Laguna će 28. juna, na Vidovdan, promovisati jedno po svemu neverovatno izdanje – Priče o Kosovu. U ediciji Talasi i potpisano sa majstori srpske priče, grupa autora koju je nemoguće zamisliti na jednom mestu, piše o Kosovu.
Urednici Igor Marojević i Aleksandar Ilić samo pro forme, na zadnjoj korici knjige, gde valjda treba da piše „u užem izboru za nagradu tu i tu…“ ili „bestseler nedeljnika tog i tog…“, ili kako se već samoreklamiraju izdanja, ovu zbirku priča podvode pod pitanje „Da li je Kosovo najskuplja srpska ili albanska reč“?
A skromnost je potpuno u nesrazmeri sa poznatošću autora – Vuk Drašković, Nele Karajlić, Muharem Bazdulj, Dejan Stojiljković, Vladimir Kecmanović. Ali i sa njihovim odabirom. Jer među autorima su i Marko Vidojković, ali i građanski aktivista i novinar Bojan Tončić. Tončićeva priča ima krajnje humanu dimenziju. NJegov fokus u priči Plitka dubina, iako sledi matricu Toničićevog javnog i novinarskog delovanja na rasvetljavanju ratnih zločina, uspešno ovaj politički stav prenosi u književni oblik i gradi čitljivu novelu i na sasvim jednostavnom motivu. A to su klikeri, kao jedan od mnoštvo predmeta iz svakodnevnog života, pronađenih prilikom otkrića i eshumacije masovne grobnice sa albanskim žrtvama u Batajnici. Jednostavna antiratna poruka, u kojoj, kao i u pravom novinarstvu, nema velikih i kosmičkih tema, nego samo ljudski život ogoljen i nemoćan pred silom i oružjem.
Neko bi rekao da su klikeri i ti predmeti već prepoznatljivo gotovo opšte mesto, jer o tome se pisalo, recimo u Vremenu što Tončić u priči i pominje. Međutim, sve je u ovoj zbirci prepoznatljivo i uglavnom već viđeno. I Draškovićeva dajdžestirana i prilagođena verzija Ruskog konzula pretopljena u priču Čaj baba Kristine. I Vidojkovićeva Srpska zemlja kroz oblake leti, koja je potpuno na tragu predstave Zoran Đinđić Olivera Frljića, i to ne samo po pesmi u naslovu. Gotovo da JSO i Zemunski klan iskaču iz glavnog Vidojkovićevog lika, naravno uklopljenog u odlazak na molitvu u Gračanici.
Zato je tu Stojiljković da svoju priču oboji fantastikom, ali ovaj put samo kao podtekst, gradeći mini mit kako je treći svetski rat izbegnut jer je britanski poručnik svirao dobar rok i nije pucao na Ruse koji su prvi ušli 1999. na Kosovo. Ili Kecmanović da učita kako moralnu pouku u Prstima, jer kad Srbi dignu tri prsta, to je zato što se tako krste, simbol vere i identiteta… Kad smo kod identiteta, naše Kosovo živeće u našim pričama, kakve god da su. Ali, priče ne nude odgovor šta kad je obrnuto – šta ako su oni, Albanci takođe potpali pod kosovski mit, ali obrnuti. I da im iz toga proističe i identitet formatiran time da originalni mit treba uništiti, i izbrisati mu svaki trag. Jer dokle god ga ima, i u bilo kom obliku da opstaje, oni nisu sigurni da neće završiti u nekoj Plitkoj dubini. Sa klikerima, ili čime god.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
