaju se na Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Već poodavno je postalo jasno da je oba zakona nužno novelirati. Prvi, načelno, po opštoj oceni veoma dobar, nužno je promeniti i dopuniti zbog nekih nedostataka uočenih u praksi i zbog uređenja nekih fenomena kojih u vreme donošenja zakona nije ni bilo. Drugi, potpuno zameniti novim, budući da je od samog početka njegove primene bilo jasno da ima mnogo nedostataka sa stanovišta usklađenosti kako sa savremenim standardima demokratskog sveta tako i sa našim Ustavom, da je nefunkcionalan i neadekvatan vremenu u kojem živimo.

Usvajanje izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja bilo je planirano još krajem 2012. Predlog zakona je već bio u Skupštini Srbije. Povučen je i više nikad nije vraćen. Potom je planirano da septembru 2014. zakon bude usvojen. Nije usvojen. Pa je u prvoj verziji nacrta Akcionog plana planirano da bude usvojen u četvrtom kvartalu 2015. Potom, u „konačnoj“ verziji Akcionog plana, planiran je drugi kvartal 2016! Potom�?

Što se novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti tiče, Vlada je početkom 2013. formirala Radnu grupu sa zadatkom da ga pripremi. Rok za novi zakon prvobitno je bio kraj avgusta 2013, potom drugi kvartal 2014. Zatim, u prvoj verziji nacrta Akcionog plana za Poglavlje 23 više i nije bilo konkretnog roka, već je „akciono planirano“ da će „biti naknadno određen počev od trećeg kvartala 2015�. Zatim� Kako god bilo (iako je Poverenik, u nameri da pomogne, sa saradnicima u dva navrata, prvi put u jesen 2014, drugi put u leto 2016, nakon usvajanja Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti EU pripremao i stavljao Vladi na raspolaganje model, tačnije rečeno, kompletan predlog novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti) novi zakon još nemamo!

Ovakav odnos, ovakvo traćenje vremena, novca i energije, ovakvo normativno „batrganje“ je zapravo logična, neizbežna posledica odsustva nečeg bez čega nije realno očekivati bilo kakav ozbiljan pomak. Reč je o sprovođenju Strategije zaštite podataka o ličnosti. Taj, svakoj tranzicionoj zemlji u postupku prihvatanja evropskih standarda zaštite podataka o ličnosti, neophodan akt Vlada Srbije je usvojila u leto 2010. Razume se, nužna pretpostavka za realizaciju svake, pa i ove strategije je Akcioni plan za njeno sprovođenje, iako je bilo predviđeno da on bude usvojen u roku od tri meseca, ali nije ni do danas.

Potreba usvajanja Akcionog plana bila je i kasnije predmet mnoštva „planskih“ dokumenata, ali uprkos tome što je tu potrebu, na doslovno dramatičan način, „argumentovala“ naša stvarnost, bez efekta. Zato, ne prođe dan da nismo svedoci teških povreda privatnosti građana iz kojih nedopustivo često stoje upravo oni koji bi trebalo da je štite – državni organi. Akcioni plan za sprovođenje Strategije zaštite podataka o ličnosti bio je svojevremeno i predmet mog razgovora s tadašnjim premijerom Vučićem. U potpunosti se „složio“ s tim da je akcioni plan neophodan i najavio da će se s njim „ići u ubrzanu proceduru“. Uprkos tome, taj dokument s kojim Vlada kasni sedam godina, u poslednjoj verziji Akcionog plana za Poglavlje 23 uopšte i ne pominje!

Ne mislim da sam subjektivan ako ovakav odnos prema ljudskim pravima, potpuno odsustvo odgovornosti za planiranje rokova, a pogotovo za realizaciju ciljeva u tim rokovima, ocenjujem kao neprihvatljiv. S tim u vezi, ne znam koliko ima smisla osvrtati se na (ne)umesnost evidentnog optimizma nekih naših političara u licitiranju sa brojem poglavlja koja ćemo otvoriti u pristupnim pregovorima sa EU. Ali, mislim da i te kako ima smisla podsetiti, jer se očito na to zaboravlja, da suštinska, prava vrednost tih pregovora nije broj otvorenih, čak ni zatvorenih poglavlja, već to što su (što mogu, moraju biti) podsticaj za sprovođenje suštinskih reformi, odnosno unapređenje ljudskih prava.