Site name

„Volite Otadžbinu kao što Albanci vole Ameriku“

Dragi Zorane,

3

Piše: Mustafa Nano

30. septembar 2017. 15:00

„Volite Otadžbinu kao što Albanci vole Ameriku“

Foto: Ejup Lila

Čitajući tvoje pismo, nasmešio sam se u trenutku kada si se pozabavio jednom tamošnjom paranoičnom idejom, prema kojoj je naša korespodencija deo plana da se predsedniku Vučiću olakša život u unutrašnjem dijalogu o Kosovu. Istom se paranojom i ovde prati ova korespodencija, samo u ovom slučaju su motivacije scenarija antialbanske. Kaže se: “Na susretu balkanskih rukovodilaca u Trstu dogovoreno je stvaranje regionalne ekonomske zone, čime se teži obnavljanju Nove Jugoslavije, a kormilo će kao i uvek imati Srbi; Zoran Panović i Mustafa Nano medijski su glasnogovornici tog plana.”

Dobra je i druga paranoična konspirativna fiksacija, po kojoj odluka o ekstradiciji u Beograd Ismailja Morine, čoveka s dronom, predstavlja igru Hrvata da bi ponovo izazvali razdor između Srba i Albanaca kako bi se na taj način sprečio “vaš unutrašnji dijalog o Kosovu”, a možda – to ja dodajem – sprečila i tršćanska inicijativa za ekonomsku integraciju Balkana. Uzgred, Ismailj Morina učinio je mnoge ovdašnje ljude ponosnim. Pridobio je sve njih svojom snalažljivošću (mapa velike Albanije sa portretima Ismailja Ćemalja i Ise Boljetinija, prvi iz Valone, a drugi iz Mitrovice, koja je lebdela nad srpskim glavama na jednoj predstave pred evropskom audijencijom). Ne možete da zamislite s kakvim su ushićenjem Albanci govorili, kazivali o tome. Proglašen je za heroja. Ne bilo kakvog heroja, već jednog antisrpskoga heroja. Sad se već zna da su antisrpski heroji najplemenitiji i najpoštovaniji u panteonu albanske časti i ponosa.

Stoga, jedna Morinina avantura po sudovima i zatvorima Srbije obogatiće nam još više taj panteon. Međutim, to je poslednja stvar koja nam treba u ovom trenutku. Pravo da vam kažem, nije mi mnogo jasno šta nam govore srpski zakoni o provokaciji (reč je napisana na srpskom, prim. pr.) kakvu je učinio Ismailj Morina, ali bih žarko želeo da srpske istražne vlasti nađu neku zakonsku začkoljicu da povuku zahtev za njegovu ekstradiciju, ili da srpski sudovi, ukoliko bi trebalo da bude ekstradicije, iznađu razlog da ga oslobode u sudnici. Bio bi to gest s puno značenja. Evo, razmislite malo: Jedan srpski sud koji u sudnici oslobađa Albanca koji je priredio show sa svojim iredentizmom u Srbiji. Efekat bi bio relaksirajući. A možda i emancipatorski. Možda ovim presipam iz šupljeg u prazno? (Nemoguće je da u albanskom jeziku nedostaje ovaj izraz.) U svakom slučaju, to bi bila dobra usluga Albancima. Imali bismo jednog heroja manje. Ne znam zašto, mislim da na Balkanu jedan heroj manje ravno je s jednom šansom više za mir.

Sâm Morina, ovog trenutka, više nego sa svojom famom heroja, izgleda uznemiren nad svojom sudbinom. “Srbi mogu da me imaju samo mrtvog”, rekao je prošle sedmice. NJegova supruga preklinje albanske vlasti: “Spasite mi muža; ako završi u Srbiji, njegov život je u opasnosti.” Ali, sada već, uznemirenje se prenelo van porodice Morina. Isti apel upućen je albanskim vlastima i od drugih ljudi, koji ko zna kako zamišljaju suočavanje Ismailja Morine sa srpskim islednicima, sudijama ili zatvorskim čuvarima! Dođe mi da pitam: “Da li ga možda tamo, u Beogradu, čeka neki dželat, kao Abidaga u romanu Iva Andrića (Na Drini ćuprija), koji će mučiti i staviti na ražanj Ismailja “Radisava” Morinu? Još smo u paranoji. Ali ovde ću da promenim argument.

Pitanje, kojim završavaš svoje pismo: “Da li se vi u Albaniji pribojavate Rusa makar onoliko koliko ih mi volimo?”, prizvalo mi je u sećanje trenutak našeg susreta u Tirani. Ne znam da li se sećaš. Hodali smo blizu glavnog bulevara, a ti si jednog trenutka zastao, i rekao: “Ah, tu se nalazu ruska ambasada!” Prstom si pokazao u pravcu trobojke uzdignute na krovu ruske ambasade. Ne sećam se da li sam ti tog dana rekao, ali evo kažem ti sada: Ja sam tuda prolazio na stotinu puta, ali nijedanput nisam bio znatiželjan da okrenem glavu ka ruskoj zastavi. Štaviše, da si me pitao pre tog trenutka gde se nalazi ruska ambasada, bilo bi mi potrebno jedno vreme da se mislim, dok mi se ne bi razbistrilo: “Ruska ambasada? Hm, trebalo bi da bude negde... ne mogu da se setim dobro... ah, da, pored Kružnog toka, između Bloka zgrada i bulevara ‘Dëshmoret e kombi’ /Bulevar palih boraca/.”

I još nešto. Retki su politički komentatori u Tirani koji znaju ime ruskog ambasadora u Tirani. Ne znaju ni kako izgleda. Za jednu zemlju kao što je Albanija, gde su ambasadori protagonisti političkog života, i gde vesti o ambasadorima ne nedostaju nijednog dana u televizijskom dnevniku, to može da izgleda kao čudna činjenica. Ipak ona nije takva iz jednog vrlo prostog razloga. U Albaniji vlada jedan antiruski duh, koji se javno prostodušno izražava od strane svih. I od strane političara, među kojima pada u oči premijer Rama. “Nemojte da nas napustite, nemojte da dozvolite da padnemo u ruke Rusima”, rekao je 24. februara ove godine za dnevne londonske novine “The Telegraph”. Razume se, apel je bio upućen Amerikancima i Evropljanima. “Ukoliko EU bude odsutna na Balkanu, njeno mesto zauzeće Rusija”, izjavio je za novine “Le Monde”, dva meseca kasnije, 1. aprila. Dok na jednoj konferenciji NATO-a, održanoj 17. ovog meseca u Tirani, Rama je izložio potrebu da budu članovi u Severnoatlantske organizacije Srbija, Bosna, Kosova i Makedonija, jer “jedan treći počeo je da pojačava svoj uticaj na Balkanu”. Treći, razume se, jeste Rusija.

Međutim, američki ambasador je jedan od najpoznatijih u zemlji. I jedan od najmoćnijih. Ovo ne kažem da bih ga denuncirao kao uzurpatora. Krivo da sedimo ali pravo da zborimo, američki ambasador u Albaniji nije uzurpator. On vrši tu vlast s odobrenjem Albanaca. Ako bi Demostat sproveo ovde ispitivanje javnog mnjenja s pitanjem: Da li vam smeta ili vas teši veliki uticaj američkog ambasadora u albanskom političkom životu?, čini mi se da bi izrazita većina glasača odgovorili: Teši nas.

Znate li? Naša politička klasa nije imala nikakvu želju niti interes da izvrši reformu u pravosuđu. Jedan njen deo činio je sve da je sabotira. I nije krila uopšte da želi da sabotira. Ali na kraju, pojavio se američki ambasador, deus ex machina. NJegov pritisak je bio otvoren, izvan svake diplomatske etike. Zahvaljujući tom pritisku, ta reforma, koja je potrebna zemlji, prošla je u parlamentu. Glasovima svih poslanika. Pod “svih” ne podrazumevam prisutnih poslanika na sednici. Ne, podrazumevam svih izabranih poslanika. Tog dana, neko se bolestan pridigao sa kreveta, neko je oca ostavio u agoniji, neko se pod hitno vratio iz inostranstva u zemlju, i niko nije ni pisnuo u parlamentu. Tu predstavu je američki ambasador pratio live, iz lože, kao da je hteo da kaže poslanicima; Hej, pažnja, Veliki brat vas posmatra. Rezultat? 140 glasova za. Nijedan protiv. Posle toga, sugerisao sam u obliku šale da, kako bismo izbegli taj nepotrebni teatar, jednim amandmanom preobratimo poziciju američkog ambasadora u u ustavnu instituciju. Nema mnogo smisla da predsednik Republike, premijer, itd., da su na ustavnim funkcijama, dok glavni iz američke ambasade nije.

Sada je ljubav Albanaca prema Americi postala već poslovična. Sećate li se kako smo mi Albanci dočekali američkog predsednika 2007. godine? Sumnjam da se tada mogla naći na nekom kraju planete gomila ljudi, ma koliko mala, da okruži tako blagonaklono Georga W. Busha. A to se upravo dogodilo na najspektakularniji način koji se može zamisliti. LJudi u svetu nisu verovali svojim očima kada su videli Buša okruženog svetom koji su hteli da ga dotaknu, da mu pruže ruku, da dobiju autogram. A najneverovatnije je bilo što se to događa u jednoj zemlji – što nijedan reporter nije propustio da precizira – “sa većinskim muslimanskim stanovništvom”. Mnogi reporteri privučeni tom činjenicom složili su se da je Albanija – tako navodi New York Times – “nepokolebljivo proamerička zemlja”.

Mislim da će Albanci i nadalje biti proamerički nastrojeni. Iz zahvalnosti, ako ne iz ljubavi. Iz nužde, ako ne iz želje. Zatim, Albanci i Srbi i dalje žive u sezoni međusobnih neprijateljstava, i u tim okolnostima ljubav Srba prema Rusima osmišljava ljubav Albanaca prema Americi, i zajedno daje smisao jednačini “Srbija + Rusija versus Albanija + SAD”. Učlanjenje u EU može da nas spase od ovog geopolitičkog iščitavanja sadašnjeg Balkana. Međutim, Evropska unija, gde su stvari u ovo vreme nekako nejasne i turbulentne, ne pruža nam nešto više od “galopa puževa”.

Bilo kako bilo, nadajmo se da će se stvari brže razvijati. Ja sam nešto veći optimista nego ti po ovoj tački. O tom pitanju pisaću jednom drugom prilikom.

Prevela Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

povezane vesti

komentari (3)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

VP

30. septembar 2017.

Korespodencija je dobar primer kako bi trebalo da komuniciraju ministri za spoljnu politiku, kao i premijeri i predsednici. Nije dobro kad su susedi netrpeljivi.

Hm

30. septembar 2017.

Veliki brat je dobio jos jednu banana-drzavu. Njeni stanivnici mogu da uzivaju u svakoj pozi dok ljubavi traje.A nakon toga...pa naucili su kako da se nameste.

vesel ramizi

30. septembar 2017.

Ko će biiti na čelu te kormile nove stvorene regionalne ekonomske zone zavisi kako će biti dogovoreno od svih članove ove zajednice a normalno možda bi bilo ko je u ekonomskom pogledu najrazvijeniji a mnapristupačniji u geografskom pogledu i to ne bi trebalo da bude problem ako stvarno želimo da sarađujemo u svim oblastima .A ako ne želimi naći će se neki izmišljeni razlog samo da ne se stvara ekonoska zona spomenutih država .Inače Evropska unija to zahteva.Jednom prilikom pre nekoliko godina u jednom komentaru napisao sam da je najveća greška ili propust druga koji je b io i bi ostao doživotni Predsenik biv.SFRJ je što nije izvršio ekonomske reforme što kasnije je izvršeno za vreme Markovića kada je bio na čelu Savezne Vlade odnosno što nije promenio ekonomski i politički sistem od biv.našeg socijalističkog u kapitalistički ali postepeno da funkcionišu i društveni i privatni kapital i građani Jugoslavije bi bilim vezani međusobno ekonomski i ubeđen sam da ne bi došlo ni do bratoubilačkih ratova