Vučićeve reforme

Miodrag Zec: Nemam dovoljno mašte da kažem na koji je period mislio, ali ove godine Srbija nije ostvarila suficit. Srbija je samo ostvarila manji deficit od projektovanog u toku prvih šest-sedam meseci, a videćemo na kraju godine da li će biti suficit ili deficit.

Aleksandar Stevanović: On je možda uzeo period septembar 2015 – septembar 2016, ili tako nešto. Međutim, da bismo imali relevantne podatke, moramo videti kakav je bilans na kraju godine i uporediti ga sa prošlogodišnjim.

Zec: Ne retko Vučić iznosi podatke o stopi rasta, stopi zaposlenosti, prosečnoj plati, suficitu – koji nisu tačni. Zaboravlja pri tome da postoje ljudi koji nešto znaju o tim stvarima i koji bi ga lako mogli demantovati.

Aleksandar Stevanović: Po stopi rasta Srbija je, nažalost, na začelju Balkana. Rast od 2 procenta, koji imamo, posledica je, pre svega, činjenice da je cela privreda Balkana ušla u pozitivnu konjukturu koju su ohrabrile niske kamatne stope i niske cene energenata. Taj rast imamo pre zbog toga što naša vlada nije uradila ništa epohalno loše, nego zbog toga što je uradila nešto fascinantno. Da imamo stopu rasta od 4 ili 5 procenata, onda bismo imali razloga da hvalimo vladu. Narodu se stalno poručuje – evo, krenulo nam je, ide nam super, treba još malo da se strpite. Ali jednog dana će ljudi početi da se pitaju – a gde su te stotine fabrika koje su otvorene za vreme predizborne kampanje, gde je taj privredni rast koji se ne vidi u našim novčanicima, gde su ta nova radna mesta. To nije dobar pristup, ali vidim da za sada to funkcioniše.

Zec: Jedan deo stanovništva je kažnjen oduzimanjem dela penzije, dok se istovremeno vojnim penzionerima povećavaju penzije i vraća im se nekakav dug. Vučić je opsednut ekonomijom, ali ekonomija je opasna stvar, ona je prividno jednostavna, ali je u toj oblasti najteže postaviti dijagnozu. Zbog toga se naša ekonomija često leči pogrešnim lekovima. Kod nas se rast industrijske proizvodnje ostvaruje uz pomoć subvencija koje država daje stranim investitorima da bi ovde otvarali pogone. Vučić bi trebalo da se zapita zašto zemlje koje, za razliku od nas, ne daju nikakve subvencije imaju mnogo veći priliv stranih investicija. A Srbija i Vučić kažu – ko god stranom investitoru da bilo kakvu pogodnost, ja ću dati još više. Izložiti zemlju takvom riziku – mislim da je jako opasno. To će se vrlo brzo pokazati. To je kapitalno pitanje koje ovde ne smeš ni da postaviš. S druge strane, Vučić kaže da kompanije plaćaju PDV, što uopšte nije tačno. PDV plaća stanovništvo. Državnu kasu pune građani kada kupuju pivo, mleko, cigarete, jaja, bilo šta na šta se plaća PDV. To je notorna činjenica. A onda se taj novac koristi da bi se stimulisali strani investitori.

Stevanović: Deficit se rešava tako što se jednom delu penzionera smanjuju penzije. A nikoga nije briga što im je vlada takvim potezom praktično konfiskovala imovinu koju će neko morati da im vrati, kada jednog dana Vučić na vlasti. Osnov za takvo ponašanje je u jedom kolosalnom neshvatanju uloge države. Ključno je pitanje – da li građani postoje da bi finansirali državu ili država postoji da bi bila servis građana. Čini mi se da se iz mnogih nastupa članova vlade može izvući zaključak da oni misle da svi mi ovde postojimo jedimo zbog toga da bismo finansirali državu.

Zec: Vučić je kontroverzan – on zastupa liberalnu državu, a upućuje nas na Skandinavce koji imaju socijalnu državu. Mislim da je on pomešao neke stvari. Vučić bi morao da zna da su ljudi kao pojedinci vrlo slični, ali su države bitno različite. Ne postoji velika razlika između Srbijanca i Skandinavca, ali je velika razlika između srpske države i skandinavskih država. A onda se postavlja pitanje ko tamo pravi državu, a ko je pravi ovde. Ne znam, Vučić možda nije živeo na Zapadu, ali ja tvrdim da se na Zapadu ne radi mnogo više. Radno vreme je kraće nego ovde, ovde se radi 12 sati, a tamo manje od osam sati. Drugo, tamo je sve organizovano. Radi se sve u pravo vreme i na pravi način, a ovde se jedan te ista ulica asfaltira 17 puta. Državu ne pravi narod, prave je njeni narodni predstavnici. Ako najbolji student medicine ne može da se zaposli ili ako najbolji student ekonomije mora da ide u inostranstvo, jer za njega ovde nema posla, a ovi koji kupuju diplome zapošljavaju se u Kliničkom centru, Narodnoj banci ili Ministarstvu finansija, onda je to problem države, a ne naroda. Ako u Telekomu ne mogu da se zaposle najbolji studenti elektrotehnike, onda će oni otići iz zemlje. Zbog toga je Srbija na prvom mestu po emigraciji ljudskog kapitala.

Stevanović: Otkako je Srbija, po Vučiću, ušla u najznačajnije reforme – nikada nije bilo veće iseljavanje. Samo u prošloj godini iz Srbije se iselilo oko 60.000 ljudi. Od toga ne postoji bolji pokazatelj da u jednoj zemlji sve ide pogrešno. To vam je najbolji odgovor na pitanje u kom pravcu su krenule reforme u Srbiji.

Karabeg: Mislite li da će se ovi navodno sjajni ekonomski rezultati, kojim se hvali vlast i premijer Vučić, jednog dana pretvoriti u veće plate i penzije i bolje zdravstveno i socijalno osiguranje, jednom rečju u bolji život?

Zec: Nisam siguran da će se to tako brzo desiti. Kad pogledate desetak stvari, koje jednu naciju čine stabilnom – to su odnos proizvodnje i potrošnje, štednje i investicije, zaposlenih i nezaposlenih, razvijenih i nerazvijenih, bogatih i siromašnih – po svim tim parametrima Srbija ima odstupanja koja nisu dobra.

Stevanović: Mislim da građani Vučićeve Srbije neće dočekati bolji život, mada neki danas zaista dobro žive. Da bi došlo do poboljšanja, koje bi važilo za više od od onih desetak posto ljudi, kojima je dobro, mora se stvoriti sistem koji to omogućuje, sistem koji je dobar za sve. Međutim, ako se nastavi sa sadašnjom praksom – to se i pored najvećih želja neće desiti.