Site name

Ostavština Slavka Goldsteina

Ljubav prema naciji ne opravdava zločine

Slavko Goldstein imao je u Beogradu više prijatelja, saradnika i sagovornika. Bila sam jedan od njih. On nijednom nije došao u Beograd, a da se nismo sreli; za vreme mojih čestih boravaka u Zagrebu, ja bih uvek potražila njega.

Piše: Latinka Perović

24. septembar 2017. 11:00

Foto: Wikipedia

Prirodno je onda što sam na vest o njegovom odlasku osetila bolnu prazninu, kao i što sam odmah u njegovom delu videla branu pred tom prazninom.

Slavko Goldstein je živeo radeći, a sve čega se doticao: novinarstvo, izdavaštvo, društveni život - pretvarao je u osobenu kulturu. Posebno, publicistika i istoriografska dela - samostalno ili u koautorstvu sa sinom Ivom Goldsteinom, sveučilišnim profesorom istorije i diplomatom. Holokaust, Jasenovac, Blajburg - to su beočuzi jedne granitne istoriografske celine.

Obim (600 bibliografskih jedinica) i žanrovska raznovrsnost pisanog dela Slavka Goldsteina utoliko su značajniji što su plodovi eminentnog intelektualca Hrvatske i bivše Jugoslavije.

Kroz život njegove porodice i njegov lični život, kao kroz prizmu, prelama se istorijska drama XX veka, i to ne samo na južnoslovenskom prostoru. Poliglota i erudita, Slavko Goldstein je uvek imao u vidu svet.

Pripadao je grupi mladih krležijanaca u Karlovcu. Njegov otac, inženjer Ivo Goldstein, imao je u tom gradu na Uni čuvenu knjižaru oko koje se okupljala lokalna elita svedočeći o policentričnosti Hrvatske. Kao petnaestogodišnjak, Slavko je, sa majkom i bratom, otišao u partizane. Posle rata pripadao je onom delu partizanskog pokreta koji je spoljno oslobođenje smatrao pretpostavkom za unutarnju slobodu i demokratiju. Uporno i mudro razmicao je okvire ideološki rigidnog sistema. Njegovo glavno oružje bila je knjiga. Kao izdavač, krčio je put prevodima, "kontroverznim" knjigama na srpskom i hrvatskom jeziku, podsticao je njihovo pisanje, sam je pisao do kraja života. Na njegovom radnom stolu ostali su rukopisi o Jadovnu i generalu Veljku Kovačeviću, čiji je kurir bio u jugoslovenskom partizanskom ratu.

Ipak, najveći odjek imala je njegova knjiga "1941. godina koja se vraća" koju je napisao posle ratova u Jugoslaviji devedesetih godina. Na njegov poziv, predstavljala sam je i u Zagrebu i u Beogradu. Ali, i bez tih povoda, često sam se vraćala toj knjizi, zbog uzornog, profesionalnog morala njenog autora. U 5. Poglavlju ove knjige objavljene su sačuvane dve stranice očevog pisma sinu iz zagrebačkog zatvora 2. maja 1941. godine. Pismo je iz arhive ustaškog dužnosnika Vinka Nikolića do Slavka Goldsteina stiglo posle 64 godine. U času oproštaja od Slavka Goldsteina, pominjem ovo poglavlje kao središno mesto njegovog odnosa prema prošlosti uopšte. Osvetljeni su svi akteri. Stari Ivo Goldstein, koji je junaštvo duha pretpostavljao fizičkom junaštvu, Vinko Nikolić, koji je u "Hrvatskoj reviji", čiji je urednik bio 50 godina u emigraciji, pokazivao je znake "kajanja". Slavko Goldstein ne previđa te "znake", ali precizira njihovu granicu: sve dok se ljubavlju prema naciji i državi pravdaju zločini, nema ni stvarnog "kajanja" ni "očišćenja". Prošlost, tako, ne prestaje da živi.

Ton hiljada stranica koje je napisao Slavko Goldstein sazvučje je provere mnoštva dokumenata i svedočanstava, ali i sumnji i kušnji. To je ton kritičkog intelektualca, humaniste. U stvari, to je pristup prošlosti koji je imanentan intelektualnom i moralnom habitusu Slavka Goldsteina. Zato mu je on i mogao ostati dosledan.

Uz pomenuti nauk, u meni će ostati zauvek živa slika tog fizički krhkog čoveka, sa platnenom torbicom u ruci u kojoj je uvek neka knjiga, kako se, dok ga čekam na otvorenim vratima svoga stana u Beogradu, žurno penje uz stepenice, da mi ispriča šta trenutno radi , a šta ima na umu.

Hvala Slavku Goldsteinu za njegova velika pregnuća i za njegovu poniznost prema životu.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.