Odlazak prvog komunikologa

Profesor Đorđević je završio Pravni fakultet u Beogradu, a od 1961. godine pridružio se kao asistent prvoj generaciji nastavnika na Visokoj školi političkih nauka u Beogradu. Od prvog dana njegovu pažnju privukli su fenomeni komuniciranja, medija i javnosti. NJima se posvetio i usavršavao na tom u Francuskoj i Poljskoj. Kako je Visoka škola prerasla 1968. godine u Fakultet političkih nauka, tako se profesor Đorđević latio posla da u njegovoj unutrašnjoj organizaciji obezbedi mesto za naučne discipline kojima se posvetio. Zahvaljujući njegovom trudu osnovana je Katedra za novinarstvo. Urađen je delimično poseban kurikulum za studije novinarstva i profesor Đorđević je motivisao prve njene pripadnike da prionu na pisanje knjiga i udžbenika. Tako je činio i sam pa se svojim knjigama promovisao kao prvi komunikolog na našim prostorima. Na temeljima koje on je tada postavio sada stabilno stoji jedno od odeljenja Fakulteta političkih nauka (za novinarstvo i komunikologiju) koje ima dugu tradiciju i velik ugled u Srbiji, a komunikologija je i nakon svih reformi i izmena zakona ostala priznata naučna interdiciplinarna oblast istraživanja.

Svoju stvaralačku energiju profesor Đorđević uspeo je da prenese i u druge republike koje su takođe osnivale fakultete političkih nauka. Sa profesorima Vregom iz LJubljane i Novoselom iz Zagreba pokrenuo je prve magistarske studije za teorijsko bavljenje komunikacijama u naša tri univerzitetska centra. Taj tim je podučavao i mentorisao studente od kojih su mnogi postali novi asistenti i podvižnici komunikologije, koji su i danas u istoj oblasti vodeća imena komunikologije na svojim univerzitetima.

Profesor Đorđević je pristupao naučnoj i pedagoškoj aktivnosti sa izuzetnim poštovanjem. Napisao je prve knjige i udžbenike za studije novinarstva među kojima su najpoznatije: „Političko javno mnjenje“ (1975), „Teorija informacija“ (1979), „Teorija komunikacija“ (1979) i „Komunikacija i vlast“ (1988). Imao je princip da sve knjige prvo napiše i objavi kao skripta za studente novinarstva FPN, kako bi u praksi, i na osnovu njihovih komentara, svoje tekstove dalje doterivao. U vreme kada smo u Srbiji tek prevodili radove Habermasa profesor Đorđević je napisao je svoje najbolje delo o političkoj javnosti i javnom mnjenju. Ova knjiga je precizno izanalizirala ova dva fenomena u vreme kada su u društvu i političkom komuniciranju glavnu reč imali masovni mediji i masovno komuniciranje. Bio je svedok njihovog potiskivanja od strane digitalne tehnologije početkom ovog veka ali nije više bilo snage da se i tim povodom oglasi.

Verujem da profesora Đorđevića znaju svi novinari koji su studirali na FPN. Mislim da i njihove uspomene mogu da potvrde da je bio boem, čovek uvek duže, razbarušene kose i sa bradom. Ta umetnička crta u njemu pretvorila se, nakon penzionisanja, u poriv da se uključi u Društvo estetičara Srbije, da napiše i kao samizdat objavi roman iz svojih ratnih i skojevskih dana, i knjigu poezije „Mimolet“ na osnovu kojih je primljen u Savez književnika Srbije. Manje je poznato da se profesor Đorđević ostvario i kao skulptor. Svako leto je provodio u Aranđelovcu što mu je omogućilo da posećuje rudnik mermera na Oplencu. U njemu bi se uvek našao po neki komad venčačkog mermera koji bi umesto u otpadu završavao u rukama Tome Đorđevića. Nakon strpljive obrade tako je nastalo tridesetak skulptura u mermeru začudnih oblika i mase. Obrađivao je i drvo, i kosti i vajao u glini. NJegova zbirka vajarskih radova nije nikada izložena pogledima publike i kritičara, ali je njemu bila važna radi iskazivanja estetskih ideja i u nejezičkim formama.

Svojim sveukupnim angažmanom profesor Đorđević je ostavio samo lepe uspomene o sebi, a ekspanzija studija komunikologije predstavlja verovatno najbolji spomen beleg o njegovom liku i delu.

Miroljub Radojković

********************************************************************************

PROFESOR TOMA ĐORĐEVIĆ – IN MEMORIAM

Toma Đorđević je bio veoma poseban čovek, po svemu redak među profesorima FPN. Bio je zaljubljen u akademski poziv, zahtevan, radoznao i raznovrsno talentovan – pisac, pesnik i vajar. Slobodnog duha i nekonvencionalnog izgleda, često je govorio i ponašao se kao umetnik u akademiji.

Toma Đorđević bio je naš prvi komunikolog, osnivač discipline, katedre za novinarstvo, prvih poslediplomskih studija, autor prvih knjiga iz javnog mnjenja i masovnih komunikacija. Bio je profesor koga je to obavezivalo pa je za njega osnivački rad značio stalno otvaranje novih studijskih oblasti, širenje naučnih mreža i pisanje prvih udžbenika. Taj uticaj osećao se širom bivše države. Zajednički poslediplomski program iz komunikologije pohađali su mnogi budući akademci sa univerziteta u LJubljani, Zagrebu i Beogradu, ali i gradova u kojima će oni kasnije praviti prve studije novinarstva.

I sve tri glavne teorijske knjige koje je napisao bile su prve i otvarale nove prostore u studijama medija. Napisao ih je u rasponu od petnaest godina pa su one svedočanstvo jednog naučnog sazrevanja ali i ljudskog razvojnog puta.

Političko javno mnjenje je pravi udžbenik, pregledan, sveobuhvatan ali koncizan tekst koji se i danas čita kao oda demokratskoj javnosti. Metodološki i teorijski ključevi te knjige preuzeti su od Jirgena Habermasa, što je ovog velikog filozofa približilo domaćim studentima davno pre nego što je preveden na druge jezike. Godinama sam bila ponosna na to što se na FPN Habermas čitao i kada je na velikim svetskim univerzitetima bio dostupan samo odabranima, mada je knjiga već imala ogroman uticaj u društvenim naukama. Sa njim je na Fakultet ušla rasprava o demokratiji koje nema bez spontanog građanskog organizovanja i slobodne javnosti. U vreme dok je ovdašnja akademija bila sputana političkim ograničenjima i strogim ideološkim rečnikom, označio je javno mnjenje kao jedno od ključnih mesta demokratije. Tada je to bilo retko, a i danas ostalo, važno upozorenje na opasnosti od populizama, političke manipulacije i cenzure medija.

Knjiga ima pažljivo odabrani krug sagovornika među autorima. U njenoj nevelikoj bibliografija su značajni pisci i izvan angloameričkog kruga, retko citirani ili nepoznati domaćoj javnosti među kojima su Žan Štecel, Alfred Sovi ili Gabrijel Tard. Na toj listi je i istorijski zbornik, seminalna hrestomatija Bernarda Berelsona i Morisa Janoviča Public Opinion and Communication. Sećam se da mi je rekao da je tokom jednog od istraživačkih boravaka u inostranstvu pročitao tu knjigu, shvatio kako treba da napiše svoju, i odmah se vratio u Beograd. Bilo mu je jasno kako da postavi predmete i usmeri razvoj disciplina koje su i danas okosnica novinarskog smera na Fakultetu političkih nauka. Ovaj program je ostao jedinstvena kombinacija, angloameričkih studija komunikacija, kontinentalne semiologije i publicističke nauke. Slične kurseve, koristeći i knjige profesora Đorđevića, razvijali su i novinarski smerovi na fakultetima političkih nauka koji su kasnije formirani u drugim univerzitetskim centrima Jugoslavije. Ovde su to do danas ostala dva kursa po kojima generacije studenata novinarstva pamte vreme provedeno na FPN.

Teorija informacija/Teorija komunikacija su u jednu knjigu sastavljene dve studije koje su među prvima objavljene iz ovih oblasti. Svi koji su iz njih učili i danas pamte kako su naprezali pamet i lomili jezik sa ‘Tominim komplikovanim rečenicama’. Ko je imao snage da se probija kroz taj gusti tekst bio je nagrađen zanimljivim razumevanjem medija i komunikacije. Iako je pisao u vreme dominacija funkcionalizma i fascinacije masovnim medijima, njega je interesovao sadržaj i kako nastaju svetovi smisla za kojim je tragao i drugim izražajnim sredstvima. Već tada je pisao poeziju i počeo da vaja. Nastojao je da u mermeru ovekoveči te neobične forme koje je nosio u sebi a koje je voleo da vidi u prostoru parka u Aranđelovcu. Umetnički talenti pomogli su mu da teorijski uobliči svoju opčinjenost spektaklom i estetikom.

I treća knjiga, Komunikacija i vlast, je prva domaća studija o političkoj komunikaciji. NJom je zaokružio svoje trajno interesovanje za odnos politike i komunikacije tako što je stavio građanina u njegov centar i proširio fokus izvan odnosa vlast-glasači. Sve knjige Tome Đorđevića obeležene su vremenom u kome su nastajale. Uvek mi se činilo da je svojim komplikovanim stilom želeo da pobegne od ideološkog pritiska, da sakrije slobodne misli koje nije mogao da otvoreno formuliše. Ali taj odnos sa ideologijom bio je složen, ona za njega nije bila samo spoljna oblanda i pritisak vremena. Profesor Đorđević bio je uvereni levičar i komunista, borac za jednakost i dostojanstvo.

Ponašao se i izgledao drugačije u vremenu i sredini koja to nije uvek ni razumela ni cenila. Bio je kao njegove knjige, komplikovane i razuđene spoljašnosti, pune detalja i digresija, ali povezanih čvrstom strukturom i jasnim principima. Smatrao je da univerzitet i posao koji je voleo zaslužuju najbolje, to je tražio od sebe, svojih saradnika i studenata. I to baš tim redom. Knjige je pripremao temeljno i pisao sporo jer dobre knjige ne nastaju ni lako ni brzo. Što su mu saradnici bili bliži to su zahtevi bili veći, što su student bili bolji to je od njih očekivao više. Bio je profesor koji me je pozvao da dođem na Univerzitet i podsticao me na usavršavanje. Pa ipak, kada sam se vratila sa stranom magistarskom diplomom, tražio je da polažem veoma komplikovan ispit nostrifikacije u kome mi je jedan član komisije bio France Vreg, ugledni profesor iz LJubljane, jer u Beogradu ‘nema ko da me pita’.

Ispit ‘kod Tome’ polagao se teško, iz dva dela, između kojih su studenti dugo ostajali ‘upisani u svesku’ i njegovu memoriju. Izgledao je odsutno i rasejano, bio istinski nezainteresovan za svakodnevne trivijalnosti, ali je godinama pamtio dobre studente i nadahnute rasprave iz slušaonica.

Toma Đorđević bio je profesor starog kova, pun uvažavanja za studente. Pokazivao ga je tako što ih je podsticao da daju najviše što mogu. Svi sa kojima sam ovih dana razmenila sećanja kažu mi slično. Sećaju se tog studijskog napora kroz koji bi videli koliko i šta mogu kada sebi postave visok zadatak. Tu klicu osobene pedagogije posadio je duboko u komunikološku zajednicu na FPN. Uz knjige i predmete koje je zasnovao i to će ostati jedna od njegovih zaostavština.

Prof. dr Snježana Milivojević