Američki barbarogenije i njegova revolucija

Od onog časa kad mu je Hilari Klinton priznala pobedu na izborima, on nije prestajao da se ponaša kao da ima pundravce u dupetu. Očigledno da očiglednije nije moglo biti nerviralo ga je pravilo da prenos vlasti mora da potraje određeno vreme, pa se od novembra do juče nije mogao skrasiti u tišini i dostojanstvu svoje pobede, nego se neprekidno gurao Obami pred nos, čudno nestrpljiv da mu vidi leđa. Mislio je, nema sumnje, da se samo nepotrebno gubi vreme pošto su glasači, je li, već rekli svoje.

Juče u vašingtonsko podne, kad je tradicionalni sopran otpevao „Zastavu posutu zvezdama“ u pratnji jednog mormonskog hora, a on stavio levu ruku na dve biblije i digao desnicu da će govoriti istinu dok se zaklinje na vernost ustavu, mnogi su znali da je to poslednja obmana koju je izgovorio građanin Tramp, i prva koju je rekao predsednik Sjedinjenih Država. Zabeleženo je precizno, naime, u njegovom recordu da je u izbornom i tranzicijskom vremenu osporio valjanost dva ustavna amandmana – legendarnog, prvog, i isto tako slavnog, osmog – a da pre polaganja zakletve nije povukao svoje idiosinkrazije. Onim Amerikancima koji pale američku zastavu oduzeće tu slobodu koju im garantuje prvi amandman. On će, dakle, ići i na ustav kojemu se zarekao na vernost. Možete li zamisliti, onda, neku drugu stvar koja bi mu mogla biti sveta?

Naravno da ne. Zato je on jučerašnjem danu dao izgled prvog dana stvaranja sveta: sve nestaje, i sve nastaje ovoga časa kad on ulazi u Belu kuću. To je tipični stil političkih skorojevića. Apsolutni politički početnik, Tramp drži da kao takav nema nikakve obaveze prema politici, i njenim mehanizmima, koji mu izgledaju zamorni i komplikovani. Antipolitika je, ustvari, njegova politika. On ne veruje u promenu, nego samo u radikalnu promenu; neće dosadašnji nego novi svetski poredak; sa dosadašnjom političkom praksom neće kontinuitet nego diskontinuitet; štaviše, hoće raskid sa dosadašnjom istorijom; hoće, dakako, revoluciju a ne reforme.

Revolucija u zemlji koja upravlja svetom? Niko to neće pominjati, ali o tome će se tamo raditi, i to je ono od čega vas malo podilazi jeza. Ima u toj slici ne male kontradikcije: ona je u tome što prevrat – taj totalni preokret u svemu – zamišljaju i hoće da sprovedu notorni konzervativci. Otud zid prema Meksiku. Otud sumnja u Nato. U Evropsku Uniju, koja je predmet najoholijeg prezira. U Kinu, kojoj se najavljuje trgovinski rat, nakon kojeg ko isključuje i onaj drugi. Pojavila se odnekud jedino perverzna ljubav za Rusiju, što je, međutim, samo okrenuta rukavica ove priče o revoluciji. Nije se teško složiti sa time da je svet koji je Tramp rešen da sruši – u mnogim aspektima svet okoštalih hiperstruktura, političkih klanova, potrošenih ideja. Klintonovi su bili njegov simbol. Spor ovde, međutim, nije o tome šta treba da ode, nego o tome šta treba da dođe.

Tramp se sad pojavio i žonglira na jednom populističkom polju, čije nam je iskustvo užasno blisko. Imali smo Miloševića, imamo Šešelja, on je njihov sabrat. Trampov skutonoša NJut Gingrič – baš vas čudi otkud taj tu – ide sad okolo (pročitajte Špigl) i kadi o tome kako jedino što Trampu na njegovom svetom putu može biti prepreka, to su administracija i činovnici, ili prevedeno: zakoni i institucije. Za svaku je revoluciju to, jasno, nepodnošljivo, i Gingrič ne krije da bi to moglo nervirati novog šefa Amerike. Bilo je tako i sa Miloševićevom, antibirokratskom, i nju je nosila ona formula da će se stvari rešavati – institucionalno ili vaninstitucionalno, van ulice ili na njoj. Jednu prepreku Tramp već uveliko baca pod noge, svojom paklenom inteligencijom: nenaklonjene medije koje generalno blamira za fejk informacije, stavlja u stranu svojim opsesivnim tvitovanjem, koje prati dvadeset i nešto miliona ljudi. Nema novina sa tim rejtingom; nema takve tv emisije, ako izuzmemo retke blokbastere.

Varvarstvo antipolitike koje se ogleda u tome što se zaobilazi civilizacija politike, glavni je alat ovoga američkog barbarogenija koji je rešio da promeni i Ameriku i svet. Raniji rezultati takvih poduhvata nisu nepoznati. Miloševićev sam već spomenuo. Spomenuću Berluskonijev. Sve je, kad su oni izašli na scenu, bilo dopušteno i moguće. Društveni talog potopio je elitu, znanje je pobeđeno od neznanja, za amoralnost nije važila pokuda, vrline su postale bezvredna roba. Predsednici su uvek okupljali lojalne ljude oko sebe u Beloj kući, ali sad je, više nego ranije, primetan falangistički pristup. Tramp govori o „Velikoj Americi“ kao što se ovde na Balkanu stolećima govori o Velikoj Albaniji ili Velikoj Srbiji. Milan Panić na strani 14. ovoga dodatka lepo ukazuje na razliku između Trampovog koncepta „Velike Amerike“ i Džonsonovog, recimo, „Velikog društva“. Različit je sadržaj ovoga velikog. Prvi izaziva strah, drugi izaziva poštovanje.

Tramp liči na najgore, a ne na najbolje izdanke svoje nacije. Otud je valjda prirodno što je iz Srbije kod njega na inauguraciji samo sledbenik Arkanove stranke Dragoljub Marković Palma: krpa traži zakrpu. Ono što je najtužnije, Amerika s njim na čelu prestaje da bude kakav-takav orijentir za slobodni svet. Što je najopasnije: takva, ona će za naših života vladati njime. Još nisam video neku nezavisnu izjavu divljenja ovome čoveku. To bi moglo da ohrabruje, kad ne bi bilo jasno da divljenje postoji, i da je ono – kad god su u pitanju populisti – stvar kolektivnog a ne individualnog ispoljavanja. Znajući za animozitet javnih ličnosti, Tramp je rekao da ga nije briga za zvezde sa A liste, on je, recimo, za jučerašnje manifestacije u prestonici pozvao narod, ljude, dakle anonimne mase. To je njegovo oružje. Istorija je pokazala da ima iracionalnog u toj slepoj odanosti: Tramp kaže da će ukinuti Obamaker, ali oni kojima se uzima ta zdravstvena zaštita, glasaju ipak za njega. Nemojmo se čuditi, penzioneri kod nas to isto rade sa Vučićem. Ali, front otpora ipak deluje. Bojkota je bilo i juče na ceremoniji zakletve, na koju nije došlo desetine kongresmena. Marš žena koji će danas (subota), dan nakon inauguracije, proći Vašingtonom moglo bi biti snažno upozorenje, na prvi predsednikov radni dan. Ali, ne bojte se, Tramp neće pasti. Doduše, ako ima neke nade za one koji to priželjkuju, i Nikson je počeo sa sličnim bojkotom. Jedini od predsednika u prošlom i ovom veku.

Ne zaboravimo, međutim, vlast macht frei. Prilaženje je počelo od prvog dana. Egzemplaran je Kisindžerov pledoaje za Trampa, o čemu možete čitati na sledećoj stranici, u analizi Dominika Moizija. Ne samo on, u Trampovu njujoršku kičersku kulu hodočastili su u međuvremenu mnogi najveći – od Bila Gejtsa i Slima do japanskog premijera i Ane Vintur. Iz medijske sfere prvi mu je poljubio ruku najljući protivnik u kampanji, NJujork tajms. Još, zamislite, uveren, da je najveći.

Naveo sam negde na početku ovoga sumornoga članka da je Tramp nestrpljivo čekao jučerašnji dan. Pošteno je, međutim, reći: ne on sam, i mi, takođe, sa njim, ceo, rekao bih, svet. Čekalo se šta će Tramp reći u inauguralnoj adresi. Da li će smanjiti ili uvećati broj nedoumica? Hoće li smanjujući napetost prema Rusiji povećati je prema Kini? Više nego groteskna Trampova pojava užasavao me je, moram reći, strah sveta zatečenog u raskoraku. Karl Bilt je negde kazao da skloništa možda još nisu potrebna, ali da ih nije loše imati u blizini. Rano je za paniku, piše naš vrli kolega u jednom pregledu Prodžekt sindikejta. Rano ili kasno, neki smo odgovor dobili u jučerašnjem Trampovom govoru. On je išao u času kad je ovo izdanje Danasa za unutrašnjost slato u štampu. Tek ćemo u beogradskom izdanju moći reći ima li Trampa izvan Trampa.