Bio je to prvi septembarski petak, davne ’68, kada je moju mamu zaboleo stomak, a ona naivno poverovala da je od previše šljiva.
Da sam umesto šljiva to zapravo bila ja i to skoro tri nedelje ranije, shvatila je ubrzo. Želja da mnoge stvari kažem ili uradim pre društveno prihvatljivog tajminga verovatno potiče baš od tog, davnog petka, revolucionarne ’68. Ova osobina, pre svega u tridesetdvogodišnjoj novinarskoj karijeri, često me je koštala svega i svačega, ali nikad čiste savesti.
***
Detinjstvo pamtim kao srećno, bezbrižno i ušuškano. Kod bake i dede na Keju i sa mamom, tatom i prijateljima – leti na Štrandu, zimi na klizanju, otvorenom kod Sajma, ali i na moru u Dalmaciji i skijanju u Sloveniji. Pamtim ga i po Božiću i Uskrsu koje smo uvek slavili kod bake i dede, bez obzira na komunizam i Tita. I po popu, koji je dolazio na dedinu slavu. Mislim da nije bio isti onaj koji me je krstio kada sam imala šest meseci.
***
I uprkos popovima i hrišćanskim praznicima koje smo sa radošću i po običajima proslavljali tiho i u krugu porodice, i uprkos konfiskovanoj imovini sa tatine strane, naučili su me da sa ponosom slušam Hej Sloveni, dok su naši sportisti primali medalje, da sa nestrpljenjem iščekujem dvadesetpetomajski slet, da ne biram prijatelje po nacionalnosti, jer nisam ni znala šta su, da volim svoju zemlju, poštujem Tita, iako moji nisu dobili ni kvadrat državnog stana, i čuvam crveni pasoš gde god da idem…
***
Išla sam kao dete, kao i većina mojih drugara, na more i skijanje, kod “baba” u Tarvizio, a kasnije u Trst, po leviske 501 i starke i uvek se sa radošću vraćala u glavni grad Vojvodine, kako se onda zvanično tretirao i u udžbenicima, a kako ga ja, uprkos odluci Ustavnog suda, i dalje nazivam. U tom gradu završila sam i osnovnu i srednju matematičku školu, po Šuvarevom modelu, a onda zbog zaraženosti televizijom, polagala diferencijalni na Filozofskom i upisala i završila danas nepostojeći smer – Srpsko-hrvatski jezik i južnoslovenske književnosti, kao najpribližnije onom čime sam želela da se bavim – novinarstvom na televiziji.
***
U televizijske vode zakoračila sam još u srednjoj školi. Primili su me na jednoj audiciji. Imala sam šesnaest, već račun u banci i ogromnu želju da taj čudesan svet slike i zvuka bude moja buduća profesija. Zašto sam se ipak sa sedamnaest obrela u Jovinoj, matematičkoj gimnaziji, ne znam, ali mi nije žao.
***
Posle omladinske emisije Vama na TV Novi Sad, usledila je redakcija informativnog programa u kojem sam prve, prave novinarske korake učila od najboljih – Duce Bogdanovića i Zagorke Radović. Hvala im za bezrezervnu podršku mojim, sada mi se čini, suludim novinarskim kreacijama, uz koje sam stasavala i kao tinejdžer i kao novinar. Radila sam najrazličitije teme koje su se ticale ne samo moje generacije.
***
Školu i TV nekako sam uklapala kada sam išla pre podne. Po podne sam posle drugog časa uglavnom bežala na TV, a onda su u matematičku gimnaziju stizala opravdanja od urednika, što je neko od profesora uvažavao, a neko ne.
***
Zbog činjenice da sam na TV boravila više nego kod kuće, gimnazijski dani protekli su mi onako, skoro, pa usput. Završili su se 1987, u jeku novog talasa ili vala, koji sam istinski živela i zavolela. Te godine upisala sam i već pomenuti Filozofski fakultet, a i dalje ostala verna TV Novi Sad.
***
Uskoro su me dotakli i Jogurt revolucija, i promena Ustava, i hajka protiv JRT u okviru kojeg sam često radila nedeljne Dnevnike za sve centre… Pobeda Tuđmana na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj osećala se u vazduhu, koji se veoma brzo i lako pomešao sa onim koji je stigao iz Beograda, posle pobede Miloševića.
***
Sledeća stanica u mojoj novinarskoj, tek započetoj karijeri bio je Goran Milić i Yutel. Omraženi TV kanal u svim bivšim jugoslovenskim republikama, osim u Bosni, odakle smo se i emitovati. Sarajevo, predratno, bilo je moja druga kuća dve i po godine, a iskustvo i kolege koje sam tada stekla sasvim sigurno su obeležili moj dalji novinarski put.
***
Posle Yutela, strane TV produkcije, potom Radio Slobodna Evropa, pa dopisništva B92, TV Crna Gora, ANEM, BETA… TV Novi Sad i ja, iako sam bila njihov stipendista, ’90-ih više nismo bili na istim talasnim dužinama. Razišli smo se, uprkos obavezi da me zaposle posle završetka studija, prećutno. Istinu o gradu, zemlji, regionu i ljudima koji na ovim područjima žive – saopštavala sam preko drugih, već pomenutih medija.
***
Etiketa izdajnika, ustašice, stranog plaćenika… prati me i danas, dvadeset sedam godina kasnije. Pretnje, uznemiravanja, pogrdni izrazi pojedinaca čak i iz komšiluka, bili su moja svakodnevica na koju sam se navikla i koja me je još više učvrstila u uverenju da to što radim ima smisla.
***
Čak i kada sam u Novom Sadu bila jedna od retkih, čak i kada sam ’95. rodila Filipa i kada je, po prirodi nove uloge, trebalo da malo spustim loptu i ućutim. Filip je odrastao uz pretnje i pogrdne grafite protiv njegove mame na garažama ispred ulaza, uz demonstracije i imena političara, umesto likova iz crtanih filmova. Živeo je život kakav nam se dešavao. NJegovoj mami, novinarki, i njemu. Sedeo mi je u krilu u kupatilu dok su padale bombe, a ja izveštavala za Radio Slobodna Evropa, bio je ispred policije kada su nas priveli sa otporašima i kada su mi uručivali poziv da se javim na informativni razgovor.
***
Bio je sa mnom i kada su me intervjuisali za novine, i kada sam dobijala nagrade, i kada je nastao urbaNS. Televizijska produkcija, koja je uz VIN i Mrežu ’90-ih bila prozor u kuće svih onih koji nisu pristajali na laži Miloševićevog režima. Uz mnogobrojne akcije koje je urbaNS organizovao, iz Vojvodine smo izveštavali i za ANEM, a jednom nedeljno, preko satelitskog programa TV Crna Gora, građani Vojvodine mogli su da vide i čuju šta se dešava u njihovom komšiluku. Kaseta sa emisijom je gerilskim putevima stizala do Podgorice. I ona sa 5. oktobrom.
***
Emisiju Vojvodina Sat nastavili smo da proizvodimo i posle „demokratske“ revolucije. Više nije bilo gerilskih slanja kaseta. Emitovali smo se na B92, ali i na državnoj TV Novi Sad. Bili smo kritički nastrojeni, valjda jedino tako i može i mora da bude, i prema novim vlastima. I epilog je bio očekivan. Nismo dugo potrajali na „mojoj“ prvoj televiziji. Izveštavanje o slučaju Crvenih beretki okončalo je našu, posle decenije ignorisanja, tek obnovljenu saradnju. Ni urbaNS, ni ja više nismo bili na TV Novi Sad.
***
Iako više nije bilo Slobe, kako je i posle Slobe ostao Sloba, za mene na TV Novi Sad celu prvu deceniju XXI veka ponovo nije bilo mesta. Da podsetim, na vlasti u Pokrajini tada je, pa sve do 2016, bila tzv. demokratska opcija, ona sa kojom smo na ulicama rušili Slobu, sa kojom su me povezivali i pretili mi, napadali, etiketirali…
***
Serijal Restart koji smo radili u koprodukciji sa britanskom produkcijom SmitŽWatson o razmišljanjima mladih iz regiona na teme vezane za ratne devedesete, u kojem su učestvovali i dobrovoljci iz svih država bivše YU (Arkanovci, Šešeljevci, Zenge, Tigrovi, OVK…) bio je neponovljivo iskustvo.
***
Uz desetogodišnjeg Filipa i tek rođenog Igora, u zemlji u kojoj za ono što sam smatrala da je bitno da se snima i emituje i dalje mi nije bilo mesta na državnim medijima, jedino je stranački dil garantovao prohodnost. Dobila sam poziv da na novootvorenom Odseku za medijske studije Filozofskog fakultetu držim vežbe i radionice iz TV novinarstva. Izazov je prihvaćen i još uvek traje. Jedanaest generacija sam, do sada, pokušala da upoznam sa lepim, ali i onim manje lepim stranama TV novinarstva. Neki su me sa pažnjom slušali, neke ta novinarska priča nije zanimala… Bilo je i onih koji su se inficirali ovim virusom, bez naznaka da će ih uskoro napustiti. Neki od njih su danas na najprestižnijim medijima. Na njih sam zaista ponosna.
***
Treći pokušaj dolaska na TV Novi Sad bio je više nego mučan. Za tamošnju većinu sam i dalje bila izdajica, antisrpkinja, politički neposlušna, nepoželjna. A u Pokrajini je na vlasti i dalje bila tzv. demokratska opcija. Nekako se ipak desila emisija Tu, sasvim blizu … o evropskim integracijama Srbije. Malo se emitovala, pa malo nije, zavisilo je sve od dobre volje direktora i UO TV Novi Sad.
***
A onda je 2011. došla ekipa sa nekadašnjeg B92 i od često teško gledljive televizije napravila jednu od najgledanijih na našim prostorima. U kući ih je većina gledala sa podozrenjem. Zbog visokih plata i palanačkog mentaliteta koji ne prihvata da neko sa strane zna više i bolje.
***
U renoviranom vojvođanskom javnom servisu dobila je prostor i emisija RADAR, čija sam autorka bila pet godina. Radila sam sa najboljom novinarskom ekipom … Aleksandar Reljić, Dragan Gmizić, Miroslav Zadrepko, Ivana Miloradov… Potom Jelena Vukmanović… Vanja Đurić, Ivana Buš Jović… a onda i nešto mlađe kolege … Nevena Bogdanović i Dejan Bajić.
***
Dobila sam mogućnost da radim onako kako sam radila u sopstvenoj produkciji, na nekadašnjem YUTEL-u, Radio Slobodnoj Evropi… Jednom nedeljno 50 minuta o onome što nam se događa, o onome o čemu drugi ćute, o onome što nas čeka, ali i onome što je neko, ne tako davno, činio i u naše ime.
***
Sa vrhunskim profesionalcima u svom poslu Sandom Savić, Igorom Božićem i Slobodanom Arežinom, koji se na TV Vojvodina zadržao najduže, bilo je zaista lako sarađivati. Za emisiju o 20 godina Srebrenice dobili smo i nagradu Cirkoma za najbolji evropski news magazin.
***
A onda je novo rukovodstvo RTV-a, imenovano posle pobede SNS u Pokrajini, od strane UO RTV Vojvodine, koje je imenovao RRA, a njega Skupština Srbije… skinulo emisiju Radar sa RTV. I ne samo Radar. I emisiju U nedostatku dokaza i još nekolicinu, i Arežinu sa mesta direktora programa, i 14 urednika i voditelja. I degradiralo, pre svega informativni program, za svega nekoliko meseci.
***
Za većinu u Televiziji Vojvodina politička smena podrazumeva i uredničku, te velikih iznenađenja po dolasku SNS nije ni bilo. Za one nešto mlađe, pre svega moje studente, koji su radili i još uvek rade na RTV Vojvodina, ovaj začarani krug uticaja politike na medije jednom mora biti prekinut. I zato su izašli na ulice i zato su i dalje aktivni u pokretu Podrži RTV, i zato i dalje veruju da za istinu nikad nije i ne sme biti kasno.
***
Za njih je valjda u redu da imaju ideale. Za mene, koja sam već četvrti put za dvadeset sedam godina u raskoraku sa vojvođanskim javnim servisom, koji je danas najdirektnije u službi stranke na vlasti SNS, iskustvo bi trebalo da kaže da se od toga ne živi i da se ideali retko kad ostvaruju. Ipak, baš kao što ni 1990, ni 1999, ni 2000, ali ni 2001, 2007. ili 2010. nisam znala ni želela drugačije, ni ove 2017, odnosno 2016. nisam imala dilemu. Danas, Radara više nema, nema ga ni onlajn, jer nema para za tako nešto…
***
Ipak, ima mojih studenata koji bi da pokrenu neki novi, njihov Radar, koji bi im bio putokaz za ono za šta se novinarski vredi boriti, bez obzira na Vučića, Nikolića, slabu opoziciju, posrnule moralne vrednosti i besmislenost ostanka u zemlji. I to mi valjda i jeste najveće priznanje za trideset-i-dve godine novinarskog i deset godina pedagoškog rada. Važnije mi je to od svih evaluacija, novih ugovora ili još jednog odlaska sa TV Vojvodina.
***
Da li sam za svoje, često hazarderske poteze, u jednoj ipak maloj sredini, imala podršku najbližih? Pa, recimo da jesam. Mama, nažalost, nije svedok svih i lepih i ružnih događanja, jer nije sa mnom već dvadeset osam godina. Ali znam da bi me podržala. Tata, što zbog godina, a i ponavljanja istih situacija od skoro pa istih ljudi, ovaj poslednji razlaz sa TV Vojvodinom, na koju me je odvozio u montažu ili snimanje između dva časa pre tri decenije, čini se najteže je podneo. I dvadesetjednogodišnjem Filipu, studentu treće godine dramaturgije na FDU u Beogradu, scenario maminog ostanka bez posla i prozivanja po novinama je već dobro poznat. Nažalost, ni jedanaestogodišnjem Igoru to nije neka novost, ali je, s obzirom na godine, prvi put svestan šta sa sobom povlači doslednost i nepristajanje na truli politički kompromis.
***
Uz mamu u Informeru i njegova slika na protestu Podrži RTV osvanula je na Twiter nalogu jednog narodnog poslanika. Neka mu je na čast. I njemu i svima koji su omogućili mojoj deci, i deci mnogih mojih kolega, da umesto srećnog i ušuškanog detinjstva kakvo sam ja imala, imaju sećanja na nekog Slobu, Tomu ili Vučića… na demonstracije, policiju, ratove… na pretnje i nemogućnost da radiš ono što znaš i voliš, samo zato jer razmišljaš svojom glavom… i nisi član stranke.
***
Moji sinovi verovatno neće biti novinari jer ih umetnost više zanima. Ipak se nadam da će, negde duboko u sebi, nositi i ono što su naučili živeći stvarnost koja ih je zadesila, jer nisu birali da im mama bude novinar. Srećno im bilo, imaće podrška do kraja, baš kao što sam je i ja imala još od onog septembarskog petka davne 68.
O sagovornici…Novinarka Marina Fratucan je Novosađanka rođena 1968, kada je Vojvodina hrlila ka zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti. Škole i fakultet završila u glavnom gradu Vojvodine, gde i danas živi i radi na Odseku za medijske studije. Šeta i vozi bicikl pored Dunava u kom leti i pliva, uvek uzvodno. Novinarstvom se bavi od 1984. u …TV NS, YUTEL, RFE, B92, urbaNS, TV Vojvodina … na kojoj trenutno nije podobna aktuelnoj SNS vlasti. Mama dvojice momaka – Filipa i Igora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
