Site name

D O S I J E

Šta nacista nazove izopačenim, avangardno je

Pre osamdeset godina, 19. jula 1937, u minhenskom Arheološkom institutu svečano je otvorena izložba moderne umetnosti, možemo slobodno reći, izložba remek-dela umetnosti ekspresionizma, kubizma, dadaizma, nadrealizma i Bauhausa, pod naslovom – naslovom-žigom, naslovom-žutom ili crvenom trakom – „Izopačena umetnost“.

2

Piše: Zlatko Paković

29. jul 2017. 20:00

Naziv ove izložbe, u originalu „Entartete Kunst“, na engleskom govornom području (na kojem su u poslednjih trideset godina, koliko mi je poznato, organizovane dve izvrsne rekonstrukcije ove izložbe, u Los Anđelesu 1991. i NJujorku 2014. god.) uvek se, ispravno, navodi kao „Degenerate Art“. Shodno tome, ne izneveravajući nimalo original, i mi možemo, sramno ime te izložbe tako prevesti: „Degenerativna umetnost“, ili, čak, a što je u potpunosti u skladu sa intencijama tadašnjeg izlagača, kuratora i estetičko-ideološkog nalogodavca: „Degenerisana umetnost“. Bio je to, i, posle osam decenija, do danas ostao, galerijski i muzeološki prilog bez premca istoriji beščašća, istoriji privida koji ništi.

Milioni Nemaca, tada već četiri godine ponosni na obnovu svoje iskonite nemačkosti, koja se zove arijevstvo – u čemu svako svakom treba da sliči kao jaje jajetu, s razlikom samo u položaju koji zauzima na vertikalnoj lestvici sistema naštelovanog da se reprodukuje narednih hiljadu godina – imali su prilike da do tada prisustvuju i „Izložbi srama“, i „Izložbi boljševičke umetnosti“, i brojnim javnim spaljivanjima knjiga takvih izroda kao što su Hajnrih Hajne, Tomas i Hanjnrih Man, Franc Kafka, Hans Falada, Ernst Toler, Bertolt Breht..., a tog jula 1937, napokon, i priliku da na jednom mestu, u omiljenom Firerovom gradu, vide didaktičku izložbu eksponata koji, na takozvanom umetničkom delu (na plakatu za ovu izložbu u Minhenu, reč umetnost stavljena je pod navodnike: Entartete „Kunst“), pokazuju znake degenerisanosti same nemačkosti, te najsvetije dužnosti svakog Nemca, bez obzira da li je činovnik, pop, moler ili umetnik:

Iz svake propovedi nemačkog sveštenika, iz svakog zakona Nemačkog Rajha, iz svake sudske odluke nemačkog sudije, iz svake optužnice nemačkog tužioca i svakog slova odbrane nemačkog advokata, iz svake reči jednog profesora grčkog ili latinskog ili francuskog jezika, iz svakog zida koji je omalao nemački moler, iz svake slike nemačkog slikara, skulpture nemačkog kipara i građevine nemačkog arhitekte, kao i iz samog materijala iz kojeg zida nemački zidar – mora da progovori čisto arijevstvo, čije je utelovljenje, tubitak Bitka, Firer sam, a Firerov rečnik – sveukupan arijevski govor. Najveće umetničko delo arijevskog Boga jeste, dakle, Adolf Hitler, i po njegovom podobiju imaju biti sva druga arijevska umetnička dela.

Izložba „Degenerisana umetnost“, na koju je ulaz bio besplatan, poklon je Adolfa Hitlera nemačkom narodu. Ona je instalirana rukom koju je vodilo arijevsko proviđenje, rukom ministra za propagandu, Jozefa Gebelsa. Nemci dakle, mogu da svedoče pred stotinama eksponata, kako to tajna zavera jevrejskog antropološkog elementa inficira i degeneriše umetnost i samih nemačkih autora, delujući krajnje subverzivno na samu njihovu bit, na njihovo arijevstvo.

Kako bi posetiocima olakšali praćenje izložbe, kustosi su je opremili jasnim putokazima, među kojima, dabome, ima i Firerovih citata, i citata drugih velikodostojnika Trečeg rajha. Među sloganima, parolama i naravoučenijima, koji stoje iznad „Zida nadrealizma“, ili na zidovima odaje sa slikama, maketama i predmetima Bauhausa, ili iznad slika Oskara Kokoške, Paula Klea, Vasilija Kandinskog, Kurta Švitersa, Georga Grosa, Otoa Diksa, Maksa Bekmana... nalaze se i ovi: „Ludost po svaku cenu“, „Ludilo postaje metod“, „Crnac je postao rasni ideal izopačene umetnosti u Nemačkoj“, „Ruganje nemačkoj ženi – ideal: kretenka i kurva“, „Nemački seljak viđen iz hebrejske perspektive“, „Evo kako bolesni umovi vide prirodu“...

Kad smo već kod prirode i tzv. prirodne forme, obrazloženje koje je u povodu izložbe, tokom njene pripreme, dao njen spiritus movens, Jozef Gebels, glasi da ono što rađa degenerisanu umetnost „udara na nemački osećaj za prirodnu formu“.

Izložbu je imao čast da otvori Adolf Cigler, predsednik Pruske akademije lepih umetnosti, otpočevši govor ovim rečima: „Ovde, svuda oko nas, vidite čudovišnost umne poremećenosti, bezobraštine, nesposobnosti i izopačenosti (degenerisanosti).“

Isti taj Cigler, imao je, zapravo, dvostruku čast tih dana: njegovi slikarski radovi, među kojima se ističe akademizirano bezlični triptih „Četiri elementa“, bili su eksponirani na izložbi koju je prethodnog dana, 18. jula 1937, takođe u Minhenu, otvorio Adolf Hitler.

Bila je to „Velika nemačka izložba umetnosti“, u, za to upravo podignutoj, palati pod nazivom Dom nemačke umetnosti (Haus der Deutschen Kunst). Ta izložba trebalo je pravim Nemcima da pokaže šta jeste prava nemačka umetnost, naspram one degenerisane, izopačene umetnosti, koju su takođe u Minhenu, istih dana, sve do kraja novembra, mogli da vide i da se, toj jevrejskoj, komunističkoj ludosti podsmevaju arijevskim grohotom, koji voli red, rad i disciplinu i u umetnosti, i koji, razume se, smatra da umetnost mora pripadati Trećem rajhu i dušom i telom, i sadržajem i formom, a ne tamo nekakvoj suludoj spontanosti, onom što bezočni kunsthistoričari i kritizeri nazivaju kreativnošću i inspiracijom, jer inspiracija je u Fireru, kao što je avangarda u Rajhu, a ono što se inače naziva avangardnom umetnošću, u stvari je prikriveno ime za izopačenost, za bolest – nadahnuto kužnim zadahom jevrejskih proroka, od Jezekilja do Karla Marksa.

U modernizmu, duh nacizma, taj apsolutni duh palanke, vidi zaraznu bolest. On žigoše modernizam kao idiotizam. Sve što nije prozirno kao Ciglerove slike, ili jasno kao jednostavna zapoved, koja se neupitno izvršava, sve što ima u sebi kontroverznosti, nejasnoće, upitnosti, dileme – to je za nacizam izopačeno.

Put ka izložbi „Izopačena umetnost“, popločan je idejama koje nisu izmislili nacisti. Oni su ih usvojili kao jedine ideje, organizovali ih kao pukovniju i nametnuli ih stvarnosti jer su za to imali silu u rukama. Oni su voleli kolone i kolonade. Ali, ljubav za taj arhitektonski niz nije kod njih došla iz istog izvora kao kod starih Grka – iz očaranosti prema simetričnosti kosmosa, jer je to ideja kojoj su se Grci divili, i s njom stvorili istinsku atičku demokratiju, nego je to kod nacista ideja stroja, mašine: mašine koja je u biti i umetničkog dela i čoveka, i zajednice, i sveta, i bogova, i Boga. Ta razlika u kolonadama vidi se jasno ukoliko se uporedi prozračni, gotovo fragilni, lebdeći Partenon na Akropolju sa Domom nemačke umetnosti (koji se danas zove samo Dom umetnosti), radom nacističkog arhitekte Paula Ludviga Trosta. Stubovi Partenona trepere kao dahovi boginje Atine, a stubovima u postrojenoj Trostovoj kolonadi nedostaju samo mašingeveri.

Partenon je bio moderna umetnost svog doba, Dom nemačke umetnosti, duh je plemena u modernom dobu. Izložba „Izopačena umetnost“, koja će posle Minhena ići, sve do 1941. godine, u pohode najvećim gradovima hitlerovskog carstva, zapravo je izložba remek-dela, a „Velika nemačka izložba umetnosti“ bila je retrogradna, bez nadahnuća, mrtva i hladna, mehanička, više nalik osećanju i struktuiri tenka negoli umetnosti. U jednu reč: što nacista nazove izopačenim, avangardno je.

Na kraju i ovo, kao što se svaki zločin najpre počini u jeziku, tako uvek prvo stradaju slike ljudi i njihove reči, a zatim padaju njihove glave. To je jedina čvrsta logika istorije, logika u kojoj zaključci nikad ne izneveravaju svoje premise.

povezane vesti

Cezar i politeja

4

Piše: Zlatko Paković

Autobiografska predstava

3

Piše: Zlatko Paković

Moć pozorišta

2

Piše: Zlatko Paković

komentari (2)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

zoran stokic

30. jul 2017.

Iracionalna romantičarska opijenost gradnjom “rajskog sveta” uvek započinje utopiskim inžinjeringom radikalnog esteticizma kome je podređena i etika. Radikalizam je uvek povezan s esteticizmom tj. sa željom da se izgradi svet koji nije samo bolji od našeg, već koji je oslobođen čitave njegove ružnoće. Ovaj estetski entuzijazam ("brisanje predhodnog platna za novu sliku"!) postaje vredan samo ako je obuzdan empirijom i razumom, osećanjem odgovornosti i humanom potrebom da se pomogne. Inače, to je opasni entuzijazam, koji regradira u neurozu i histeriju... Vremena nacizma i komunizma svedoče o tome - o tom "brisanju" postojećih institucija i tradicija, čišćenjem, pročišćenjem, likvidacijama, svedoče o tome da se inžinjering stvaranja Raja na Zemlji uvek završavo Paklom!

Branislav

06. avgust 2017.

@Zoran Stokić Profesore, napišite neki komentar i o položaju zaposlenih u ovoj vrsti kapitalizma, mežu kojima su i Vaši bivši studenti. Da li je to orijentalna despotija?