Site name

Uloga moje porodice u dubrovačkim revolucijama

Povodom prve knjige "Sabrana poezija" Milana Milišića u izdanju Kulturnog centra Novog Sada (urednik Alen Bešić, priređivač Marjan Čakarević, 2016)

Između tereta uspomene na Palaču Bunića u Marojice Kaboge broj 8 i sebičnog posedovanja plemenitog grba dubrovačke porodice De Bona ...

Piše: Saša Stojanović

06. avgust 2017. 11:00

Uloga moje porodice u dubrovačkim revolucijama

... (jedna od dvanaest familija koje su osnovale Dubrovnik i čiji steg ponosito vijori u Kneževom dvoru: orao sa smaragdom u kandžama, stepenice u nebo, crveno i žuto kao simboli kurčevitosti i plemenitosti, bez religijskih insignija), nadmeno se baškari moja lična istorija dubrovačkih poetskih revolucija.

Burna povest o Gradu morala bi da potekne od njegovog rađanja na carski rez, u 11. veku; tragična priča o velikom Poeti počinje od smrti, od zlog časa kada granata ispaljena sa broda JRM ubija Milana Milišića u njegovom stanu, ostavljajući srpsko-hrvatsku poeziju bez jednog od svojih najboljih pastoraka.

Tu smo bili zagrljeni. Bombe su padale okolo. (...) Otišao je u kuhinju. Na stolu u kuhinji je stajala moja čašica rakije. On mi je dodao i rekao: "Kako ti je tužna ova polupopijena čašica rakije" (Jelena Trpković, supruga Milana Milišića).

Za života je brižljivo negovao dar guranja prsta u oko, bežeći od prokletstva da bude nokat i meso sa frtaljtalentovanim literat-komesarima i književnim kaplarima. Delo, i posle neopravdane fizičke odsutnosti autora, baštini tvrdoglavu naviku po kojoj se popu kaže pope, a bobu bobe; dobar razlog i kulturne šutnje i junačkog ćutanja - čast izuzecima, slava retkima i hrabrima - povodom svakog ekscesa publikovanja Milišićeve poezije. Čim bi čedo hrabrosti izdavača i marljivosti urednika ugledalo danje svetlo - a opus magnum Milana Milišića još čeka da bude potpuno sagledan - ispod kamenja bi šišteći izmileli nedremani palamudi: da iz predgovora/pogovora izbace ili tačan podatak da je Milišića ubila JNA ili još tačniju činjenicu o poreklu; jednim budalama smetalo je čin rođenja, drugi idioti zamerali su mu na načinu umiranja; čistunci su razigravali štrokavu besmisao eugenike, strvoderi su se poigravali dramatikom tragedije. Zaboravljajući najvažnije: beše to glas koji je prvi pevao o "dvema sestrama koje su ga volele skupa".

Volele su me dve sestre skupa / Jedna lepa kao zora, druga lepa kao noć / Raj i pakao kusah, drhteći nad zlatnim tanjirom / Pomešane u divan, gorak kolač (...)

Milan Milišić

Da li je poetsko ostvarenje najlepšeg muškog sna jedini razlog zašto Milišićev Dubrovnik proglašavam i svojim gradom, gurajući se među ustanike ragužanskih revolucija? Mnogo je Bunića utkalo sebe u dubrovačku istoriju, da bih se, tek tako i bez borbe, odrekao ove časne privilegije. Počev od diplomatije: Vladimir Ćorović beleži podatak da stanovnici grada sv. Vlaha mostarskom sandžak-begu (sanzacus craisnicus noster) šalju Jeronima Bunića, jednog od mojih predaka, sa poklonima za pobede kod Knina i Skradina. Sledeća argumentacija proteže se od surove trgovine do zanosne utopije: zapisi iz vremena Henrika VIII potvrđuju prisustvo trgovca pod imenom Michael de Bon u Londonu, godine 1525, kada će u jednoj londonskoj parnici dotičnog Bunića zastupati niko drugi do Tomas Mor, autor Utopije i tadašnji advokat u Sitiju (Monika Partridž, Univerzitet u Notingemu). Moji preci plave krvi ponovo otkrivaju Marina Držića: dvovekovna "glodarska kritika samostanskih miševa", od trenutka kada je plava sveska nezvanično zabranjena od crkve, biće prekinuta onog časa kada je na svetlo dana ponovo iznose Bunići. Petar Luković markiz Bona, alijas Pijerko Bunić, sa svojih trideset napisanih drama i putokazom ka ponovnom oživljavanju dubrovačkog teatra, i njegov sin Jozo Bunić koji će godine 1867. prvi put odštampati Dunda Maroja, sklanjaju paučinu sa Maroja, Mara i Pometa, i udahnjuju novi život Dugom Nosu. Milan Milišić, siguran u efemernost epoha i eternalnost stiha, na vrhu pera - ili anđeoske igle, možda? - pronosi svetu vatru raskošne karnevalizacije života uskih prolaza i slepih ulica, beatifikaciju sočnih sitnica što suštinu znače, velikodušno poklanjanje prvog lica jednine likovima i događajima koje samo poezija vadi iz dubine običnosti. Onaj ko u Milišićevoj poeziji ne vidi renesansno pevanje slobodi i/ili u njeno ime, taj nije video ništa.

"Minu vrime od zlata, za gvozđe se svak uhiti, počeše ljudi nahvao bit boj s ljudmi nazbilj za gospoctvo. NJegda ljudi nahvao dobivahu a njegda nazbilj. Ma, za rijet istinu, ljudi nazbilj u duga vrjemena napokon su otezali i još otezaju, ma s mukom i s trudom; i današnji dan ljudi su nazbilj pravi ljudi i gospoda, a ljudi nahvao ljudi su nahvao i bit će potištenjaci vazda" (Prolog Dugog nosa, Dundo Maroje, Marin Držić).

Koliko je Sreće potrebno za sreću?I Marin Držić i Milan Milišić su na ti sa Virtu; muka je što je i jednom i drugom Fortuna okrenula leđa; ako su već bili miljenici prvog renesansnog conditio sine qua non, potonji princip preporoda duha nešto i nije mario za bezobrazno nadareni dvojac alergičan na kormilare. Držić pred kraj života pokušava državni udar u Dubrovniku; Milan Milišić provocira malograđanštinu još od prvog stiha; dum Marin skončava u izgnanstvu, Milišiću je Dubrovnik i kolevka i grob. Uprkos razlikama, jedno je isto: krik pobune muzika je što se izvija iz orgulja duhovno-svetovnog dueta, likovi njihovih dela - pobegli iz apsurda smešnih ogledala - plešu danse macabre na pitoresknim freskama, do nebesa uskovitlan duh nepristajanja njihov je zajednički oreol.

"Prosto je neverovatno da je Dundo Maroje prvi put izveden 11 godina pre rođenja Lope de Vege, 14 pre Šekspira, 71 pre Molijera i 156 godina pre Goldonija. Marin Držić ima isti literarni značaj, sem prethodno nabrojanih, i Lodovika Ariosta i elizabetanaca poput Bena DŽonsona, Tomasa Hejvuda i Tomasa Dekera" (Hajnc Kinderman, Istorija evropskog pozorišta).

U nedovršenom romanu Oficirova kći, Milan Milišić pred čitaoca podastire neuobičajenu sliku Grada: "U tom Dubrovniku, govori Milišić glasom svoje glavne junakinje, ako vidiš da su se dvojica u svađi prestala pozdravljati, možeš biti siguran da će se kad tad izmiriti. Ali ako se jedan drugome klanjaju do zemlje, uz najponizniji od svih naših pozdrava (slugam vam se, gosparu!), možeš biti siguran da se ni u vječnosti neće izmiriti ni njihove porodice, djeca i unuci. To je grad u kojem se najgori neprijatelji osmjehuju jedni drugima" (Miljenko Jergović). Ali samo grad koji ume hrabro da prozbori o mraku tamnih ćoškova i sivim senkama ljudskosti, ima pravo da se i nazove Gradom; ovekovečujući (pri)vidne apsurde i (ne)skrivena naličja - svestan neuništivosti ljudske dvoličnosti, baš kao i Dum Marin - Milišić Dubrovniku podiže spomenik trajniji od legende isklesane u kamenu.

Sad poslednje podmornice spuštaju se dnu zmijskim licem / Pod pritiskom što i od pijanstva je jači / Kao dekolte kafanske pevačice na izmaku noći / Jutro gradsko nikog više ne privlači.

Milan Milišić

Zašto libertas uvek falšira u pesmama - zaboravlja pevljive refrene? zamuckuje poznate strofe? traži bis & repete za poslednje pare? - koje sužnji pevaju o njoj? Uprkos slobodi koju zrači, Vidrin Dubrovnik je i Grad zabrana, grad čije najviše pravno telo donosi Zakon o novoj modi i nošnji, pod nazivom De novis fogiis et portamentis sa svim detaljima o dozvoljenim vrstama materijala i kroju, sa posebnim zabranama za kolajne (collaine), koje mogu nositi samo doktori i vitezovi, i narukvice (naroquize), koje se nisu smele poklanjati čak ni nevestama. Grad koji striktno definiše, i čak donosi zakonski propis o tome, koja se jela smeju trošiti na gozbama a sve u cilju da bi se "obuzdali neumereni apetiti raskalašne mladeži (iuventu dissoluta) u gradu i distriktu", uključujući i strogu zabranu za marcipan, "koga ne sme biti ni za koga u našem gradu, osim za bolesnike ili da se pošlje izvan grada i poseda naših".

Ko u letnjem sumraku poludele bolnice / I puni umilnih misli što se glože / Već se naginjemo, dok sve do tančina beleži / Pisaća mašina moje kože

Milan Milišić

Slučaj Pesnik? Iako, dalekih 1980-ih, Milišićev Dubrovnik nema jasno definisanu politiku kažnjavanja gordih (jedini smrtni greh koji ne priznajem!) i oblapornih ("od usta sam odvajao da bih jeo", kao mantru ponavljam besmrtnu misao Igora Mandića), presumpcija nevinosti neće umilostiviti entuzijazam dubrovačkog SUBNOR da Pisca osudi na osamnaest meseci zatvora uslovno. I danas - kao bivši mardeljaš političke provenijencije - ne uspevam da dokučim šta je cenzorima u tekstu Život za slobodu bilo vredno robije: jebitačna forma očiglednih dokaza o životarenju na koje umetnost ne pristaje per definitionem ili cinična persiflaža slobode koju gospodar poklanja vernim podanicima? Šta je vredno života, posebno života Pesnika, verujem da nikada neće spoznati, besmislom rata baždarene, nišandžije sa ratnog broda.

"To je zadnje čega se sećam. Ne znam da li sam bila u nesvesti, da li sam bila ošamućena. (...) Bila je strahovita tišina. I znala sam da je Milan mrtav" (Jelena Trpković, supruga Milana Milišića).

Čezare Paveze ostavlja testament pred samoubistvo: "doći će smrt i imaće tvoje oči"; njegov je i stih i o "nekoj ženi koja nas na brežuljcima čeka": više beleška sa ličnog ratišta nego pesma. Svi su ratovi isti: potoci suza i reke krvi, gomile leševa i brda govana; službene istorije krvožednih i prećutane tišine poraza. U traganju za crticom iz vojničkog dnevnika (gašenje požara u Dubrovačkoj župi, anno Domini 1983: noćna uzbuna u Trebinju, ljudi i kamioni, preslani inćuni, ruka anđeoske Dubrovčanke dok previja opekotine, udar domaćeg vina na premorene udove, smrad ribljeg ulja iz jekoderma, gust dim dok danima okupira pluća i uniformu osamnaestogodišnjaka), na krajnje vošeban način mene pronalazi knjiga Ja nisam ja.

(...) Za njima nek zvoni januarsko srebro / Himenezovih zvonara na rasutoj mesečini.

Milan Milišić

Dok pronalazi temelje svoje poetike - pored silesije (ne)vidljivih uzora - i u Himenesovoj pesmi O našim prirodnim pokretima, poezijom od soli slavi Dva oka tvoja, dve ruke moje velikog Andalužanina. Stihovima vremena sadašnjeg na zasluženi tron uzdiže Ako je ovo umiranje, stvarajući mediteranski poetski gaj kome bi i Epikur pozavideo: sazdan od oblaka žestokih ukusa i pljuskova jarkih boja, dosledno i kamen po kamen zidan od vrtloga mirisa i orkestra preglasnih zvukova besanice. Poput plemenitih korova životan i bujan kao u Sabranoj poeziji, ili gorak, duhovit i licemeran kao u Oficirovoj kćeri: ali uvek, uvek drugačiji od onog grada-školjke pred kojim se šire radoznale zenice običnih smrtnika.

Umreti je samo / gledati unutra, razviti život / samo naunutra; biti neosvojiv / bedem za žive iz života

Huan Ramon Himenes

Na pijedestal vrhovnog principa dižući Himenesov životni kredo: za manjinu, zauvek, obojica - nekad tišinom beline, češće krikom crnog murećepa - ispisuju gnušanje većinom bazdećih kolektiviteta; za diktaturu manjine pametnih i talentovanih, poput vukova-samotnjaka zavijaju i Himenes i Milišić. Za razliku od bolnog laveža Himenesa koji će svoju konačnu utehu potražiti na via dolorosa, makar se On odazivao i talasima mora, Milišićev škrgut zuba najavljuje da je poezija put kome je samo putovanje cilj. Literarno potomstvo velikog Španca okuplja celu modernu špansku poeziju pojačanu za "Persa, Montalea, Seferisa" (Raša Livada), Milišićeva književna čeda još uvek su razvejana po Balkanu, čekajući poziv na konačno okupljanje. Bude li nove revolucije protiv licemerja žabokrečine, tvrdim, biće to prevrat sa Pesnikovim likom.

(NACIJA) / Opijeni / Dubokim nerazumijevanjem / Svojih mrtvih pesnika / Gordi na mrak u svom podrumu.

Milan Milišić

Vesele polupoete na Balkanu oduvek igraju za dva tima: za stihoklepce koji bi zbog grama talenta pobili pola familije i za pesmofabrikante koji bi rođenu guzicu teslimili za mrvicu sa stola nacionalne slave; Milan Milišić talentovani je (kosmo)pesnik kome zaslužena slava dođe tek poput kusura. Srećnog, koliko to pesnik uopšte može da bude, blagoslov Fortune zaobilazi ga u času (bira li čas smrti nas ili mi biramo čas, that is a question) odlaska na Onaj svet. Kvaziknjiževni beskičmenjaci, i ovde i tamo, svojski su zalegali da je ne bude i u životu post mortem; brižljivo tovljeni vrelim izmima, bogato obasuti raskošnim antitalentima, već četvrt veka lelemudeći upiru zadnjim nožicama da - osvetom jadne kombinatorike stidljivog pominjanja i gromoglasnog ćutanja - obezbede komforan zaborav Pesniku pamćenja.

NAacionalni pjesnik se još jednom opredjeljuje za duševni mir

Naivko stari / Prekoračio si, opet / Granicu / Prilagodljivosti

S tom ljupkom slobodom u služinstvu / Mirio si se na svoj način / Ne odustajući: treba bukirati mjesto / U charteru za Hiperboreju

Najednom napuštaš klub gdje / Jede se kupus a prežvakavaju lovorike / Ostavljaš ambiciozno društvo gestom / Nejasnom kao more radnicima (...)

Milan Milišić

Poetska pravda, makar i obezmačena, s vremena na vreme mangupski uspe da izbegne fijasko; o ostatku našeg kratkog izleta na ovom svetu uglavnom klatomude pobednici, ti večiti meštri krvavih pireva. Milišiću, Milanu, Pesniku koji je živeo samo pola stoleća, bilo je izgleda suđeno da ćutanje od čak četvrt veka (sporadično prekidano pokojim usamljenim glasom hrabrosti i poštenja) odozgo sa Parnasa pretvori u trijumf umetnosti - izdavanje Sabrane poezije zvuči poput jerihonskih truba odsudne bitke - u još jednu pobedu na čijem čelu kurčevito vijore zastave voljenih nam Muza.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.