Site name

Hoće li štednja uništiti evro

Nekada davno, socijaldemokrate Evrope i pristalice Nju dila u Americi shvatili su kakva je trebalo da bude njihova uloga.

Piše: Janis Varufakis

11. novembar 2017. 10:00

Oni su znali da je civilizovanje kapitalizma zahtevalo izdvajanje dela dobiti industrijalaca za finansiranje projekata kao što su osnivanje bolnica, škola, osiguranja za nezaposlene i podrške umetnosti. Bruno Krajski, Vili Brant, švedski socijaldemokrata Ulof Palme, Laburistička partija Britanije, svi su oni razumeli da je to bio njihov zadatak. Neki su bili uspešniji od drugih, ali su svi delili isto ubeđenje. Međutim, kada je finansijalizacija došla u grad na leđima Minotaura, negde posle 1980, sve se promenilo.

Osamdesetih i devedesetih socijaldemokrate Evrope i američke demokrate napustila su ideju da kapitalizam treba da postane civilizovan uz pomoć nemilosrdnog cenkanja s čelnicima industrije, uz poštovanje organizovanog rada i kontrolisanje prirodnih instinkata bankara. Oni su zaboravili da su neregulisani rad i finansijska i tržišta nekretnina suštinska neefikasna. Ignorisali su nejednakost stvorenu kao nusprodukt te neefikasnosti. Izgubili su uvid u činjenicu da nejednakost destabilizuje finansijska tržišta i pojačava tendenciju kapitalizma da pada na nos.

Zaradom od "hartije" koja je rasla, evropske socijaldemokrate i američke demokrate na vlasti bile su namamljene u faustovsku transakciju s bankarima na Volstritu, u londonskom Sitiju, Frankfurtu i Parizu, koji su bili više nego raspoloženi da dozvole da reformistički nastrojeni političari dobiju mali deo njihovog plena sve dok ti političari pristaju na potpuno oslobađanje finansijskih tržišta.

Godine 1993, s Mastrihtskim sporazumom u punom razvoju, preovladavajuća priča je bila da je ponovno ujedinjenje koje je pratio pad Berlinskog zida, bilo samo deo projekta panevropske unifikacije koja je trebalo da započne u oblasti novca: u evrozoni. Zabrinutost zbog nemačke dominacije, koje su predsednik De Gol, Margaret Tačer i drugi pribojavali i koja je visila u vazduhu u Francuskoj i drugde dugi niz godina, sada je bila olakšana zato što su istočni i zapadni Nemci želeli da se iznova ujedine ali u okviru jednog šireg procesa integracije unutar Evropske unije.

Vrlo mali broj progresivnih Evropljana bi se upustio u raspravu protiv demokratskih Sjedinjenih evropskih država, s jednom dostojno izabranom vladom na osnovu panevropske karte, koja bi bila odgovorna dostojnom parlamentu kome bi bio dat potpuni suverenitet nad svim odlukama i pitanjima. Ali to je puštanje mašti na volju. Surova realnost jeste da u genima Evropske unije nije zapisano da se ona razvije u federaciju.

Evropske elite uzele su zdravo za gotovo da bi evropske preduzeća mogla unedogled da imaju besplatno napajanje direktno iz američkog sistema za recikliranje viška. Oni su pretpostavili da bi Amerika igrala ovu stabilizujuću ulogu zauvek u ime Evrope. Štaviše ova pretpostavka je bila jedan d osnivačkih principa evrozone, postavljenih u Mastrihtu, prema kojem volim da se odnosim kao prema "principu savršeno odvojivih sektora dugova i bankarstva". Ideja iza njega je jednostavna: svaki evro duga, bilo privatnog ili javnog, zaustavlja se na graničnom prelazu nacionalne države. Nijedan evro koji se duguje ne sme da završi kao dug više od jedne države, bez obzira na to da li je reč o evru koji duguje grčka vlada nekoj francuskoj banci ili o dugu irske banke prema nekom privatnom kreditoru. Ne sme da postoji objedinjavanje duga evropskih nacija niti podela tereta osiguravanja bankarskih ulagača, kao ni zajednički fond uz pomoć kojeg bi mogla da se povede borba protiv krize zajedničkog monetarnog sistema.

U vrlo značajnom smislu, ovaj princip je zabrana stvaranja mehanizma političkog reciklirana viška. Što je još važnije, nedostatak takvog mehanizma nije proistekao zbog previda kreatora evra da se on stvori; on je bio nameran. Kao posledica toga, evro je mogao da funkcioniše samo kao stabilna valuta ukoliko bi je neko drugi stabilizovao. Taj neko drugi su bili ekonomija Sjedinjenih Država i njen Minotaur.

Međutim, 2008. Sjedinjene Države izgubile su sposobnost da stabilizuju globalnu ekonomiju kroz funkcionisanje Volstrita i deficita trgovine i budžeta  federalne vlade. I tako je evrozona počela da se raspada. Što je više Evropa tvrdila da događaji iz 2008. mogu da se usklade s njenim pravilima, to je veća kriza pogađala Evropljane.

Odgovor koji je Evropa podržavala nije, čak ni sada, bio da stvori federalnu političku uniju koja joj je bila toliko potrebna. Umesto toga, izabrala je centralizaciju druge vrste: onu koja je sprovedena uz pomoć velikih zajmova nesolventnim nacijama, koji su da bi dobili odobrenje parlamenata zemalja s viškom imali u svom sklopu ugrađene kaznene mere.

Na taj način je centralizacija fiskalne politike evrozone postignuta kroz stvaranje skupa mera štednje koja pojačava krizu, što je rezultiralo gotovo raspadom evra, a kada je, napokon. Evropska centralna banka stupila u akciju u leto 2012. da bi spasla zajedničku valutu, prenela je krizu s područja tržišta novca na oblast stvarne ekonomije Evrope. Kriza Evrope je emigrirala iz predela tržišta duga (ili obveznica) u oblast njene industrije, prodavnica i dobrotvornih društava, dok su birokrate i političari iza nove grupe mera štednje slavili njenu rezoluciju.

Kriza evra prouzrokovala je da jaz u centru Evrope počne da raste strahovitom brzinom. Funkcioneri iz Brisela, nemački i francuski zvaničnici, predstavnici Evropske centralne banke, svi su oni naučeni da očekuju od predstavnika manjih država članica da se povinuju odlukama jakih, baš kao što je od predstavnika sovjeta bilo očekivano da podignu svoje karte tokom zasedanja Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza. I oni su od nas očekivali da se vratimo kući i da kažemo našim nacionalnim parlamentima da, uprkos tome što se protivimo odlukama Evrogrupe ili Saveta, imamo preveliku "odgovornost" da bismo mogli da se odupremo. U isto vreme, nije bilo neuobičajeno da zvaničnici moćnijih država okrivljuju druge predstavnike za loše odluke na koje su pristali pod prinudom kako se ne bi podrivala evropska solidarnost.

Kada se ekonomije ruše, religiozne konstrukcije uvek slede neposredno posle toga. Vladavina evrozone i njeno ostajanje na vlasti uprkos njenom užasnom neuspehu ne mogu da se razumeju u potpunosti bez izvesnog uvida u način na koji razmišljanje religijskog poretka preuzima glavnu ulogu u vremenima dugotrajnih kriza.

Tokom jedne rasprave u septembru 2015. Emanuel Makron, ministar ekonomije Francuske, upozorio je da je stalna evrokriza uvlačila Evropu u zamku novog verskog rata između katolika i kalvanista. U tom trenutku ja sam ga prekinuo, u šali, dodajući da bi se ovi lepi pravoslavni Grci, koji su još i autsajderi i treba da na nivou naroda budu naterani da primene ortodoksne mere, u slučaju da dožive neuspeh u primeni tih mera, mogli pokazati kao veći protestanti od kalvanista. Ne toliko u šali, Makron i ja smo aludirali na nedostatak ozbiljne ekonomske analize koja bi prožimala Brisel i Frankfurt i na njemu zamenu jednom kvazireligioznom privrženošću odbrani prave vere evrozone. Branitelji evrozone, dodao bih, iskopirali su gotovo svaku postojeću religiju: oni prihvataju sve verske dogme kada dođe do pravljenja logički nepodesnih doktrina koje političari onda ponavljaju širom Kontinenta kao istine.

Ekonomske  "analize" (dogme i bolji termin) bivaju odobrene samo u onoj meri u kojoj potvrđuju ortodoksna proročanstva Evropske komisije ili Evropske centralne banke. Kada se činjenice ne slažu s dogmama, tim gore po činjenice. Empirijski dokazi koji osuđuju Poncijeve mere štednje, na primer, bivaju suočeni sa sličnom jezuitskom strategijom prepiranja u korist dogme mera štednje i u isto vreme u korist činjenica koje su u suprotnosti s dogom. U međuvremenu, ritual birokrata steže obruč pravih vernika u tom smislu da se izuzimaju nevernici - kakvi su recimo oni koji se usude da dovedu u pitanje objave trojke - koji mogu biti "spaseni" kroz neumorna ponavljanja bajalica u slavu spasonosnih mera štednje.

Oportunizam okreće i "modernog" čoveka ka ritualnim verovanjima, posebno u nedostatku racionalne rasprave unutar funkcionalne demokratije. U kriznim i stresnim vremenima moderna društva uhvaćena u ritualna verovanja brzo padaju u samokažnjavanje.

U članku pod naslovom "Mi Nemci ne želimo nemačku Evropu" iz 2013. godine Volfgang Šojble je raspravljao o tome da većina Evropljana podržava njegov recept za okončanje krize evrozone (ignorišući pritom većinu makroekonomista, Trezor SAD i ostatak sveta). "Velika većina ljudi", pisao je nemački ministar finansija, "ne samo u severnoj Evropi već i na jugu, podržava suočavanje s krizom kroz reforme, smanjenje javnih troškova i redukciju duga." Svakako, može biti tako. Ali to nije toliko bitno. Zbunjeni Evropljani, uhvaćeni u neprekidnu spiralu koja ih vuče ka dnu i lišeni demokratske kontrole nad onima čije odluke određuju njihove živote, zatvaraju se u sebe i počinju da krive sebe. Davno u srednjem veku, kada je crna smrt pogodila Evropu, većina Evropljana je iskreno verovala da je kugu izazvao njihov poročni način života i da je mogla biti oterana samokažnjavanjem. Naravno da nisu bili u pravu, a nešto slično događa se i danas.

Danas u svetu najvažniji spis nije Biblija ili njene interpretacije onih koji tvrde da imaju direktnu vezu sa Svevišnjim, već je to pravilnik koji je stvoren pomoću evropskih ugovora i bejlaut sporazuma: zvaničnih dogovora po kojima oni koji su ušli u krug evro-vernika moraju i da im se pokoravaju ili im se loše piše. Znam to pošto sam iskusio na sopstvenoj koži.  Imaš izbora, bilo mi je rečeno na nedvosmislen način, između važećih uslova bejlaut sporazuma tvoje zemlje (koji su potpisale prethodne grčke vlade) i autoputa. Fascinantno je da kada sam pokušao da zapodenem razgovor u vezi s prikladnošću i realnošću tih uslova, kao i u vezi s pravilima na kojima su se oni zasnivali, odgovor je bio: "Pravila su dobra, ispravna i odgovarajuća zato što...", mada više u stilu "Pravila su pravila".

Bilo je to nekako slično susretu s Henrijem Fordom, ali ovog puta ne u kontekstu prodaje njegovog modela T, koji je mušterija mogla naručiti u bilo kojoj boji sve dok je to bila crna boja, već na nivou internacionalnog ekonomičnog donošenja odluka, gde je naša novoizabrana vlada mogla da izabere koji god miks politika joj drago sve dok su one praktično identične onim kobnim politikama koje je nametnula trojka prethodnim grčkim vladama.

Religiozna vernost kontradiktornim pravilima za koja ekonomske sile nemaju nikakvo poštovanje u prošlosti srušila je moćne ekonomske sile - u najskorije vreme Sovjetski Savez. Sada je izgleda Evropska unija ta koja kao da je krenula ka paklu, gazeći stazom koja ne vodi nikuda. No bejlaut pravilo je dobar primer za naš slučaj. Ono je odražavalo formalnu rešenost u pravdu njegove dosledne primene kada je bilo sročeno 1993, ali je bilo nemoguće primetiti ga kada je nastupila neumitna kriza evra 2010. Na tragičan način, ovaj paradoks je odredio i vodio sve ono što je evrozona potom učinila.

Umesto pitanja "Kako ćemo se suočiti s ovom krizom?", moćni su postavili gotovo religiozno pitanje: "Kako ćemo izvršiti bejlaut Grčke, Irske i ostalih država a da to ne bude očigledno kršenje no-bejlaut dogme?" Potrebno je samo na trenutak razmisliti i shvatiti da je postavljanje drugog pitanja umesto prvog Evropu usmerilo na pogrešan put.

Čitavo mnoštvo grehova proisteklo je iz tog pogrešnog poteza. Dok bi bilo vrlo jednostavno i savršeno legalno dozvoliti irskim bankama ili grčkoj državi da prestanu da plaćaju obaveze prema privatnim kreditorima kako bi se ispoštovala no bajlaut klauzula, osećaj krivice vlasti u vezi s njenom željom da izvrši bejlaut nemačkih i francuskih banaka, a da to ne objavi poreskim obveznicima kao ono što zapravo čine, dovelo je do potrebe da se prekrši no bejlaut pravilo uz pomoć zakuvavanja drugog aksioma: no difolt pravila, koje nije nikada bilo deo originalnog sklopa pravila Evrope. Kako sveže iskovano no difolt pravilo tako i originalna no bejlaut klauzula bili su politički hirovi jakih prerušeni u legalna ograničenja koja su se odnosila na slabe. Moćni krše svoja pravila kako im se prohte i sastavljaju nova pravila kad god im se čini da im to odgovara. Najneverovatniji primer za to je nedavna odluka doktora Šojblea po kojoj Grčka ne može da prestane da plaća obaveze poveriocima unutar evrozone, ali bi mogla da postigne tako nešto ako bi bila prinuđena da napusti evro. Ovo je neverovatno zato što se, prvo, niko nikada nije dogovorio o takvom pravilu i, drugo, upravo pravila ne dozvoljavaju nijednoj državi članici da bude izbačen iz evrozone.

Ukratko, religiozna vernost pravilima koja karakteriše Evropu nije ništa drugo do veo iza koga jaki izmišljaju pravila kako im odgovara da bi ona bila u skladu s njihovom političkom agendom. Možda to i ne bi bilo tako loše da pomenuta agenda nije samo brzi marš koji vodi Evropu i globalnu ekonomiju u ekonomsku, političku i moralnu kaljugu.

U izdanju Lagune

U najnovijoj knjizi na srpskom jeziku "A slabi trpe ovo što moraju" (Laguna 2017) bivši ministar finansija u grčkoj levičarskoj vladi i žestoki kritičar evropske monetarne politike Janis Varufakis nastavlja da propituje rizike nesavladane ekonomske krize koja, po njegovom mišljenju, vodi urušavanju zajedničke evropske monete i čitavog koncepta evropskog udruživanja. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.

 

 

 

 

 

 

povezane vesti

Otpor… kao nekad

0

Piše: Ivan Marović

Vazduhoplovne priče

0

Piše: Jovo Simišić

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.