Politika, život i smrt

…te upetljavanja u bitku za predsedništvo Socijalističke partije i njen povratak u realnost, nakon katastrofalnog pada i konfuzije na albanskoj levici, morao sam da se borim i za život svog petnaestogodišnjeg sina.

Gregu je iznenada, na jednom rutinskom pregledu, dijagnostikovan karcinom, na vrhuncu tih turbulentnih dešavanja, što me je u potpunosti rastrzalo između noći bez sna, punih bola, nemira i suza izazvanih osećanjem ekstremne nemoći, i dana kada je trebalo da krijem svoju patnju i užasavajuću nesigurnost u pogledu sudbine mog sina, pokazujući optimizam i samouverenost koji su neophodni lideru opozicije i načelniku opštine glavnog grada. Morao sam svakog trena tokom dana da se borim sa svojim nemirom, da bih ostao koncentrisan na posao, na razgovore i na debate koje sam vodio, a u kojima mi niko ne bi oprostio nijedan izraz slabosti, nervoze, zbunjenosti, melanholije; ukratko rečeno, kao političar, morao sam da ostanem u svojoj ulozi spolja, ne dopuštajući da se vidi ni najmanji znak mog unutrašnjeg očaja.

Odmah nakon dva zasedanja tog dramatičnog Kongresa partije, tokom duga dva dana, iz kojih sam na kraju izašao kao pobednik u trci za predsednika Socijalističke partije, dobio sam vest o tome kako se smrt uselila u telo mog Grega. Svakog dana sam koristio svaki slobodan trenutak da izađem iz kabineta, sa sastanaka, sa sednica, da se zatvorim u kupatilo i pozovem doktora telefonom da mi saopšti rezultate analiza, prema kojima su njegove šanse bile minimalne, kao i da ohrabrim svog sina i utešim svoju majku, koja je i sama doktorka, pa je jasno znala da rastumači pesimističke analize, pored toga što je i baka, koja se gušila u suzama pred petnaestogodišnjim unukom, te da zatim zaklopim telefon i umijem se pre nego što se otključam i izađem napolje, istovremeno zaključavajući u sebi teške brige koje me more, da bih se vratio sa osmehom na licu svojim obavezama u stranci i u gradu.

Ta tortura nije trajala tek dva dana ili dva meseca, već celih devet meseci. Između mene i mog sina, koji se lečio u Americi, stajao je čitav okean nesigurnosti. Sreća moja i mog sina bila je to što je moj brat Olsi živeo tamo još od 1997. godine i radio upravo na istraživanjima leka protiv karcinoma, tako da je imao sve potrebne kontakte i informacije koje su omogućile Gregovo lečenje u toj zemlji. Čitav taj neopisivi period sastojao se od neugasive nade u njegovo izlečenje i neizbežne brige da terapija neće uspeti, koji je svoj vrhunac doživeo u trenutku najvećeg iskušenja, najneopisivijem trenutku koji sam ikada proživeo, neuporedivim ni sa onim kada sam lično smrti gledao u oči, kada me je naoružana banda napala gvozdenim palicama na ulazu u kuću i ostavila me da ležim na zemlji, u lokvi krvi, da umrem, one večeri u januaru 1997. godine. Bio je to trenutak kada Gregova terapija nije dala rezultate, kada su i nakon nje ćelije raka i dalje bile vitalne i rasprostranjene u njegovom telu, kada mi je njegova doktorka, žena kineskog porekla, koja je, sa naučnih visina, zajedno sa čitavim svojim timom asistenata i medicinskih sestara, znala da padne na kolena, moleći se za spas dece pacijenata u malenoj kapeli bolnice „Mass General“ u Bostonu, rekla sa druge strane okeana: „Nismo uspeli! Sada smo pred odlukom za koju sam se nadala da nikada neću morati od vas da tražim da donesete!“ Odluka je bila drastična, trebalo je izabrati ili još malo života, sa neminovnom smrću mog sina kroz šest meseci, godinu, dve godine najviše, u najsrećnijem slučaju, ili novu, eksperimentalnu terapiju, netestiranu u skladu sa medicinskim protokolom, što je jedan od beskrajnih pokušaja nauke da pronađe lek za ovu smrtonosnu bolest, imajući u vidu rizik da bi se ono najgore moglo desiti svake sekunde. Niko osim mog sina lično, njegove majke i mene nije imao zakonsko pravo da donese tu odluku, nema u bici sa tom bolešću koja odbija da umre, dok prvo ne ubije nežno, toplo telo u koje se naselila. Pa ipak, verujte mi, ništa mi u životu nije bilo teže nego da potpišem taj dokument kojim sam dao pristanak za eksperimente nad izmučenim telom svog sina.

Tokom tih meseci beskrajne agonije, Greg me je naučio nešto što sam znao u teoriji, ali nisam nikada imao prilike da primenim u praksi – podsetio me je koliko je život prolazan i kako ga ne treba trošiti na beskorisne stvari koje nam odvlače pažnju, kako je previše kratak da bi se zaboravljalo na radost življenja i da bi se davalo na značaju svemu onome što je na kraju dana samo još jedna stvar koja će proći, a ne smisao života kao takvog, ali i kako se ne treba povlačiti pred teškoćama, koliko god da su velike, već treba dati sve od sebe u bitkama koje vredi boriti. Jer sve stvari u životu, kako god se činile ozbiljnim, pa čak i svi naši sitni ili krupnije gubici, patnje ili neuspesi koji čine život nisu ništa prema smrti, toj krajnjoj negaciji samog života. Ne postoji ništa u životu što se zaista može izgubiti dok se slede svoje strasti, snovi, ideje koje nas vuku ka budućnosti, sasvim čiste i ogoljene, dokle god razum teži da prevlada nad jalovim strahom i sumnjom koji nastaju uvek kada u životu treba prihvatiti s radošću što nam je data mogućnost da gledamo, slušamo, razmišljamo, hodamo, trčimo, volimo, govorimo, čitamo, pišemo, stvaramo, pobeđujemo, ali i grešimo, pravimo propuste, pa se ispravljamo, menjamo se, ponovo ustanemo nakon poraza i dignemo glave, da budemo nečije majke, nečiji očevi, žene, muževi, deca, sestre, braća, prijatelji, poznanici, da budemo deo sveta koji nas okružuje i njegove istorije ispunjene snovima koji su postali stvarnost, stimulišućim strastima, adrenalinskom hrabrošću, fantastičnim progresom i otkrivanjem uvek iznova da, zaboravljajući koliko smo zapravo kratko na ovome svetu, ne samo što nećemo znati koji je smisao našeg boravka ovde, već ćemo izgubiti iz vida i samu činjenicu da smo uopšte živi. Ja sam, zahvaljujući toj životnoj lekciji, stekao imunitet, mir i sigurnu distancu od svoje svakodnevice, svih problema koje ona nosi, ali i optužbi, kleveta, laži i pretnji koje su mi donosile moje borbe u političkoj areni. Gledajući kako se smrt nadvija nad mojom porodicom, brinuo sam se i borio sa strahovima iznutra, što je mnogima pogrešno odavalo utisak da uzmičem pod pritiscima iz spoljašnje sredine, a zapravo to nije imalo nikakve veze sa kukavičlukom, već sa pokušajem da se spasem od prljavštine i mediokriteta našeg političkog života.

Dok sam, drhtavih kolena, pet paklenih dana i noći, bez prestanka s noge na nogu šetao hodnikom ispred sale za reanimaciju, kada je Greg pao u komu i kliničku smrt usled neočekivanih komplikacija tokom eksperimentalne terapije, sve ono što me je svih tih godina iznutra uznemiravalo i pogađalo činilo mi se samo kao zamka u koju sam upao, izgubivši svoj prirodni karakter, pružajući onima koji mi nisu želeli dobru priliku da mi se podvuku pod kožu i da mi ne dozvole da slobodno dišem, razmišljam i da se krećem, ne gledajući šta će oni reći ili uraditi, kao da su i mogli da kažu ili da urade išta drugo osim njihovog standardnog blaćenja i prostakluka. Pogrešio sam što sam im dozvolio da ugroze moje snove, ideje, projekte i da me spreče da živim vođen strašću prema onome što radim.

Neopisivi čudesni trenutak kada je, na licu zaleđenom poput smrti koja polako uzmiče, zaiskrilo slabašno svetlo ispod kapka Gregovog levog oka, koje se polako otvaralo, nakon pet dana i noći provedenih van ovog sveta, na kome je ostavio samo telo, okruženo aparatima, kablovima i veštačkim organima koji su disali umesto njega i hranili mu organizam, dok mu je drugo oko nekoliko sekundi ostalo i dalje zatvoreno, kao da namiguje nakon neke dobre šale, lagano podigavši kažiprst kroz koji je primao infuziju put mene, kao da hoće da kaže: „Jesi li to ti došao k meni, ili sam se ja vratio kod tebe?“ učinio je da i sve to izgleda kao neka prelepa magija, čak i zraci sunca koji su se u trakama probijali kroz zavese na prozorima, i čitavo to okruženje u kome je sve opominjalo na blizinu smrti i nemerljivu želju za životom u njenom prisustvu, pa tako i svi životni problemi koji u stvari i nisu ništa drugo nego čarobna igra u poređenju sa ozbiljnošću samrtne postelje.

Svet mi je nakon tog trenutka izgledao u potpunosti drugačije, drugačije mi posle toga izgleda sve što ima veze sa svakodnevicom, međuljudski odnosi za mene su dobili novu, mnogo značajniju vrednost, dok politika, sa svojim otrovnim spletkama, u mom životu ne zauzima više ni približno onako važno mesto koje je imala do tada. Magično razrešenje ove ozbiljne pretnje, nakon devet meseci neizvesnosti, dalo mi je novu snagu i sigurnost, kakvu nikada ranije nisam osećao u životu, i usmerilo me je ka realnim životnim prioritetima. „Smrt je najčudesniji izum života“, rekao je obraćajući se studentima Univerziteta Stenford jedan veliki čovek koji ju je i sam dugo držao u svom telu, Stiv DŽobs. „Ona je njegov agent promene. Vaše vreme je ograničeno, nemojte ga uzalud trošiti živeći život nekog drugog. Ne upadajte u zamku dogme – tako što ćete živeti u skladu sa rezultatima nečijeg tuđeg mišljenja. Ne dopustite buci njihovih stavova da zagluši vaš unutrašnji glas. I, što je najvažnije, budite hrabri i sledite svoje srce i intuiciju. Na neki način, oni već znaju šta je to što biste vi želeli da postanete. Sve drugo je manje važno.“

* * *

Ali, svakako, život se uvek nastavlja. Zaborav koji s vremenom prekriva smrt i proživljenu bol jeste problem i ujedno njegovo rešenje, jeste mogućnost da se nastavi dalje i prilika da se sve ponovo pomeša i pogrešno proceni, dajući značaja stvarima bez vrednosti i potcenjujući važnost lekcije iz prošlosti za budućnost. To je uporna čovekova potreba da se preda i povuče, linijom manjeg otpora, pred suočavanjem sa svojim bićem, često ne shvatajući težinu posledice koje to lakomisleno predavanje ima po život sa samim sobom i sa drugima.

Mnogo kome, znam, zvučaće ružno to što ću reći, izgledaće im kao natezanje da se po svaku cenu pomene politika u ovoj priči aktuelnog predsednika Socijalističke partije, ali ja ne mogu, a da na ovome mestu ne pomislim na jednu jednostavnu istinu, koliko god ona možda bila i demode ili je mnogi smatrali propagandom, ali dok govorim o životu i smrti, ne mogu da se ne setim i mnogih divnih i zaslužnih ljudi kojih više nema, a koji su nas zauvek napustili tokom poslednjih godina. Neki od njih su ispraćeni uz odgovarajuće počasti i prigodne javne pomene i podsećanja na njihov lik i delo, dok su drugi, mnogi drugi, otišli gotovo neprimetno, ostavivši traga i prazninu jedino u srcima onih koji su ih poznavali.

U izdanju Samizdata B92

Izdavačka kuća Samizdat B92 iz Beograda objavila je knjigu aktuelnog premijera Albanije Edija Rame pod naslovom Žrtvovanje (u originalu Kurban). Knjiga je u Tirani objavljena 2011. godine, posle 11 godina koje je Rama proveo na mestu gradonačelnika glavnog grada Albanije. Tokom ovog perioda Tirana je doživela veliki preporod, a Rama je 2004. godine dobio nagradu Svetski gradonačelnik. O tim dinamičnim i dramatičnim procesima, kao i o zakulisnim radnjama na političkoj sceni Albanije Rama piše u ovoj knjizi. Pokazalo se da je Rama autor zavidnog literarno-esejističkog dara, tako da Žrtvovanje nije samo političko štivo. Na mnogim stranicama ovo je zgusnuta proza u kojoj autor iz duboko lične perspektive sagledava i propituje smisao onoga što radi i što se dešava oko njega. Takve su stranice o tragičnoj sudbini Raminog sina, koje (u dogovoru sa izdavačem) prenosimo u današnjem broju. Izbor i oprema teksta redakcijski.

Knjigu je sa albanskog preveo Đorđe Božović, pogovor napisao Škeljzen Malići, a na naslovnoj strani je ilustracija Mrđana Bajića, ličnog poznanika Edija Rame.