Site name

Istorijske rane Evrope

Katovice, 15. januar 1986. S Hugom de Hrefom, direktorom pozorišta Kaj, koji ima strah od letenja i koji je bio potpuno pijan od malih flašica viskija, stigao u grad Henrika Mikolaja Gureckog.

Piše: Jan Fabr

03. decembar 2017. 15:00

Istorijske rane Evrope

U baru hotela upravo video fantastičan striptiz i transformaciju. Ženu koja je izazovno sporo i seksi skidala svoju haljinu od crvenih šljokica. A ispod toga je imala muški smoking. Skinula je periku. I pomislio sam: znao sam da je muško. Onda je on na veoma mačo način skinuo smoking i ponovo periku. Bio je izuzetno lepo građena žena s dugom plavom kosom, obučen u kratki top i mini suknju.

(Hoću da iskoristim ovu ideju transformacije u svojoj operi. The Minds of Helena Troubleyn.)

Katovice, 16. januar 1986.

Jedan je sat po ponoći. Sedim u svojoj smrdljivoj poljskoj hotelskoj sobi, ali prezadovoljan sam i oduševljen. Biće to kratka noć. Gospodin Gurecki pristao je da moj libreto pretoči u muziku.

Katovice, 17. januar 1986.

Videti pauka u akciji znači gledati u ispredanje fantazija. (Hoću da sakupim paukove mreže kako bih napravio dugačak kaput koji će me štititi od poljske zime.)

Katovice, 18. januar 1986.

Svetlost tajne nastavlja se zahvaljujući meni i svaka aktivna stvar moja je akcija.

Katovice, 19. januar 1986.

Pet je sati izjutra. Jedem guštera s roštilja dok pišem ovu rečenicu. (Alhemistički performans povraćanja je za kasnije.)

Katovice, 21. februar 1987.

Stalno čuješ nema. Dok ne pokažeš dolare. Onda se sva vrata otvaraju. I sve se može dobiti.

Večerao kod Henrika s njegovom ženom i decom. Mala flašica koka-kole razređena vodom za šestoro ljudi. Meso koje je ličilo na tanke krckave vafle i nešto čudnovato što je trebalo da predstavlja krompir. Bilo je to komično i uzbudljivo veče. Mike i ja smo morali redovno da izlazimo napolje, u baštu, kad bi malo žešće osuo po komunistima. Jer verovao je pobožno da mu je kuća ozvučena i da ga prisluškuje policija. A pobožan jeste, jer jedina fotografija koju ima na zidu je fotografija pape. Crkva i katolička vera ovde imaju značenje utočišta.

Varšava, 22. februar 1987.

Upravo stigao u hotel. Za sobom imam lepu noć. Mike i ja smo zajedno uzeli taksi od Katovica do Varšave. Putevi i pejzaži pod snegom i ponegde u daljini senka nekog drugog automobila. Nisam sam na svetu. U taksiju, dobro ugrejanom, s privlačnom i interesantnom ženom i divnim sonatama za klavir jednog drugog velikog poljskog kompozitora, Šopena.

Život je spektakularan. A ponekad ga trošim previše.

Berlin, 15. jun 1988.

Moj prvi klasičan tekst, koji pokušavam da iznova napišem i režiram. Jevanđelje identifikacije kaplje. Ono čemu se diviš, to postaješ. Moje je telo izmenjeno i ne zna se za zamor. Ja sam Prometej.

Berlin, 16. jun 1988.

Dani su prekratki. I ja i glumci tražimo svoje mesto. Ili put kojim bismo ponovo izmislili igru pitanja. Ko smo, gde smo, zašto smo tu i šta predstavljamo...? Ili smo u noćnom danu u kojem ne postoji vreme?

Berlin 17. jun 1988.

Bez razgovora i bez intervjua. To su raskošni dani. Uveče Evropski šampionat u fudbalu. Belgija se nije plasirala. Dakle, navijam za Marka van Bastena i kompaniju. (Imaju najviše talenta i igraju najlepši fudbal.) Od ponoći uvežbavamo Prometheus Landschaft, negde do šest izjutra. Nakon toga jedem nešto lagano i spavam neka četiri sata. Oko podne se šetam nekoliko sati duž Zida i beležim rečenice i slogane ispisane po Zidu. Želim da ih obradim u svom novom pozorišnom tekstu Smrt u Berlinu.

Berlin, 18. jun 1988.

Otpočeo novu seriju crteža. Danas sam ih napravio tri s hemijskom i tehnikom frotaža. (Neka vrsta otiska stvarnosti, u veličini lista papira za crtanje: dva metra s jednim i po metrom.) Kamene kocke, sitna kaldrma pred vratima. Kuće umetnosti Betanija. Plan je da svakog dana napravim tri od puta koji sam prešao do Zida i duž njega. Istoriziranje istorijske rane koja će, nadamo se, zaceliti.

Berlin, 19. jun 1988.

Kuća umetnosti Betanija priljubljena je svojom zadnjom stranom za Zid. Stanujem na otvorenoj rani Evrope. Kad pogledam kroz prozor, vidim istočnonemačke vojnike kako sede u svojim izviđačkim tornjevima. Ponekad mašemo jedni drugima. Da li da bismo poželeli jedni drugima dobar dan, ili da bismo pokazali kako vidimo i osmatramo jedni druge? Uvek me zanima šta rade. A oni? Oni mogu da vire unutra noć i dan jer ja nemam zavese. Imam osećaj da beleže sve što radim, ponekad vidim kako me fotografišu pa onda poziram. Njihov dnevnik biće precizniji od mog.

Berlin, 20. jun 1988.

Moj način crtanja je kao opsesija, ponekad manijakalan i opsednut.

A da bi se objasnila ta opsesija, potrebne su serije radova.

Delu treba vremena da postane opsesivno. Sav moj rad želi da bude izvor svetlosti u pejzažu vremena, a istovremeno je vreme upaljač tog izvora svetlosti. Opsesija je metafora. Dakle, uvek će evoluirati.

Berlin, 21. jun 1988.

Nakon sedmice u kojoj sam više precrtavao nego pisao, a noću imao malo probe a mnogo neuspeha, postaje mi jasnije. Prometheus je teatar zavođenja. Zavođenje je razumljivije od ljubavi. Mnogo je uzbudljivije. Ljubav je individualna. Svako je upućen na samog sebe. Zavođenje je dvoboj. Niko ne može da igra bez onog drugog. Prometej se duelira s bogovima, polubogovima, životinjama i ljudima. Zavođenje obično ne poznaje teritorijalnu ljubomoru ljubavi. Pa ipak, u Prometeju bogovi ne znaju za ljubav ili sentiment, ali su unapred stravično ljubomorni. Glumci moraju da zavode jedni druge, a da psihološki (to nikako!) ne poseduje jedni druge. A ipak da budu strašno ljubomorni jedni na druge. To je paradoks ove predstave. A bez paradoksa nema pozorišta: bez suštinskog konflikta koji uzrokuje dramu.

Zagreb, 22. jun 1988.

Generalna proba u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Organizacija festivala Eurokaz skandalozno je loša. Scena nije pripremljena i puna je procepa i rupa. Umesto da držimo probe i održimo generalnu, s čitavom trupom (sa svim plesačima, tehničarima i svakim iz Trublejna) satima smo sakupljali novinsku hartiju i sve čega smo mogli da se domognemo kako bismo popunili procepe. Kako se plesači ne bi saplitali u svojim špic-patikama. A u ponoć su nas izbacili iz pozorišta. Nismo mogli da nastavimo s radom. Reflektori su zarđali na spojnicama i nisu pomerani od davnina, što je mala katastrofa za dizajn osvetljenja predstave Das Glas im Kopf wird vom Glas (Plesne sekcije). Sada je dva sata po ponoći a jugo-problemi se nagomilavaju. Niko ovde ne preuzima odgovornost. Programerka, precvala pankerka kose obojene u narandžasto, krije se i nedostupna je. Neizvodljiva je želja da se ovde održavaju predstave, jedini je lek da se otkažu! Ljut sam i suviše nervozan. Moram na spavanje. Moraju u Jugoslaviji da shvate da sam ja prerušena sova, kao nemogući filozof koji uvek kasni! Ne verujem da avant-garde ili arriere-garde treba da budu sinonimi za amaterizam u negativnom smislu te reči.

Svi moji mišići kuju zaveru. Da se zgrče i ukoče ako ih ne pustim da se odmore. Moje me telo izdaje!

Foto: Fonet / Marija Đoković

Grac, 2. oktobar 1988.

Ja sam šetajući list koji je dopuzao do Austrije da bi došao kući u svoj univerzum obojen plavom hemijskom. (Preživeću svoju predstavu tako što ću delovati manji nego što sam.)

Grac, 3. oktobar 1988.

Festival Štajerska jesen, koji me je pozvao s mojom predstavom Das Glas im Kopf wird vom Glas (Plesne sekcije), lek je protiv vere u festivale. Organizacija je savršena, ali programacija nema duše niti vizije. Pitaš se zašto ti ljudi organizuju festivale. Sigurno ne iz strasti ili iz nužnosti. Možda ovaj region ima previše novca i onda se stvara užasno kulturno razmišljanje. Zašto ne investiraju u svoje brdske krave? Ako puste te lepe životinje da plešu i muziciraju, dolaziću svake godine. Sad odoh da se izmrcvarim dok ne nokautiram sebe u san.

Ljubljana, 6. oktobar 1988.

Ponovo u Cankarjevom domu. Lepo i ultramoderno pozorište. Sve je dobro pripremljeno, za tren oka je scenski prostor doveden u red. Kakva razlika u odnosu na festival Eurokaz u Zagrebu! Ista zemlja, ali različiti svetovi. (Čak i ženski tehničari ovde imaju izuzetno lepe fizionomije i strastvenu erotsku auru.)

Ljubljana, 7. oktobar 1988.

Ponovo sreo mladog teatrologa i filozofa Emila Hrvatina. Njegova razoružavajuća skromnost pleni. Ima munjevit, izgladneli pogled kameleona. Pruža mi utisak da dobro kombinuje svoje four balls. On piše i govori o mom delu glavom, srcem i mudima.

Jugo-premijera izgledala je fascinantno sveže. Opet sam zaljubljen u sve svoje plešuće ratnike lepote. Distanca i spokoj mogu činiti čuda. (Ponekad bih voleo da sam musliman.)

Ljubljana, 8. oktobar 1988.

Pustopoljine konkretnog iskustva učinile su umetničku klimu opet pogodnom za život.

Plesačice su svojoj vezi sa stvarnošću (predstava) dale nov osvežavajući impuls. Svaki detalj njihovog disciplinovanog tela govorio je o koncentraciji i sublimaciji. Uživale su u svakom drhtaju i nesavršenosti svog plešućeg bića. Sad je već nedelja ujutro. Bio je to prijatan i erotičan susret noćas. Grupa je ALIVE AND KICKING.

Antverpen, 15. maj 1990.

Ja lažem sve žene koje volim. S glupavim alibijem u malom mozgu da ne želim da ih povredim. (Ja sam individua dostojna prezira koja se ekstremnom halapljivošću predaje komediji prevare.)

Bazel, 29. maj 1990.

Ja sam ratni izveštač u Švajcarskoj.

Bazel, 30. maj 1990.

Poetična teroristička akcija. Na svim spratovima umetničke berze aktivirati mnoštvo bombi s konfetama.

Bazel, 31. maj 1990.

Ja sam otelotvorenje trijumfa nesporazuma (svađa s Tomasom Kelajnom, direktorom Kunsthale u Bazelu).

Bazel, 1. jun 1990.

Veliki umetnici previše su inteligentni da bi samo slikali.

Bazel, 2. jun 1990.

Ja plačem umetnost. Ja pišam umetnost. Ja pljujem umetnost. Ja znojim umetnost. Umetnost se ne pravi. Umetnost se izlučuje.

Antverpen, 25. decembar 1991.

Kakav Božić za kapitalističko tržište: sila Sovjetskog Saveza raspada se.

U budućnosti ćemo se sa setom sećati komunističkih režima.

Antverpen, 26. decembar 1991.

Ići u posetu mojoj familiji znači prisustvovati antičkoj tragediji.

Za svako je razdoblje i za svaku publiku.

(Najveće umetničke pretenzije s muzičkim i istorijskim obrazovanjem. Ali i najobičnija prijemčivost srca.)

Antverpen, 28. decembar 1991.

Aura slave. Rođenje kiča.

Antverpen, 30. decembar 1991.

Mislim na sve svoje umetničke znance i pozorišne prijatelje u regionu krvi i meda, Balkanu.

Želim im snagu i mnogo instinkta za preživljavanje.

(Stravična lepota rata ne poznaje empatiju prema umetnosti?)

Antverpen, 31. decembar 1991.

Svaka prava lepota je nezgodna.

Posle spektakularne predstave "Olimp" prikazane na ovogodišnjem Bitefu, publika u Srbiji u prilici je da upozna velikog belgijskog reditelja Jana Fabra i preko njegovog Noćnog dnevnika (1985-1991), koji objavljuju Kulturni centar Beograda i Vulkan izdavaštvo (prevod Jelica Novaković Lopušina). U striktno dnevničkoj formi Fabr pravi kratke beleške sa svojih stalnih putovanja, kombinujući anegdote i utiske o različitim sredinama u kojima je boravio i duboko lične refleksije i emocije iz kojih proističe njegova umetnost. Kako primećuje urednica srpskog izdanja Fabrovog Dnevnika Zorana Đaković Minniti, između Jana Fabra i ovog regiona "krvi i meda" - postoji izvesna simpatija, što obećava da će mnogima biti zanimljivi i njegovi literarno-prozni zapisi.

 U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomke iz ove knjige koji se uglavnom odnose na Fabrove boravke na evropskom Istoku. Izbor i oprema teksta redakcijski.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.