Gde je Gašić, tu je i nesreća

Srbija kao da ne može bez nesreće da podnese njegovo angažovanje ili neangažovanje, svejedno. Imali smo slučaj helikopter sa tragičnim posledicama, u kome je tadašnji ministar vojni direktno učestvovao izdavanjem naređenja. Sada imamo slučaj Ivanović, u kome je jedan čovek stradao a da služba na čijem je čelu Gašić nije ni pokušala da ga zaštiti.

Nedelja dana je prošla od ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici a da niko u Bezbednosno informativnoj agenciji nije smenjen zbog toga. Da niko nije ponudio ostavku, da nikoga, a koga drugog do direktora, ne prozvaše ni ministar policije, ni premijerka, ni predsednik. Kao da ga ćutanjem tapšu po leđima, kao da mu govore „ma burazeru, nema veze“.

BIA ima obavezu da štiti ne samo državu, poredak, imovinu nego i pojedince, građane čije pare troši i zbog kojih, na kraju krajeva, i postoji. Poznajem nekoliko štićenih lica i svi su oni dobili pratnju i mimo svoje volje. To je jednostavno bila bezbednosna procena – i ta aktivnost BIA im je, možda, spasila glavu.

Nesrećni Oliver Ivanović je toliko bio životno ugrožen da bi i Filip Višnjić video likvidaciju koja mu se sprema. Paljen mu je automobil, upadano u kuću, pucano na službene prostorije… kum mu je ubijen. I sam je u javnim nastupima upozoravao na sve to, tražio je pomoć, a samo dva dana pre nego što će biti izrešetan izjavio je jednoj agenciji da mu je život ugrožen.

Kako je onda moguće da BIA ne primeti sve to, ne preduzme mere zaštite, ne obavesti najodgovornije ljude u Srbiji. Kako je moguće da njihova analitička služba ne digne uzbunu. Zar za BIA život jednog građanina ništa ne znači, pa još i politički angažovanog, pa još čoveka čije se ime s poštovanjem izgovara na severu Kosova, a i šire.

Ili je možda BIA imala direktivu da okrene glavu od slučaja.

Devedesete godine ostale su upamćene i po tome što su pripadnici BIA likvidirali političke protivnike Slobodana Miloševića odnosno koalicije koja je i sada na vlasti. Značke BIA nosili su i kriminalci koji su likvidirali po Srbiji. Ubijeni su Stambolić, Ćuruvija, pobijeni su ljudi na Ibarskoj magistrali… Legitimacije BIA imale su i Đinđićeve ubice.

Logično je pitanje da li su onda i ubice Olivera Ivanovića imale iste članske karte i podršku delova službe. To ćemo verovatno saznati kada na čelo države i BIA dođu neki drugi ljudi, ili kad ubica Ivanovića bude ućutkan.

Može neko reći da država Srbija nema kontrolu nad severom Kosova, što je tačno. Kontrolu nema ni Priština, a najvećim delom je imaju kriminalci. U međunarodnoj zajednici, pa i u Srbiji, taj deo se doživljava kao centar organizovanog kriminala. To je mesto susreta albanske, srpske i ko zna koje još mafije. Kada je to tako šta je logičnije nego da beogradske tajne službe tamo imaju svoje interese, svoje prisustvo i svoje ljude. Jer, sa tog prostora građanima Srbije potencijalno prete razne opasnosti, od terorističkih do ekonomsko podrivačkih.

Sve nam, dakle, kazuje da su srpske tajne službe, s razlogom tamo. Zna se takođe i da su neki tamošnji policajci i dalje na platnom spisku Beograda. Kako je onda moguće da Oliver Ivanović bude ubijen a da mu država Srbija ne pruži nikakvu zaštitu.

Predsednik Srbije je svojom izjavom da srpske službe bezbednosti nisu znale za postojanje direktnih pretnji Ivanoviću ponovo, kao i u slučaju helikopter, uzeo Bratislava Gašića u zaštitu. To je dovoljno za njihove partijske drugove. Taj njihov sistem „ne dam Batu“ može da funkcioniše u njihovoj stranci. Ali na nivou države je poguban. Jer, ako BIA nije znala šta se priprema Ivanoviću onda čemu služba? Šta ćemo, međutim, ako je znala a ništa nije preduzimala? U tom slučaju, iskustvo devedesetih nas uči da Ivanovićevo ubistvo nije poslednje već samo jedno u nizu. Zato bi Gašiću trebalo tražiti drugo radno mesto.