Site name

Šta Nemci i Francuzi mogu da nauče od Srba i Albanaca?

S godinama sve više mi smeta da slušam zapadne političare kako govore o našoj srpsko-albanskoj mračnoj istoriji, vekovnoj mržnji i sukobima. Ako zaista žele da nam pomognu da se pomirimo, morali bi - a pre njih, naravno mi sami - da pođu od toga da, prosto, nisu u pravu.

7

Piše: Aleksandar Pavlović

26. novembar 2017. 15:00

Šta Nemci i Francuzi mogu da nauče od Srba i Albanaca?

Foto: Marija Velinov

Zaista, ima nečeg specifično neevropskog u činjenici da Balkan nikako ne uspeva da dosegne dimenzije evropskih pokolja.

Marija Todorova, Imaginarni Balkan

Najpre, trebalo bi da znaju da je američka teoretičarka bugarskog porekla Marija Todorova (Maria Todorova) opisala takav način govora o Srbima i Albancima, zapravo o Balkancima uopšte, kao balkanizam. To znači da n�s Balkance vekovima na Zapadu vide kao "sinonim za povratak plemenskom, zaostalom, primitivnom i varvarskom" (Todorova, 2006, 47), dakle, kao divlje, necivilizovane i zaostale u odnosu na njih. I kao večito zavađene i mrske jedni drugima. Ovo doba političke korektnosti je idealno vreme da se pobunimo protiv toga. Da lupimo šakom o sto i kažemo dosta, i objasnimo im da je govoriti o nama kao o stalnom izvoru sukoba i primitivizma jednako uvredljivo kao homoseksualce nazivati pederima a Afroamerikance crnčugama.

Kažem, greše. Gde je, recimo, ta vekovna mržnja u srednjem veku? Ako pogledamo srpsku i albansku vlastelu, naći ćemo mnoštvo mešanih brakova među njima. Naročito su se rado jedne s drugima venčavale i orođavale srpske porodice Branković, Balšić i Crnojević, s albanskim Kastriotima, Arvianitima i Topijama. I u tome nema ničeg čudnog ni neobičnog - u srednjem veku važno je bilo zadržati i proširiti svoje posede i pojačati vojne i odbrambene saveze, a najbolji način za to jeste biti u rodbinskom odnosu sa susednim velikašima. I zato se srpska vlastela s današnjeg Kosova, Makedonije, Skadra i Crne Gore rado orođavala s albanskom vlastelom iz susednih krajeva. Najveći albanski junak Skenderbeg je najbolji primer za to - otac mu je iz albanskog roda Kastriota, a majka Vojislava srpskog porekla; stariji brat se zvao Siniša, što je srpsko ili, bolje reći, slovensko ime. Ili, pogledajmo tu čuvenu "Ligu albanskih prinčeva" iz 1444. godine, kada je Skenderbeg u LJešu okupio istaknute albanske porodice i s njima sklopio savez za borbu protiv Turaka. Albanski istoričari, s manje ili više razloga, taj događaj vide kao prvi pokušaj albanskog ujedinjenja, kao trag buduće albanske državnosti i nacionalnog pokreta. To je za moj ukus malo preterano, ali, svejedno, na tom sastanku i u toj koaliciji vlastele u regionu učestvovali su, pored albanskih porodica Kastriot, Topija, Arvianit, Muzaki, Spana i Zaharija, i srpski velikaši iz roda Balšića i Crnojevića.

Dobro, reći ćete, možda je to vlast radila u svom interesu; pa i danas srpski i kosovski političari i biznismeni međusobno sarađuju, dok običan narod trpi i strada. Da Haradinaj nije bio u zatvoru u Francuskoj zbog srpske poternice, ne bi sada bio tako popularan na Kosovu, a da ga nije podržala srpska lista, ne bi bio ni premijer. Dok Haradinaj javno poručuje Vučiću "ne kači se sa mnom", u sebi sigurno misli obrnuto - "samo se ti kači, molim te, meni nikad bolje nije išlo". Uostalom, da se Miloševićev režim nije silom "kačio" sa Albancima, Ramuš bi i danas, kao 1990-ih, bio građevinski radnik ili izbacivač u nekoj švajcarskoj diskoteci. No, vratimo se, začas, običnom narodu u srednjem veku. Ni tu ne znamo za neki sukob, ustanak, a kamoli rat između Srba i Albanaca. U "Zakoniku" srpskog cara Dušana na nekoliko mesta se pominju Albanci, i to kao stočari, koji imaju prava i obaveze kao i drugi carevi podanici. Najzad, treba reći i to da u srednjem veku, naravno, nacionalnost kao ideja još nije razvijena - mnogo je važnije kom staležu tj. klasi pripadaš negoli kog si porekla, kojim jezikom govoriš ili kom se bogu - pravoslavnom ili rimokatoličkom, doduše - moliš. Tako, kada se u Zakoniku govori o sebrima s jedne, a Vlasima i Arbanasima s druge strane, to se prevashodno odnosi na propise koji važe za seljake-zemljoradnike i stočare, a manje na Srbe i Albance u današnjem etničkom smislu reči.

Slično se može reći i za vekove koje su Srbi i Albanci proveli u Osmanskom carstvu. To carstvo nije mnogo marilo za etničku pripadnost - bilo je podeljeno na vilajete i pašaluke u kojima su jedni s drugima živeli muslimani, pravoslavci, rimokatolici i Jevreji. Sigurno, nije tu sve bilo med i mleko; muslimani su imali znatno veća prava a manje dažbine, ali važno je razumeti da su sve verske zajednice imale autonomiju i da su njima u svakodnevnom životu upravljale i za prekršaje im uglavnom sudile njihove verske vođe. Naravno, kako je Osmansko carstvo slabilo tako se i položaj hrišćana sve više pogoršavao, ali sve do poznog devetnaestog veka možemo reći da ne postoji nijedan veći sukob između Srba i Albanaca, a sve donedavno nijedan u kom su oni kao celina stajali jedni nasuprot drugima.

A pogledajmo, primera radi, kako u ta vremena stoje stvari na Zapadu. Zar nije čitava Zapadna Evropa besnela u političkim i građanskim ratovima još od srednjeg veka, a u religioznim ratovima između katolika i protestanata sve do XVII stoleća? Da navedem samo nekoliko najpoznatijih primera - takozvani stogodišnji rat između Engleske i Francuske zapravo je trajao - s prekidima - od 1337. do 1453. godine, dakle skoro dvesta godina! U tzv. Bartolomejskoj noći, 1572. godine, francuski katolici su brutalno pobili desetine hiljada svojih sunarodnika koji su takođe bili hrišćani, samo skloni reformaciji. U tzv. tridesetogodišnjem ratu koji je besneo u Zapadnoj Evropi između 1618. i 1648. godine stradalo je 8.000.000 ljudi! Itd., itsl.

Zatim, možemo se sporiti oko toga da li su i koliko naši balkanski preci voleli Jevreje, ali ne znam ni za jedan pogrom nad Jevrejima pre Drugog svetskog rata koji bi bio sličan zločinima koji su nad njima kroz istoriju činjeni u Zapadnoj Evropi. Iz engleskog kraljevstva su Jevreji, svi do jednoga, proterani 1290. godine, a iz španskog 1492. godine. Mnogi od tih španskih Jevreja, Sefarda, izbegli su ovde, na Balkan, gde su njihovi potomci živeli kao zajednica sve do dolaska Nemaca 1941. godine. Pa čak i za vreme Drugog svetskog rata, jedina zemlja u Evropi u kojoj nije bilo masovnog ubijanja i deportovanja Jevreja bila je Albanija - iako su bili najpre pod italijanskom a zatim i nemačkom okupacijom, Albanci su se tvrdoglavo držali stare tradicije gostoprimstva i bese, krijući Jevreje po svojim kućama. Dok je broj Jevreja u ostalim evropskim zemljama tokom rata opao za po 90 ili 95 posto, Albanija je iz rata izašla sa 11 puta većom populacijom Jevreja nego pre rata!

Gde su, pitam vas, takvi bratoubilački sukobi i takvi masakri na Balkanu u to doba, a i posle? Gde su primeri takve etničke mržnje između nas koji bi stali rame uz rame sa katoličko-protestantskim sukobima, nemačko-francuskim ili francusko-engleskim neprijateljstvom? Gde su pogromi Jevreja od srednjeg veka do modernog doba u Kragujevcu, Kruševcu, Kruji ili Đirokastri? Pa, nema ih. Kako to kaže cinična izjava koju sam uzeo kao moto ovog teksta, ako po nečemu zaista nismo Evropljani, onda je to po tome što se nikada nismo mrzeli i ratovali tako dugo i krvavo kako su to činili zapadnjaci.

Da zaključim. Nije mi namera da prećutkujem ili umanjujem međusobne sukobe kojih je, suštinski u modernom periodu, bilo između Srba i Albanaca, još manje da odričem našu odgovornost za njih - naprotiv, bilo bi izuzetno dragoceno i blagotvorno po naše odnose ako bi vinovnici naših nedavnih sukoba i počinioci zločina najzad završili u zatvoru, gde im je i mesto. Ali, pošto u medijima, kako našim tako i stranim, nalazimo gotovo samo teme vezane za naše sukobe i zločine, čini mi se važnim insistirati na tome da to nije naša jedina, pa ni najvažnija slika i prilika, i da naši odnosi od drevnih vremena do danas sadrže mnoštvo pozitivnih primera i događaja. Takvi primeri obuhvataju, da pomenem samo neke, srednjovekovne porodične i dinastičke veze, zajedničke ustanke protiv Turaka, narodne pesme koje govore o istim junacima poput Marka Kraljevića i Muse Kesedžije i u kojima se vidi duboko poštovanje jednih prema drugima, Albance koji učestvuju u Prvom i Drugom srpskom ustanku i kasnije pokušaje da se oni nekako približe ili čak priključe Kneževini Srbiji, srpske levičarske intelektualce koji su se početkom dvadesetog veka zalagali za nezavisnu Albaniju i stvaranje balkanske konfederacije zasnovane na ravnopravnosti, zajedničke partizanske borbe u Drugom svetskom ratu, posleratnu izgradnju u Albaniji koji su srpski i jugoslovenski komunisti zdušno pomagali sve do Rezolucije Informbiroa, zajedničke filmove, predstave, glumce i raznoliku kulturnu saradnju, i još mnoge druge. Stoga, valjalo bi, najpre, da mi prestanemo da širimo te uporne i netačne teze o našoj vekovnoj mržnji i sukobima i podsetimo se da se Evropa davila u svakojakim ratovima dok se ovde na Balkanu živelo zajedno, a zatim i da zajednički ućutkamo te negativne zapadnjačke glasove o nama i objasnimo im da bi oni, zapravo, mogli od nas štošta da nauče. Evropska unija je u krizi - možda bi im poneka lekcija o tradicionalnoj balkanskoj časti, besi, gostoprimstvu, poštovanju starijih, o posvećenosti porodici i rodu, dobro došla u ova krizna vremena.

Autor je naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta "Prevazići neprijateljstvo: menjanje srpsko-albanskih percepcija", koji, uz podršku švajcarske ambasade na Kosovu i projekta PERFORM koji podržava razvoj društvenih nauka na Zapadnom Balkanu, sprovodi Qendra Multimedia iz Prištine u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

povezane vesti

komentari (7)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Zi

26. novembar 2017.

Treba navesti da Albanci nisu imali svoju drzavu do skoro kao i da su veliki broj Srba asimilovali u srednjem veku kao i u novijoj istoriji. Da su Srbi u Albaniji smorali da uzmu Albanska imena i da ih ni dan danas nemogu vratiti vec mogu vratititi ili ime ili prezime uz izuzetno visoku taksu. Da nemaju najosnovnija ljudska prava. Da je Skadar veci deo istorije kao i celokupna teritorija danasnje Albanije bila Srpska zemlja ali su Srbi vremenom zbog zrtava i asimilacije postali manjina u svojoj drzavi. Da pokusavaju da stvore svoju istoriju na nasoj ali imaju podrsku zapada i mogu da rade sta im je volja nazalost. Srbi su dobar i castan narod koji je zbog svojih vrlina kroz istoriju nastradao.

iguman

26. novembar 2017.

Za Albance ne znam, ali od Srba, mogu da nauce, kao se elegantno propada i to 100%.

Milutin

26. novembar 2017.

Potrebno je da mi kao narod ne pravimo greške iz prošlosti. A to je moguće ako se upoznamo sa svojom istorijom. Ove kvazi istorijske činjenice koje autor navodi a Nemci treba da nauče, upravo su oni i izmislili. Ali cilj ovog teksta nije da edukuje Nemce i Francuze, nego Srbe.

VP

26. novembar 2017.

Evropa je klanica, ali Balkan je to i danas. Evropa je imala međunacionalne sukobe, Balkan bukvalno krvničkobratoubilačke. Pogrešni su argumenti Todorove.

Zorka Papadopolos

27. novembar 2017.

Lep tekst. Da barem jos neko, osim mene protivureci poznatoj `cinjenici'''' da su narodi Balkana po prirodi zli. Upravo spremam jednog mladog Siptara da polozi diferencijalne jednacine. Dosao je kod mene na vrata, rekao, `mi smo komsije, pomozite!'''' Vec drugu godinu ga spremam za ispite iz fizike i matematike, studira masinstvo. A ja sam, je l'''' da, po cenjenim misljenjima II usrane Srbije `nacos''''?

Milivoje Radaković

29. novembar 2017.

@Zi: Koliko su Albanaca, po Vašoj proceni, Srbi do sada asimilovali?

Miodrag iz Peći

02. decembar 2017.

Da se ja umešam Milivoje. Asimilovali smo sve pekare u Beogradu npr. Promenili su imena i prezimena ili i govore da su Goranci ako ih neko po onom čuvenom "Lj" prepoznaju. Goranci pišu ćirilicom pa nemaju taj problem. Inače u Topličkom kraju su ostali mnogi Albanci koji su sada npr. Šajinovići, Lilići, ili naš dragi kolega komentator Kljajić.