Site name

Sto godina od Oktobarske revolucije

Da li je svet postao bolji bez komunista?

Kada su vojnici petrogradskog garnizona tog 25. oktobra/7. novembra 1917. bez prolivanja krvi zauzeli Zimski dvorac pohapsivši većinu ministara i proklamovali prve dekrete, mnogi su očekivali da će nova sovjetska vlast biti kratkog veka, da će se vreme trajanja meriti sedmicama ili mesecima.

7

Piše: Nenad Ž. Petrović

07. novembar 2017. 08:00

Da li je svet postao bolji bez komunista?

Nova vlast odmah se suočila sa širokim spektrom protivnika koji su se oko otpora revoluciji privremeno grupisali: od razvlašćenih spahija, generala, monarhista, bankara i fabrikanata sve do onog dela revolucionarne levice koji je bio za produžetak rata na strani Antante po svaku cenu. Iako je ta ista Antanta (Francuska i Velika Britanija) praktično organizovala Februarsku revoluciju kojom je svrgnut car a da Rusija - planirano je - pošto još više iskrvari i devastira se, postane njihova polukolonija. Cilj je bio poništiti industrijalizaciju  započetu  krajem prethodnog stoleća, instalirati u novoj republikanskoj Rusiji  buržoasko-parlamentarni sistem koji bi svakako u odnosu na carizam predstavljao napredak u domenu ličnih sloboda i prava izražavanja, ali "obespravljenim masama na ekonomskom planu ne bi doneo savršeno ništa". Te mase su avgust 1914. godine dočekale egzaltirane, okupljane „spontano“ na mitinzima blagodarnosti Caru-Gospodu na zemlji, sa „spontanim“ besnim pogromima prema Nemcima po davno uhodanom mehanizmu praktikovanom na Jevrejima, odlazilo se radosno u smrt. Godine u kaljuzi fronta dovele su do otrežnjenja. Otreznili su se i mnogi iz rukovodećih krugova i viših društvenih klasa, pouku koju su trebali izvući posle rata sa Japanom 1904 - 1905. godine i prve revolucije oni su  spoznali sa decenijom  zakašnjenja.

Nećemo u ovom tekstu da se bavimo opisivanjem i objašnjavanjem minulih događaja. Niti ćemo da polemišemo sa stavovima kako je Ruska revolucija pokazala da je Marksova pretpostavka o tome da će revolucija nastupiti u najrazvijenijim kapitalističkim ekonomijama dokaz da ili je revolucija bila preuranjena ili da je Marks kao prognozer zakazao. Takođe, nećemo se baviti ni razmišljanjima na temu koliko je u istoriji nešto „neminovno“ i mora li baš  da se desi kada se sklope određene okolnosti a koliko je pokretač događaja dobro organizovana ljudska volja. Najmanje problemom „blindiranog vagona“ koji je iz Švajcarske preko Nemačke prevezao revolucionare u Rusiju da bi izveli prevrat. Jasno da je Nemačka imala računa da stranku koja je po svaku cenu želela da Rusiju izvede iz rata potpomogne. Takođe je jasno da je narod u Rusiji bio protiv daljeg ratovanja a za socijalnu reformu, a da nije bilo takve volje nikakvi profesionalni revolucionari ne bi ga mogli skloniti na drugu stranu. Ovde valja još napomenuti: ako je Lenjin bio plaćen nemačkim parama da izvede Rusiju iz rata i spreči dalje ljudske i materijalne gubitke što se prikazuje kao vrhunac njegovog makijavelizma i pokvarenosti, onda zapitajmo se ko je plaćao Romanova i generalsku kamarilu da  uvedu  Rusiju u rat? Zar  to nije još gori makijavelizam i pokvarenost?! Zašto bi planiranje i započinjanje rata zarad imperijalnih ciljeva  bilo moralnije od planiranja i započinjanja mira?! Oktobarskoj revoluciji čovečanstvo ima da zablagodari što se Prvi svetski rat završio 1918. godine a nije se produžio do 1920. ili 1922. ili ko zna do koje godine jer se takav rovovski rat mogao još dugo dugo razvlačiti i odneti još koji milion ljudskih života pride. Međutim, za sve militariste sveta ljudski život predstavlja  stavku u statistici i ništa više.

Poznato je kako su Pašić, radikali i vojni vrh Kraljevine Srbije  sa Karađorđevićima na čelu,  neprijateljski dočekali kako  Februar a još više  Oktobar. Oni su u tome videli pre svega „izdaju Srbije“. Sovjet narodnih komesara predložio je u svom "Dekretu "o "miru "upućenom svim vladama i narodima sveta jedino moguće kompromisno rešenje: povratak svih zaraćenih strana na pozicije pre početka neprijateljstava odnosno pre 1. avgusta 1914. godine i neplaćanje ratne odštete. Nešto kasnije, komesar za spoljne poslove i glavni pregovarač u ime ruske socijalističke  vlade Lav Trocki je 16/29. decembra 1917. godine uputio svim predstavnicima Antante notu koju je i štampa objavila a u kojoj se kaže da su u pregovoru sa njim  Centralne sile izrazile spremnost da povuku svoje okupacione trupe iz Belgije, severne Francuske, Srbije, Crne Gore, Rumunije, Poljske, Litve i Finske a da dalja sudbina svih spornih oblasti bude rešena od strane samog zainteresovanog stanovništva. Međutim, Centralne sile nisu prihvatile da se referendumi održe u Alzasu (Elzasu) i Loreni (Lotaringiji), Transilvaniji, Bosni i Hercegovini podržavajući suprotnu stranu da do takvih referenduma ne dođe ni u Irskoj, Egiptu, Indiji i Indokini. Trocki je tada javno prozvao Francusku, Britaniju, SAD i Italiju da jasno kažu da li,  ukoliko prihvataju pravo na samoopredeljenje za Alzas i Lorenu, Galiciju, Poznanj, Češku i jugoslovenske oblasti Austrougarske monarhije, priznaju takvo isto pravo Irskoj, Egiptu, Indiji, Indokini...? (Depeša srpskog poslanika u Petrogradu Miroslava Spalajkovića – ministru inostranih dela Nikoli Pašiću:  Aleksej Timofejev, Milan Piljak, "Ruska ""revolucija ""1917". "u ""očima ""Kraljevine ""Srbije", Beograd 2017, 229-230.)  Ovakav predlog koji je mogao trenutno da zaustavi rat odbacila je Antanta osuđujući novu rusku vladu da je pogazila savezništvo. Još veću  nelojalnost su videli  u tome što je sovjetska vlada objavila sve tajne dokumente koje je carska Rusija sklopila sa svojim saveznicima  iz čega  se videlo kako je pripreman rat i unapred vršena deoba plena.  Francuski buržuji i militaristi zaslepljeni šovinizmom nisu odustajali od „svetog cilja“ da „oslobode“ Alzas i Lorenu i revanširaju  se „Švabama“ za poraz iz 1870/71. godine  ne pitajući šta to košta ljudskih žrtava. Za nas je još strahotnije to što ni vrh Srbije na takav aranžman nije pristajao  iako je tada "čitava ""Srbija ""bila ""pod ""okupacijom "a vlada sa delovima vojske u egzilu. Za Pašića i ostale srpske političare delovanje Trockog bilo je  „za račun Nemačke“. Oni nisu odustajali od „svetih ciljeva“ ujedinjenja vaskolikog srpstva i jugoslovenstva, od Bosne i Hercegovine na prvom mestu. A da se vrate u granice posle Balkanskih ratova bilo im je malo, ništavno prema njihovim „visokim idealima“.  Sve do 1940. godine beogradski režim nije  priznavao vladu SSSR-a već  su „održavali diplomatske odnose“ sa  imaginarnom „Carskom vladom“ koja je držala čak i svoje  predstavništvo u Beogradu.

Ako su ratni ciljevi bili toliko prirasli za srce srpskom i ostalim jugoslovenskim narodima kako to da je na prvim izborima posle pobedonosnog rata Komunistička partija Jugoslavije (jasno deklarisana protiv rata i osuđujući doratnu i ratnu politiku) postala treća po snazi odmah iza dve stare buržoaske srbijanske partije Narodne radikalne i Demokratske stranke? Zahvaljujući oportunizmu i kolebljivosti vrha KPJ novostvoreno Kraljevstvo SHS nije zahvatio revolucionarni talas iako je  sve bilo zrelo za tako nešto. U KPJ je, iako članici Treće internacionale, preovladavala u suštini menjševička logika da se može izvršiti revolucija glasačkim kuglicama i da će se kapitalizam sam urušiti bez oružane akcije proletarijata. Kao odgovor dobili su spremnost režima da se brani svim silama  i zavođenje Obznane kojom je KPJ zabranjena 1920. godine.

Po zaoštrenosti na međunarodnom planu današnji svet nalikuje onom uoči 1914. godine ili 1939. godine, sa tom razlikom što sada imamo više znanja i iskustva a i oružja su mnogo razornija pa  nema izgovora za ničije neodgovorno ponašanje tipa „nismo očekivali tolike žrtve“, „mislili smo da će se sve brzo okončati“, „naši sveti ciljevi opravdavaju sve žrtve“...

Nestankom socijalizma u Evropi 1989. godine učinilo se da je svet odahnuo, da je prevladana višedecenijska opasnost od novog svetskog rata. Izgledalo je kako se međunarodni odnosi relaksiraju, sve bivše socijalističke zemlje prihvatile su tržišnu privredu, demokratiju, slobodu štampe... Nema više blokovskog nadmetanja između dva sistema pa shodno tome nema ni opasnosti od novog velikog rata. Zaboravljalo se da ni 1914. godine nije bilo dva sukobljena sistema jer svi su imali kapitalizam - neki razvijeniji neki u povoju - a opet su postojala dva zakrvljena bloka. Danas je stanje sličnije 1914. nego 1939. godini: svi se kunu u iste stvari, svuda vladaju iste „vrednosti“, svi su za slobodno tržište, pluralizam, parlamentarizam, ljudska i vaskolika  prava... Ali.

Socijalna revolucija danas izgleda kao nemoguća stvar, utopija, kao nešto što je moglo incidentno da se dogodi jednom pa nijednom. Da pretraje 70 godina i da se slomi u prah i pepeo za nauk pokolenjima da je sve bilo možda lepo smišljeno ali nemoguće u praksi. Ipak, u današnjim napregnutostima tipa „svako je svakome vuk“ gde su mogući svakojaki preokreti i prekonoćne promene savezništva i partnerstva, čovečanstvo hoda ivicom novog velikog rata. Nije isključeno ni nuklearnog, makar izolovano u nekom kutku sveta. Ipak, to što nama evropocentricima može izgledati budžak i zapušten ćošak to je onima koji tamo žive  sve što imaju. Stvari idu tako da nije isključeno da se stvori kvasac nove velike revolucije iz nekog novog velikog rata. Ipak, niko ne treba da ga priželjkuje makar da on porodi zaista neki bolji i sređeniji svet. Jednostavno, cena koja bi se platila bila bi preskupa. 

Svetski kapitalizam je odavno u krizi i jasno je da on nije pobedio u sukobu sa socijalizmom zato što je bio ispravniji i bolji  već zato što je iscrpio pre svega prvu zemlju socijalizma nametnutom joj  trkom u naoružavanju. Radost svih antikomunista i „kremljologa“ što je „demokratija“ pobedila, njihovo zlurado podsticanje dezintegrativnih tendencija u socijalističkim zemljama pomućena je današnjom realnošću da usled krize i u zemljama solidne demokratije jačaju fašistički i nacistički pokreti koji ulaze u parlamente a sutra će i u vlade. Nekadašnji Sovjetski Savez i njegov sistem značili su mnogo i radnicima i svima zaposlenima čitave Evrope. U strahu od širenja revolucije kapitalisti su se svesno lišavali dela profita i dopuštali su socijalnu državu koja je mnoge tekovine socijalizma uvela u kapitalistički sistem: obavezno i besplatno školovanje (negde samo osnovno, negde i srednje pa čak i visoko), besplatno lečenje, staranje o nezaposlenima i socijalno ranjivim kategorijama... Danas, kada tog straha nema na vidiku kapitalistička klasa se osilila i svuda reže i davi sve tekovine socijalne države.

Na međunarodnom planu nestao je SSSR a pojavila se nova Rusija koja se dugo držala po strani svetske arene. U poslednjih deset godina ona se vratila i svom silinom grunula  tražeći za sebe imperijalna prava, svoj udeo u kolaču svetske moći. Ova nacionalistička Rusija sigurno neće dozvoliti da je neko dugotrajnim ekonomskim iscrpljivanjem prinudi na odustajanje od svojih „svetih ciljeva“. Režimi rukovođeni takvim iracionalnim porivima kakvi su nacionalizam, rasni  ili verski fundamentalizam ne pokazuju ni trunku odgovornosti niti razumnosti kao što su (to sada uviđamo) činili režimi zasnovani na jednoj tako racionalno postavljenoj i naučnoj doktrini kakav je marksizam. Da je Hitler posedovao nuklearnu bombu on bi je bez premišljanja prvi upotrebio bez pardona. Ni Staljin niti njegovi naslednici nikada nisu uzimali  u obzir mogućnost  da SSSR prvi upotrebi nuklearno oružje. Druga strana je  teoretski to sebi dopuštala u ime „svetog cilja“ pobede  „slobodnog sveta“ nad „komunističkim totalitarizmom“.

Kao što su neke istine svima poznate a malo ko ih se pridržava tako i pouke prošlosti čak i kada ih znamo malo vrede. Fariseji su prebacivali Isusu što čini dobra dela u subotu a sami nisu činili dobro nikada. Danas će svako reći da ne treba skupljati blago zemaljsko jer ono je kvarljivo i ne preživi smrt onoga ko ga je zgrtao ali ipak naša civilizacija koja je nominalno hrišćanska upravo nas svim silama uverava da svi treba  da zgrćemo zemaljsko blago i da je u tome sav smisao i napredak, sreća pojedinca i društva. Iako je preterano reći da je Isus bio preteča socijalizma ne grešimo kada tvrdimo da institucija koja se tobože temelji na njegovoj duhovnoj zaostavštini daje prednost zgrtanju para, ratovima i lažima a ne jedino spasonosnoj istini: "sve ""zlo ""ovoga ""sveta ""počiva ""u ""nezajažljivim ""ambicijama ""i ""bezobalnim ""prohtevima", "gramzivosti ""i ""sebeljublju".

Autor je istoričar, član UG Borba za socijalizam      

povezane vesti

komentari (7)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

sailor

07. novembar 2017.

Tekst je prava ilustracija kako profesionalci mogu zloupotrebiti i iskoristiti pojedine segmente izvucene iz kompletne slike za propagandu sopstvenih vidjenja istorije. Pa revolucija je pobila mnogo vise Rusa nego sto bi ih izginulo u rovovima od Nemaca. Pa ko je terao Slovence i Hrvate da se posle rata ujedine sa Srbijom, nije valjda velikosrpska kraljevska klika? Da ne nabrajam vise.

Milutin

07. novembar 2017.

Svet nikada nije bio ni bolji ni gori. Ako, sledeći veliki sukob pretvori svet u bolje mesto za život, vredeće svake žrtve ako ne, žrtvama je sve jedno.

Slava Lenjinu

07. novembar 2017.

Oktobarska Revolucija je bila veličanstven istorijski događaj koji je promenio svet i pokazao da je moguća borba protiv kapitalističke pohlepe. Ona je izvukla iz bede i beznađa milionske mase poniženih i eksploatisanih ljudi, oslobodila njihove potencijale i usmerila njihovu energiju u izgradnju boljeg društva. Ona je naterala da i sam kapitalizam na Zapadu postane humaniji a da kapitalisti tretiraju radnike kao ljude a ne kao tegleću marvu. Čak i posle propasti ruskog ˝komunizma˝ Oktobarska Revolucija daje svetao primer i nadu da je moguće savladati neman kapitalističke pohlepe koja je sada prekrila celi svet.

Eva

07. novembar 2017.

Vec vidim za otprilike 20 godina kako se u evropi pojavljuje novi totaitarni sistem, zvan "Islamizam", i kako se zastava islamske drzave viori na vrhu Ajfelovog tornja. I svet ce opet da zapadne u mracno doba.

Milivoje Radaković

07. novembar 2017.

"Iako je ta ista Antanta (Francuska i Velika Britanija) praktično organizovala Februarsku revoluciju kojom je svrgnut car a da Rusija - planirano je - pošto još više iskrvari i devastira se, postane njihova polukolonija." Autor je istoričar?!

Milivoje Radaković

07. novembar 2017.

"Ona je naterala da i sam kapitalizam na Zapadu postane humaniji a da kapitalisti tretiraju radnike kao ljude a ne kao tegleću marvu." Simpatično je kad marksisti pogaze marksizam edabi opravdali istorijske svinjarije! Druže "Slava Lenjinu", priroda odnosa između radnika i poslodavaca se na zapadu promenila usled "izmenjenih proizvodnih odnosa", a ne zato što je SSSR bio dobra reklama, ili dobro strašilo - to bi Vam rekao gospodin Marks - i bio bi u pravu! Promene u ovim odnosima na zapadu koincidiraju sa tehnološkim promenama, te promenama u profilu zaposlenih i porastu potrebe za kvalifikovanom radnom snagom, i upravo je tržišna konkurencija dovela dotle da nadnice i uslovi rada počnu da rastu. Na zapadu, naime, radnici nisu ukazom raspoređivani na radna mesta i stražarski sprovođeni u fabrike, druže!...

Мiloš J. Kosovac

07. novembar 2017.

Vladari američkog kapitalizma, neko je napisao da ih je oko hiljadu, ovom prilkom država Pensilvanija, bili su ubeđeni da će poznata grupa umova, mirotvoraca svojim proglasom sa osvrtom na aktuelne probleme da potvrde predlozima i rešenjima da je kapitalizam najbolji sistem. Platili su troškove rasprave, kojom prilikom su se sastali Filip Noel Baker, prvi predsednik komiteta za razoružanje UN-a i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eva i Linus Pauling, nosioci Nobelovih nagrada za hemiju i mir, Aurelio Peccei, predsednik Rimskog kluba i dr.Ivan Supek kao domaćin u Dubrovniku. Nakon jednonedeljne diskusije o razoružanju, ekologiji, ljudskim pravima, solidarnosti u privredi i lokalnim sukobima sastavili su deklaraciju koja je bila prihvaćena na sednici na velikoj koferenciji 04. jula. 1976. u Filadelfiji, a povodom dvestote godišnjice nezavisnosti SAD. Zajedno sa poražavajućim zaključcima za bogatune, sklonjeni su od javnosti također i predloženi temelji pokreta Svetskog jedinstva i ugrađena humanistička načela koja su bila predložena konferenciji, a koja se u celini oslanjaju na Isusove ideje i poruke, a evo kako glase: I. Očuvati život i uvažavati dosadašnji napredak. II. Zaštititi prirodu od propasti. III. Afirmisati ljudsku jednakost i slobodu. IV. Proširiti saućešće i solidarnost na sve ljude. V. Tražiti istinu. VI. Primjenjivati istraživanja i upravljati razvoj prema opštoj blagodeti. VII. Gajiti lepotu i umetnost. VIII. Prenositi humanistička načela u legalne norme. IX. Praktikovati svetski sporazum, saradnju i mir. X. Biti dobar. No, kada su vladari našim životima dobili usvojeni dokument, potpisan i od njihovog ekonomiste Dr. Milton Fridmana, zadnju sednicu je vodio Akademik dr. Ivan Supek, u kome je pisalo da je najbolji sistem za ljudski rod Samoupravni sistem, platili su troškove i dokument sakrili od javnosti. Ovo sam čuo od dr.Supeka u intervjuu koji je emitovan na HRT-ziji, dve godine pre njegove smrti 2007. No, nigde ne mogu da nađem pisani dokument, niti na internetu. Nije čudo, kada ni visokoobrazovani, čak ni doktoranti na sociologiji ili filozofiji, a novinari-analitičari nisu vredni ni pomena, ta i velika većina rukovodećih kadrova u tadašnja samoupravna preduzeća reći će vam da je bila problem radnička klasa, radnici nisu hteli da rade, mogli su da zabušavaju, primitivni su da samoupravljaju. A da nikako im ne dolazi do pameti da se zapitaju kako to u nekim gradovima Srbije koji važe za sociološki zaostalije sredine, kao što su Vranje i Pirot, u odnosu na ljude u gradovima Vojvodine, a pogotovu Slovenije, radile su nauspešnije, naprofitabilnije fabrike, da spomenem samo SIMPO, JUMKO, KOŠTANA, ALFA u Vranju i “1 Maj” i “Tigar” u Pirotu. Dokumnetarni film snimljen u fabrici “1 Maj” u kome se vide zdravi radni uslovi u fabrici, no i beksprekorno čist i uređen radnički restoran kalorične hrane, pa prekrasan park sa cvećem, travnjakom, jezercetom u kome plove labudovi, sa klupama za odmor posle ukusnog obroka, prikazivan je učenicima u SAD, kao primer odličnih uslova za rad i lep život svih zapošljenih, a pritom i visokoprofitabalna fabrika tekstila.