I sadašnjoj opskurnoj vlasti svirao bih "Svečanu buku odlaska"

Rođena pred Drugi svetski rat, generacija kojoj pripadam svojim čednim očima prvo što je ugledala bile su strahote rata, ruševine rođenog grada, plač i volovska kola koja porodicu prebacuju u Kumodraž. Daleko od grada!

U isto vreme, nama nepoznati dečak pripadnik nase generacije, Oleg Mandić, na ivici života, izlazi kao poslednji iz logora Aušvic i zatvara kapiju! Kraj? Nadolazi komunizam otvara nove logore. Tada mene odvode, srećom, u muzičku školu.

Mi, rođeni u nevreme, primorani smo na skromnost koja je ugrađena u naše živote. Kršten u skromnoj crkvi Sv. Save sa nevericom posmatram ogromni hram Sv. Save. Posedujem Gramatu Jerusalimskog Patrijarha, Hadžija sam. Autor sam velikog hora „Sila Krsta“ čijim je izvođenjem otpočela proslava 8 vekova manastira Hilandar. Da li je to razlog moje neverice? Povlacim se u tišinu i sa setom se prisećam Patrijarha Pavla.

***

Krajem pedesetih godina osećam teskobu zatvorene, rođene mi zemlje Juge. Znatiželja me tera da zavirim „iza zida“. Posedujem jednu majicu i pantalone. Dovoljno da nekako stignem do Konzervatorijuma u Milanu. Nemam ništa osim skrivenog mesta u sebi, mesta iz koga će zarazna klica umetnosti naglo proklijati.Vrativši se iz Jevrope sa muzikom dodekafonije udaram u zid folklorne okoštalosti beogradske muzičke akademije. Tada, sjajni profesori vremenom će ublažiti stav prema ludom, mladom, prema meni.

Tek kasnije postajem svestan tog preloma, ali nesvestan kakvi me lomovi tek očekuju! Bilo ih je toliko da se često zapitam: „Kako sam još uvek u jednom komadu?!“ A, hteli su da me razapnu zbog „Koraka“, prvog muzičkog dela velikog formata, po narudžbini organizacije UNESKO i BEMUSA 1980. godine. Još tada sam horu namenio stihove Branka Miljkovića : „JOŠ NAM CRTAJU ŠIBOM PO LEĐIMA RAJ“. Ovi stihovi postaju vanvremenski jer im još nismo oteli šibu kako bi dolazeće generacije dodirnule raj.

***

„Mi, ljudi, Čuburci,

Rodoljupci, đaci i suludi igrači

domina, munte i rata

ispravljamo svoje vratove kad grane proleće

gde odoše ti klovnovi Čubure,

koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadzbinu!

Dišite Čuburci,

pokažite ljudima došljacima

gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!

Stihovi su vlasništvo znamenitog Čuburca, pesnika Slobodana Markovića, Libera Markonija.

****

Bili smo pozitivna deca ulice. Sada to tvrdim sa distance koja je važna da bismo stvari nazvali onakvim kakve su. Daleki gradovi naših snova bili su stvarno van naših mladalačkih domašaja. Čubura i Crveni krst predstavljali su centar sveta. „Miris lipe sa pitomog Vračara“. Ti istrgnuti stihovi me podsecaju na opojni miris koji se širio Krunskom ulicom kojom sam svakodnevno koračao ka svom trouglu obrazovanja: gimnaziji na Cvetnom trgu, muzičkoj školi „Mokranjac“ na petom spratu kod „Londona“ i Muzičkoj Akademiji u parku Manjež. Možda ne bih spominjao svoj diplomski rad da nije tako neobično povezan baš sa mnom. Sentimentalna podudarnost. Naime, dodeljena mi je nagrada za najbolji diplomski rad. Doslovce piše:“Nagrada Stevan Hristić dodeljuje se Zoranu Hristiću. Te 1958. prilikom sahrane Stevana Hristića novine pišu:“Jedan Hristić je otišao drugi je došao“. Ubi nas cincarsko poreklo.

***

Mene, tokom života, kljucaju vranjski geni koji su mi prirodno usađeni jer mi je majka Vranjanka. Odatle, a na zgranuće porodice usađen mi je i talenat za muziku. Barem sam ja tako uobrazio. Pomešani čuborsko vranjski geni! O Bože da li se i to može? Ambijent Čubure bitno je uticao na naše svekoliko odrastanje – Dragana Gage Nikolića, Dušana Dude Ivkovića, Bate Živojinovica, Straje Rodića, Laleta, Mileta Majmuna, Duleta Žvale, Hadžije. Dok su iznad Krsta leteli Dudini golubovi, ostatak ekipe je pekao kafanski zanat u kafani „Kalenić“ stičući najveću diplomu Beograda, diplomu beogradskog asfalta, beogradskih kafana i stadiona Crvene zvezde. Kako ko. Možda je bilo i partizanovaca! Kao da nam je epitaf unapred ispisan.

***

Da se vratim u pedeste kada me je otac za malu maturu častio predstavom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.Tada počinje, do danas-dan nedovršeni san da pišem muziku za pozorište. San sam odsanjao radeći za pozorišta od Maribora do Bitolja. Ne znam broja ne zato što sam izlapeo, nego je količina u pitanju. Odakle ideja i hrabrost slikaru Mići Popoviću da angažuje klinca da mu uglazbi film „Čovek iz hrastove sume“? Moja prva filmska muzika mi određuje dalje bitisanje. Naime, film je odmah ZABRANJEN za prikazivanje. Ali, život ide dalje, začudo, u projektovanom pravcu. Komunisti, mene buržujčeta, kako me je prva učiteljica prozivala, angažuju za niz umetničkih ostvarenja. Tada te niko ne pita da li si član. Birani su najbolji i odlično�su bili plaćani.

***

Mislim da mi je pisanje muzike „nametnuto” rođenjem. Bežim od pomisli da se bavim pedagogijom koja bi mi gusila poriv pisanja. ali u isto vreme mi je jasno da veliki pedagozi stvaraju velike umetnike.

***

Živim u statusu slobodnog umetnika koji podrazumeva da kvalitet života zavisi isključivo od kvaliteta rada.Vremenom postajem surovi profesionalac u divnom svetu umetnosti, svetu u kome se stvara i gde se susreću divni promišljeni ljudi i dragoceni saradnici.

U mojim baletima igraju naše najveće balerine: Duška Sifnios („Korak“), Lidija Pilipenko („Darinkin dar“). Ozvučio sam tri Hasanaginice! Filmsku, pozorišnu i „Hasanaginicu“ na otvorenom prostoru Barske tvrđave. „Moje“ tri Hasanaginice su bile Milena Dravić, Neda Spasojević i Varja Đukic.

Izuzetan reditelj Egon Savin sa mojom zvučnom asistencijom ostvaruje antologijsku predstavu „Derviš i smrt“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ali,saradnja sa danas jednim od vodećih reditelja, Kokanom Mladenovićem, počela je sa režijom njegovih prvih predstava i ja sam njegov „lični“ kompozitor u sledecih 17 predstava. Ako sam doprineo njegovom briljantno prosanjanom radu ja, svedok Kokanovih dostignuća, dozvoljavam sebi da uživam u snazi njegovih režija i njegovog nepotkuplivog zivotnog stava.

Svet umetnosi poseduje i drugu stranu medalje, crnu stranu surovosti u kojoj darovitost pojedinaca predstavlja „trn u oku“ nedarovitima i ubačenom surogatu politikanstva. Osrednji se udružuju u klanove, a klan je krdo u kome se osecaju jakim i sebe ugrađuju u nagrade i privilegije bukvalno uništavajući samostalne i misleće umetnike. To nije moje društvo. Moj svet je onaj u kome se stvara zajedno sa posvećenim i prosvećenim ljudima.

***

Najezda skakavaca pojela je ostatke devedesetih godina.

U leto 1992. Godine kompozitor Vuk Kulenović organizuje petnaestominutno klečanje muzičara u parku ispred predsedništva. Svojevrstan moleban posvećen Slobi da se odrekne vlasti!!! Klečim svestan posledica, ali i trenutka definitivnog izjašnjavanja po cenu da se od sutra nađem na ulici. Nikada ranije u svetu se nije desilo takvo čudo koje su smislili ludi muzičari Beograda. Slika odlazi u svet, a Sloba , da je poslušao vidovitu molbu muzičara ne bi završio u Hagu!

Za divno čudo i dalje ostajem na RTS-u! Naizgled, kao da se ništa nije desilo osim što je, lovačkim jezikom da se izrazim, postavljena ČEKA. Nišane!!!

Septembra 1996. Slavko Ćuruvija me je zamolio da za „Dnevni telegraf“ ispišem kolumnu u kojoj doslovce pisem:“MOŽDA MI NISMO BILI U RATU, ALI SMO BEZ IJEDNOG METKA, okupirani zvukom koji je prešao preko Drine iz Sarajeva i pravcem Ibarske magistrale sa Bliskog istoka. Nametnuta i na medijima odnegovana bila je, i sada je to muzika laži i moralnog kraha: pseudo folk, pseudo duhovna i, kao vrhovno posrnuće, pseudopatriotska muzika.

Očigledno je do koje mere je ta muzika izmenila svaki obrazac ponašanja: od srpskog parlamenta (politike) do načina ponašanja i odnosa među ljudima. Šumadija peva i njiše kukovima kao da je u haremu. Neko će, mozda s pravom, reći: „Muzika će biti onakva kakva je država“.

Rekao bih obrnuto – država može da bude kao muzika koja uspostavlja harmoniju među zvucima jedne zemlje. Već čujem u horu: “malo morgen”. Kaka „sreća“! Milosević je, samo par dana pre, upravo izgovorio „malo morgen“. Brzinom svetlosti pozvan sam u kujnu jednog beogradskog stana. Mirisalo je na upravo spremljenu večeru domaćina koji mi je saopštio, bez objašnjenja i poziva na večeru, da sam izbačen sa RTS-a. Vraćam se kući. Zvoni telefon i moj saradnik me obaveštava da sam dobio godišnju nagradu RTS-a. Smejurija! Žiri bude hitno sazvan kako bi mi nagrada još hitnije bila oduzeta… Skinut sam sa svih programa radija i televizije. Jedino su zaboravili činjenicu da sam ja prvenstveno kompozitor, te da ne postoji mera odmazde koja ce me sprečiti da pišem muziku. Sobodan sam!

***

1966. počinju protesti. Ogromna energija isijava iz mase ljudi koji protestuju. Očajan posmatram centar mog rodnog grada koji se plavi preplavljen policijom. Sve ostalo se zna osim dan kada će protesti ući u završnicu. U sedištu Demokratske stranke LJubivoje Tadić, inženjer Mandić i ja smišljamo kako da obeležimo kraj protesta. Predlažem riskantnu varijantu. Organizovaću „Svečanu buku“. Meni, muzičaru, nije promaklo da „šetnje“, pojavom kamernog orkestra bubnjara Dragoljuba Đuricica, imaju svoj ritam „instrumantalno“ obogaćen pištaljkama i baba-Jula trubama. Na Trgu Republike je bina na kojoj su Ružica Sokić, Milena Dravić, Ašken Ataljanc, LJubivoje Tadić, bubnjari i ja „šef parade“. „Dirigujem“ orkestrom sačinjenim od 300.000 hiljada okupljenih demonstranata. Na moj znak kreću pistaljke, zatim i baba-Jula trube. Usijana atmosfera „Svečane buke“ bukne kada sam dao znak da ulete bubnjari. Polufinalni performans ludila trajao je oko 8 minuta. Postadoh Toskanini ulice. Ni pre, a ni posle „Svečane buke“ nisam bio toliko ponosan u momentima kada su mi nepoznati ljudi prilazili na ulici da me obaveste da su „svirali“ u mom orkestru.

Polufinale je završeno. Čeka se finale 5. oktobar 2000. godine. I bi 5. oktobar i finalne froncle petooktobarskog zamaha odoše zamašćene i uprljane u ropotarnicu istorije, kako bi rekao Basara. Ne klonimo duhom. Nada uvek postoji, a moja malenkost biće spremna da sadašnjoj opskurnoj vlasti odsvira „Svečanu buku odlaska“.

***

Da ne zaboravim. Najvažniji prelom je vezan za sreću. Vrhovni intelektualci Beograda su me „usvojili“ i vucarali za sobom. Zuko DŽumhur mi je venčani kum. Mihiz mi je pružio najdobronamerniji savet u životu rekavši: „Smanjite količinu alkohola dok ne postignete da vas svi cene. Dragutin Gostuški, tvrdim da je bio jedan od najvećih intelektualaca dvadesetog veka u Srbiji, bio je mentor mog intelektualnog sazrevanja kroz druženje koje se nije obaziralo na razliku u godinama.

Zgrozio sam se intelektualnom izdajom tzv. intelektualne srpske “elite” koja je devedesetih godina uzurpirala medije prosipajuci otrov nacionalizma sa namerom da liše života neistomisljenike. Intelektualni ološ je i dalje na sceni. Sada bih bio “prozvan” da šispričam podsmešljivu priču o danasnjem trenutku u kulturi koja je identitet srpskog naroda svedenog na sendvič za gladna usta. Strelci ovogodišnjeg žirija Sterijinog pozorja, poslušno i po nalogu, ubili su Taliju, boginju pozorišta pogodivši je u srce. Stanje u nekulturi srpskog naroda izvežbalo je sjajne strelce. Mnogo toga sam propustio u životu, ali i�iz navike i u ovom skraćenom obraćanju, jer nam u ovoj nesrećnoj zemlji mnogo toga deklarativno ne uskraćuju CRTAJUĆI ŠIBOM PO LEĐIMA RAJ.

O sagovorniku

Zoran Hristić (Beograd, 30. jul 1938) je kompozitor savremene muzike. Dugo je bio u statusu slobodnog umetnika. Na inicijativu Dušana Radovića od 1979. godine bio je urednik, voditelj i osnivač Koncerta Studija-B, od 1982. do 89. godine bio je glavni muzički urednik Radio Beograda, a potom je prešao na RTVB, kasnije RTS gde je bio glavni i odgovorni urednik u Muzičkoj redakciji do 1995. godine. Bio je umetnički direktor i selektor festivala BEMUS- i Mokranjčevi dani. Učinio je mnogo na unapređivanju Sabora trubača u Guči. Naročito se istakao u oblasti scenske, filmske i pozorišne muzike. Zoran Hristić je muzičko školovanje započeo u najranijem detinjstvu. Svirao je klavir, a prva kompozicija koju je napisao bila je Igra za klavir, nastala 1949. godine. Sa petnaest godina Hristić je napisao Tokatu za klavir sa kojom je pobedio na studentskom konkursu, posle čega je upisao kompoziciju na Konzervatorijumu Đuzepe Verdi u Milanu, u klasi prof. Nikola Kastiljonija (Niccolo Castiglioni), da bi studije nastavio na Muzičkoj akademiji u Beogradu u klasi prof. Stanojla Rajičića, gde je diplomirao 1963. godine.