Site name

Most Radija Slobodna Evropa

Stiže vrela jesen

Povodom nedavnih štrajkova u Srbiji u najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o tome zašto su plate srpskih radnika među najnižim u svetu.

Piše: Omer Karabeg

05. avgust 2017. 17:00

Stiže vrela jesen

Sagovornici su bili Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta na univerzitetu Union u Beogradu, i Rastislav Dinić, filozof iz Niša.

Omer Karabeg:

Kako to da se srpski radnik našao u tako bednom položaju? Pojedini analitičari kažu da je razlog to što je Srbija ratovala u vreme kad su se bivše komunističke zemlje bavile reformama. Ipak, rat nije vođen na srpskoj teritoriji, kao što je to bio slučaj sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, pa je Srbija bila pošteđena razaranja. Osim toga, Srbija je imala i priličan ratni plen. Čitave fabrike su demontirane u BiH i prenesene u Srbiju. Kako je onda Srbija mogla doći u takvu situaciju da postane rezervat najjeftinije radne snage?

Rastislav Dinić:

Tačno je da Srbija tokom devedesetih nije bila poprište ratnih razaranja. Bilo ih je nešto 1999, ali to nije ni prineti onome što je bilo u BiH i Hrvatskoj. Međutim, troškovi tog rata bili su ogromni. Nisu bili samo u novcu i ljudstvu, glavni gubitak je što se Srbija 10 godina nije razvijala u vreme kad je svetska ekonomija bila u usponu, kad je neoliberalna ekonomija doživljavala procvat. Srbija je vrlo skupo platila taj zaostatak i još uvek ga plaća. Ona je 10 godina bila u izolaciji. Nije imala kontakte sa stranim tržištima i tehnologijama u vreme kad je svetsko tržište bilo u ekspanziji. Onda je oko 2005/06. iz nacionalističkih razloga propustila šansu za brži ulazak u EU. Nakon toga je počela globalna ekonomska kriza i više nije bilo šanse da se uhvati korak sa svetom.

Mario Reljanović:

Kobno je bilo to što je Srbija izabrala politiku forsiranja stranih investicija nudeći jeftinu radnu snagu i subvencije. To nije karakteristično samo za ovu vlast, nego i za prethodne. To nas je gurnulo na periferiju tržišta rada i kapitala. Ušli smo u nešto što se kolokvijalno zove trka do dna, trka između država - koja će ponuditi više povlastica investitorima i gore uslove za radnu snagu, kako bi se privukao strani kapital. Pripadamo grupi zemalja u kojoj su još i Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija, koje su se takođe opredelile za pogrešnu strategiju privlačenja investicija. Ali neobjašnjivo mi je zašto se mi uporno držimo tog kursa. Toj strategiji već su prilagođeni i dugoročni planovi razvoja. I obrazovanje ide u smeru formiranja jeftine, obespravljene radne snage. Deca će već od 15. godine naučiti kako je to poslovati kod gazde. Učiće ih da su oni u potpuno podređenom položaju na tržištu rada - da je to njihova sudbina.

Omer Karabeg:

Kad ste govorili da je Srbija u trci za dno, pade mi na pamet da je pre neki dan Miša Brkić, ekonomski novinar, rekao da Srbiju u Evropi i svetu već vide kao dno dna i da je tako i tretiraju. Tako da je Srbija tu trku, izgleda, već dobila...

Rastislav Dinić:

Gospodin Reljanović rekao je da ne razume zašto vlast insistira na politici privlačenja investicija subvencijama i jeftinom radnom snagom kad ona ne funkcioniše, kad država više gubi nego što dobija. Mislim da je u pitanju politički interes. Ovoj vlasti je u interesu da ima jeftinu radnu snagu, da građane pretvori u robove koji će biti poslušni kako gazdi na radnom mestu, tako i političkom gazdi. Obrazovani ljudi, koji bi mogli da budu motor razvoja ove zemlje, masovno je napuštaju - i čini mi se da je to ovoj vlasti drago. To nije u interesu države, ali jeste u interesu vlasti.

Omer Karabeg:

Ako je Srbija postala rezervat jeftine radne snage, ako vlada daje velike subvencije i povlastice stranim investitorima, zašto nema više stranih ulaganja?

Rastislav Dinić:

Postoje neki elementi koji su znatno bitniji od subvencija, a to je pravna sigurnost. Toga u Srbiji nema, jer nema vladavine prava.

Mario Reljanović

Jeftina radna snaga jeste važna komponenta u privlačenju stranih investicija, ali nije jedina. Ozbiljne kompanije traže ozbiljnu pravnu državu u kojoj mogu bez koruptivnih mehanizama zaštiti svoje interese od nelojalne konkurencije. Činjenica je da investitori, koji se trenutno nalaze u Srbiji, sav profit koji ovde ostvare ne reinvestiraju u Srbiji, već ga iznose. To govori o tome koliko su oni ozbiljni i koliko dugo žele da se zadrže u Srbiji. Oni dolaze ovde da bi ostvarili kratkoročne ciljeve i kratkoročne profite. Sutra će otići u neku drugu zemlju, koja će im ponuditi slične ili bolje uslove.

Omer Karabeg:

Postoji li mogućnost da u Srbiji dođe do generalnog štrajka ili su radnici toliko razbijeni i podeljeni da je to nezamislivo?

Mario Reljanović:

Zakonski, naravno, postoji, ali čini mi se da se to neće dogoditi. Sadašnji sindikati su, onako kako su ustrojeni, glomazne administrativno-birokratske mašine. Oni imaju svoje posebne interese koji se ponekad ukrštaju i poklapaju sa interesima radnika, a ponekad ne. To se, čini mi se, jasno videlo na primeru štrajka u Fiatu. Očekivati od takvih sindikata da pokrenu generalni štrajk je utopija.

Rastislav Dinić:

Nisam siguran koliko je radnika spremno da ide tako daleko. Koliko god da su plate loše, one su im jedini izvor prihoda i radnici se ne usuđuju da ih izgube. Jer štrajk košta, pogotovo ako duže traje. Mislim da je problem i u tome što ogroman broj ljudi u Srbiji radi kod poslodavaca kod kojih bilo koja vrsta sindikalnog organizovanja nije moguća.

Omer Karabeg:

Da li je nedavni radnički bunt u Fiatu, Gorenju i Goši bio samo epizoda posle koje će biti sve po starom? Ili će biti novih štrajkova?

Mario Reljanović

Štrajk u Fiatu se smirio, ali nisam siguran da se završio. Radnici nisu naročito zadovoljni onim što je postignuto. Videćemo da li će radnici u Fiatu otkazati poslušnost svojim sindikatima i probati da nešto samostalno organizuju. Kad je reč o drugim firmama, mislim da su u najgoroj situaciji radnici Goše. NJihovu situaciju, koja je zaista očajna, ignorišu i država i poslodavac. Mislim da sledeći talas nezadovoljstva možemo očekivati u javnim službama i u javnom sektoru. Tu nas očekuje vrela jesen.

Rastislav Dinić:

Mislim da će sasvim sigurno doći do novog talasa nezadovoljstva, zato što najbolnije reforme tek treba da se sprovedu. Predstoji ogromno smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru. Reč je o hiljadama otkaza u prosveti, zdravstvu i javnim službama. Mislim da će to biti okidač za sledeći talas nezadovoljstva, jer zaposleni u tim službama neće tako lako prihvatiti obrazloženja vlasti.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.