Zašto Nemačka hoće da se vrati na Balkan?

Ta poruka zapravo nije nova za srpski državni vrh. Isto to im je rečeno i pre dve godine u razgovoru sa Jadrankom Joksimović, tadašnjom ministarkom bez portfelja zaduženom za evropske integracije u srpskoj vladi, kada su razgovarali o Briselskom sporazumu između Srbije i Kosova, a ubrzo i premijeru Aleksandru Vučiću, ali od tada nisu ništa preduzeli da obaveste javnost o tome.

– Tada smo i rekli da nećemo ratifikovati članstvo Srbije u EU ako Srbija ne prihvati da Kosovo postane punopravna članica UN. Ipak, to je i dalje otvoreno pitanje u mojoj partiji, pošto ima različitih mišljenja – ističe ovaj poslanik Bundestaga.

Odatle i dva mlaka reagovanja – ministra spoljnih poslova Ivice Dačića i direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića. Prvi je rekao da nema novih uslovljavanja na evropskom putu i da „nama niko nikada tako nešto nije rekao“, dok je drugi istakao da Srbija samo kao celovita zemlja može biti član međunarodnih organizacija i da iz „država EU nije došao nikakav zvaničan, niti bilo kakav formalni ili neformalni signal u vezi sa novim pritiscima“.

Odakle ove poruke iz Berlina sad „odjednom“, kad im vreme nije? Nema tu neke svetske zavere, kako se to kod nas voli da misli, jednostavno poseta Berlinu bila je planirana nekoliko meseci unapred, u okviru programa „Političko izveštavanje u evropskom kontekstu“, koju je za novinare iz Rumunije, Bugarske, Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Moldavije, Albanije, Kosova i Srbije organizovala nemačka Fondacija Konrad Adenauer. Osim brojnih razgovora sa kolegama iz medija – televizije ARD, tabloida Bild i organizacije Reporteri bez granica, razgovaralo se i sa visokopozicioniranim zvaničnicima iz vladajuće koalicije Hrišćansko demokratske unije-Hrišćansko socijalne unije (CDU/CSU), sa poslanicima Bundestaga, ali i pojedincima iz najbližeg okruženja nemačke kancelarke Angele Merkel. Naravno, ovi razgovori sa nemačkim donosiocima odluka (disižn mejkerima) bili su potpuno nezvanični (Chatham House Rule), ali izuzetno otvoreni. Čak bolno otvoreni i direktni. Svako je mogao da pita šta god je želeo, ali samo pod uslovom da se ne navede identitet sagovornika i njegova tačna funkcija. Za novinare izazov da čuju pravu pozadinu globalnih političkih dešavanja, a istovremeno i da vide na licu mesta u kom pravcu se stvari odvijaju, a i kako će se odvijati.

Kao i svaki novinar, nisam odoleo da pitam za to kako zvanična Nemačka vidi našu zemlju. Zanimljivo, ali Srbija očito igra centralnu ulogu u (de)stabilizaciji Balkana. Zašto ovo kažem? Iz svih razgovora sa visokopozicioniranim zvaničnicima Bundestaga, Bundeskancelarije (širi kabinet kancelarke Angele Merkel, neka vrsta predsedništva kod nas), ali i uticajnih poslanika iz koalicije CDU/CSU koji se bave spoljnim poslovima, stiče se utisak da se oko Srbije vrti pravac u kojem će se kretati Balkan u narednom periodu. Srbija ima nerešene odnose sa Kosovom, ali i stalne tenzije sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, a i povremeno krljanje sa Mađarskom oko izbegličke krize. Kada se u sve to umeša i povećana opasnost od islamskog terorizma, odnosno regrutovanja sve većeg broja boraca za rat u Siriji na strani Islamske države (Kosovo i BiH), i sve jačeg i rastućeg ruskog uticaja u Srbiji, potpuno je jasno zašto u Berlinu toliko insistiraju na što bržim evropskim integracijama regiona.

Utisak iz svih tih razgovora sa „duhovima“ nemačke politike je da Nemačka na Balkanu zapravo želi samo dve stvari – stabilnost i da umanji uticaj Rusije na region. Odatle i ovakve poruke. A one nisu bile nimalo prijatne, ali su uvek bile nedvosmislene i neuvijene. Naprosto, bile su lišene svake diplomatije, što i jeste suština ovakvih razgovora. Čini se da je nemački državno-politički vrh daleko bolje informisan o dešavanjima u srpskoj politici nego stanovništvo u zemljama Balkana, čak bolje i od novinara. Ali ako se govori o planovima i zaverama, jasno je da se ide na to da region maksimalno stabilizuje, pacifizuje i približi EU.

Problema na Balkanu ima koliko god hoćete, ali je za Nemačku, bar kako je rekao jedan od naših visokopozicionarih sagovornika iz Bundestaga – najveći Bosna i Hercegovina, jer pokušavaju da je približe EU, „ali njeni vodeći političari, sa svih strana – i sa bosanske, hrvatske i srpske, nisu zainteresovani za to pitanje, već isključivo i prvenstveno za sebe, a tek na kraju za narod“. Zato će na kraju ovog meseca nemačka kancelarka Angela Merkel i održati sastanak sa trojnim predsedništvom BiH u Berlinu. Istovremeno se u vrhu vladajuće koalicije CDU/CSU, razmišlja i da se od nemačke kancelarke zatraži da u evropskim institucijama pokrene inicijativu o promenama Dejtonskog mirovnog sporazuma i novi ustav BiH. Slične ideje izneo je u javnost pre nekoliko dana i zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, Brajan Hojt Ji, koji je rekao da u BiH treba promeniti državni ustav koji je sastavni deo Dejtonskog mirovnog sporazuma i da je saglasan sa tim da „BiH treba da ostane sastavljena od dva entiteta i tri konstitutivna naroda“.

Naravno, države koje su garantovale sprovođenje ovog sporazuma – Srbija i Hrvatska – moraće takođe da budu uključene u ove razgovore.

Zašto Nemačka toliko insistira na stabilizaciji Balkana? Jednostavno, dovoljno je pogledati u njihovo političko nasleđe, naročito jako teško nasleđe na Balkanu i zato je i prinuđena da veoma pažljivo igra. Na desnom ramenu nemačke politike i dalje kucka glas koji je podseća na tragediju u koju je Hitler svojom agresivnom politikom uvukao milione ljudi širom Evrope i sveta, kao što je rimske imperatore podsećao rob kad su trijumfalno ulazili u Rim – ti si samo čovek, ne zaboravi. Baš zbog tog teškog istorijskog nasleđa na Balkanu, jer su počinjeni brojni zločini, ali i „skorašnje“ događaje oko raspada bivše SFRJ, nemačka politika se godinama držala podalje od regiona.

Ako se ima u vidu da se u Berlinu i brojnim drugim gradovima Nemačke i danas mogu videti tragovi razaranja iz Drugog svetskog rata, polusrušene katedrale, zidovi zgrada izbušeni gelerima, brojne konzervirane zgrade iz tog perioda, memorijalni centri žrtvama Holokausta (najveći i najdirljiviji je u Berlinu sačinjen od ogromnih betonskih grobova koji čine isprepletane, beskrajne tunele u koje se ulazi kao u gasnu komoru i tone nizbrdo dok betonski stubovi sa strane puta rastu i stvaraju jezu kod onoga ko u kompleks ulazi, zaklanjajući mu nebo), putokazi koji obeležavaju mesta egzekucija, uključujući i one duž nekadašnjeg Berlinskog zida, gde su vojnici tadašnjeg DDR-a streljali one koji su uhvaćeni u pokušaju da preko zida pobegnu iz Istočnog (ruskog) u Zapadni deo Berlina (američki) i samim tim u slobodu, pošto obratnih pokušaja nije bilo (na tim mestima su beli krstovi sa imenima i prezimenima streljanih), ogromna staklena kupola Rajhstaga/Bundestaga koja je srušena tokom opsade Berlina a danas je turistička atrakcija… Naprosto, Nemci su svakodnevno okruženi posledicama razaranja zbog imperijalističke i ekspanzionističke politike nacista.

Šta motiviše današnju nemačku politiku? Gledajući iz Beograda, nije baš tako lako razumeti spoljnu politiku Nemačke. Gledajući iznutra, očima zvaničnog Berlina, sve je zapravo kristalno jasno. Ma koliko to nekome izgledalo cinično ili neiskreno možda, ali zvanični Berlin želi stabilan i bezbedan Balkan u Evropskoj uniji i Rusiju što dalje od regiona. To su poruke koje šalju njeni visokopozicionirani političari, od vladajuće koalicije Hrišćansko demokratske unije-Hrišćansko socijalne unije (CDU/CSU), preko poslanika Bundestaga, pa do najbližeg okruženja nemačke kancelarke Angele Merkel. Poruke su vrlo jasne, direktne i bez uvijanja pokazuju šta to zapravo motiviše nemačku politiku, kako unutrašnju, tako i spoljnu. Samo jedna reč – Holokaust. Genocid koji su nacisti počinili nad Jevrejima pre i tokom Drugog svetskog rata.

Nemačka politika, ma koliko se mislilo drugačije, i danas otvorenih očiju i sa velikim poštovanjem gleda u Konrada Adenauera i Šarla de Gola i ponosi se ovim istorijskim pomirenjem Nemačke i Francuske nakon, ne samo Drugog svetskog rata, nego i decenijskih neprijateljstava ove dve evropske velesile. Upravo iz te političke filozofije da je potrebno suočavanje sa prošlošću, pravda za žrtve, a zatim i pomirenje da se zločini ne bi ponovili, nemački Bundestag je nedavno doneo rezoluciju kojom je priznao ka genocid masakr i deportacije oko milion i po Jermena u Osmanskom carstvu tokom Prvog svetskog rata. To je Nemačkoj napravilo teške diplomatske probleme sa Turskom i dovelo do potpunog zahlađenja odnosa. Zanimljivo je šta piše u deklaraciji, a što su mediji mahm prećutali ili gurnuli u drugi plan. Piše da je Nemački rajh „kao vojni saveznik Osmanskog carstva, uprkos jasnim informacijama koje je imao, nije pokušao da zaustavi ove zločine, zbog čega snosi veliki deo odgovornosti“.

A to je upravo ono na šta bi domaći, ali i političari iz regiona, trebalo da se ugledaju. Ipak, srpski političari su odabrali suprotan put u procesu pomirenja, odnosno, nisu zainteresovani da se taj proces makne s mrtve tačke, a kamoli da se suoče s prošlošću i obeštete žrtve. Setimo se da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu baš po tužbi BiH za genocid u Srebrenici oglašena odgovornom kao neko ko je mogao da utiče na vojno-političko rukovodstvo bosanskih Srba da ne počine genocid u Srebrenici. Ali Srbija i danas, 21 godinu od genocida odbija da usvoji rezoluciju o genocidu u Srebrenici i pravi se kao da je se to ništa ne tiče, a Miloševićeva Srbija je naoružavala, plaćala i vojno učestvovala, i zvanično kroz VRS i nezvanično kroz brojne paravojne formacije u ratu BiH. To je činjenica, ma koliko Međunarodni sud ograničavao sukob u BiH kao građanski između Srba, muslimana i Hrvata. Kada se pogleda region, u centru dešavanja je Srbija. Tužbe pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu za genocid u ratovima u bivšoj SFRJ su odbačene – i bosanska i hrvatska protiv Srbije, ali i srpska protiv Hrvatske. I umesto da se to pogleda kao dar međunarodne zajednice na smirivanju tenzija u regionu, jer ovaj sud je i jednim delom i politički, region je eksplodirao. Svi su nezadovoljni, pošto BiH i Hrvatska smatraju da su žrtve velikosrpske agresije, a Srbija smatra da je žrtva zavere Zapada, pre svih SAD i Vatikana. I niko neće da se pomeri iz svog malog blata. Na stranu to što se u svim zemljama regiona rehabilutuju ratni zločinci i vrši revizija istorije…

Iz svih razgovora koje smo kao novinari imali sa uticajnim predstavnicima nemačke politike, potpuno je jasno zašto ta zemlja želi stabilne države i raščišćavanje političkih sporova. Recimo, između Makedonije i Grčke, oko njenog imena, ali je istovremeno brine to „što nisu sigurni koliko će Albanci u Makedoniji ostati mirni“, u Albaniji ih brine pravosudna reforma, a što se Kosova tiče, nadaju se napretku primene Briselskog sporazuma oko manjina, borbe protiv korupcije i normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, s tim što će od premijera Vučića tražiti objašnjenje „šta to znači normalizacija odnosa“ sa Kosovom.

Naravno, i u nemačkoj politici ima suprotnih mišljenja oko vođenja politike. Jedna od prelomnih tačaka bila je izbeglička kriza i odluka kancelarke Angele Merkel da primi brojne izbeglice iz ratom zahvaćenih područja – Sirije, Avganistana, Iraka, Libije… Praktično, to je bila iznuđena odluka, jer su i Austrija, Mađarska i Hrvatska zatvorile svoje granice. Migrantska kriza je sve komplikovane odnose u regionu, prividno smirene strasti između država na izbegličkoj ruti, zapravo dovela do pucanja i totalnog redefinisanja međusobnih odnosa.

Ni Nemačka nije bila izuzeta od toga. Merkelovu je, tvrde naši sagovornici, sudbina podeljene Nemačke motivisala da se odluči da primi izbeglice iz ratom zahvaćenih zemalja – Sirije, Iraka, Libije, Avganistana… što je izazvalo i izaziva žučne polemike u nemačkoj politici i javnosti. Odluka da se prime izbeglice bila je motivisana i humanitarnom katastrofom koja je pretila i zatvaranjem granica na izbegličkoj ruti kroz Makedoniju, Mađarsku, Hrvatsku i Austriju. Bar tako objašnjava više naših sagovornika.

Zašto Nemačkoj smeta rastući uticaj Rusije na Balkanu? Pa iz dosadašnjeg postupanja jasno je da Rusija pokušava da povrati raniji uticaj koji je imala u regionu. Odatle i stalno zatezanje s Moldavijom, Rumunijom i Bugarskom, umešanost u rat u Ukrajini, pokušaj povratka uticaja Rusije u Crno more, ali i ono što nemačkim političarima nije jasno – osnivanje rusko-srpskog humanitarnog centra za vanredne situacije u Nišu. Bilo je tu još nezvaničnih poruka nemačkog državnog i partijskog vrha. Recimo, ukoliko „Rusija nastavi da pravi probleme, od Srbije će biti traženo da uradi isto što i Crna Gora“, odnosno da uvede sankcije Moskvi i tako sledi politiku EU.

Nemačka ima jasan cilj – hoće dugoročno da reši probleme na Balkanu tako što će da ga stabilizuje i ekonomski osnaži i uvede region u EU. Bez griže savesti može se reći da su Nemci svoju istorijsku lekciju jako dobro naučili i to pretočili u ekonomsku moć. Da li ćemo mi ikada nešto naučiti? Sumnjam, mada, nikad se ne zna. Možda neko i shvati.