Site name

Postizborna Nemačka

"Jamajka" je mrtva, "Albanija" još nije zaživela

Piše: Ivo Visković

09. decembar 2017. 15:00

Postizborna Nemačka

Foto: EPA-EFE / Christian Bruna

Veliki obrt koji se u Nemačkoj dogodio tokom pregovora o formiranju koalicione vlade mnoge političare ne samo u toj zemlji nego i Evropi nije mogao da ne zainteresuje. Naravno, ni oni ljudi iz tzv. šire javnosti koji iole prate politička zbivanja nisu bili nezainteresovani, ali prava radoznalost za nemačku rašomonijadu mogla se osetiti uglavnom kod obrazovanijih i za evropska kretanja zainteresovanijih. Što se medija tiče, bilo je lako vidljivo da su svi poklonili veliku pažnju tim zbivanjima, ali kod nas je bilo još uočljivije da se, kao i obično, dele na one koji u tome traže „kraj“ Evropske unije i one koji značaj ove političke krize minimiziraju. Pa gde je istina? U „zlatnoj sredini“ ili, ipak, kod nekog od ekstrema?

To što se u Nemačkoj događa nije jednostavno svrstati ni pod ekstremna tumačenja, ni pod nekakvo srednje mišljenje. Jer situacija jeste veoma složena i niko ozbiljan ne sme da se upusti u olaka predviđanja o najverovatnijem ishodu. Možda ovakvo gledište nekome izgleda netačno, odnosno poneki dan zakasnelo, jer, eto, socijaldemokrate su se ipak opredelile da ponovo idu u koaliciju s demohrišćanima i problem je rešen. A da li je zaista tako?

Politička, i ne samo politička, slika Nemačke veoma se izmenila nakon nedavnih izbora. Moglo bi se bez preterivanja reći čak bitno izmenila. I to se nije dogodilo tek nekom igrom slučaja, već je rezultat ozbiljnih promena nemačkog društva, promena za koje i neki tamošnji analitičari, pa čak i naučnici, tvrde da su od dugoročnog značaja i da se o njima mora i te kako ozbiljno razmišljati i pokušati da se sagledaju posledice u raznim oblastima života, a posebno u sferi politike. Prevladava shvatanje da su se u osnovi nemačkog društva duže odvijale, a sada konačno i odigrale takve promene da su morale da se ispolje i u pitanjima političkih opredeljenja Nemaca. A te promene nisu jednoznačne, odnosno sve iste prirode, da bi njihove posledice vodile samo u jednom mogućem pravcu. Gotovo unisono je mišljenje da se to društvo podelilo u više „segmenata“ nego što je bilo ranije i da se to može reći i po pitanju odnosa bogatih, srednjih i siromašnih slojeva, i po odnosu generacija, i po odnosu Nemaca i imigranata, i po odnosu prema perspektivama koje za svoju budućnost vide.

Što se tiče podele po bogatstvu, i u nemačkom društvu – dosta atipičnom za zapadna društva, jer već dugo počiva na idejama socijalne tržišne privrede (čemu su se mnogi teoretičari kapitalizma izrugivali kao oksimoronu) i izražene socijalne politike – došlo je do velikog porasta razlika između najbogatijih i najsiromašnijih, te do relativno značajnih razlika unutar srednjih slojeva, koji su brojčano ojačali, ali su i materijalno zavisni od poslova čiji uspeh je često promenjiv, no, po mišljenju većine pripadnika tih slojeva, ipak najviše zasnovan na ličnim kvalitetima i preduzetništvu. Iako Nemci i dalje žive mnogo bolje nego drugi u Evropi, pa i od drugih manje podeljeni na osnovu onoga čime materijalno raspolažu, razlike u toj zemlji su veće nego što su ranije bile. Posebno je za nemačke stručnjake zabrinjavajuće da sve veći broj pripadnika radništva ne može da svojom zaradom obezbedi pristojan život. Istina, oni imaju mogućnost da zatraže i dobiju određenu pomoć, ali za društvo koje se ponajviše zasniva na protestantskom pogledu na život, takva situacija je ponižavajuća, jer se smatra da je zdrav i odrastao čovek dužan da svojim radom osigura materijalnu bezbednost, a ne da živi od bilo čije, pa ni državne, pomoći (a kamoli – gotovo bogohulno je i reći – od milostinje). Sve češća praksa rada na deo radnog vremena neminovno smanjuje i primanja, mada se tu manifestira jedna specifičnost. Naime, zahvaljujući tome da poslove u kojima se to najviše ispoljava pretežno obavljaju imigranti („gastarbajteri“), posledice nisu toliko izražene među Nemcima, koliko ukupno unutar te socijalne grupe. Ali, ipak su značajne i vidljive. NJih su najviše osetili socijaldemokrati (veliki pad) i liberali (nezanemarljiv porast broja glasova).

Što se tiče podele po starosti, veoma je izražen trend porasta broja lica starijih od 65 godina, penzionera, odnosno tzv. radno neaktivnih stanovnika. Čak i stranac koji tek šeta ulicama nemačkih gradova lako uoči da, kako bismo mi rekli, gotovo na svakom ćošku postoji ne pekara, menjačnica ili kladionica (kao kod nas), nego manji starački dom. Već sada veliki broj ljudi u Nemačkoj živi od pružanja usluga starim ljudima. Pre pet godina, prilikom posete Bavarskoj, Boris Tadić je tamošnjem lideru Zehoferu rekao: „Jedan problem delimo – i vama i nama trebaće sve manje vaspitačica u obdaništima, a sve više negovateljica u staračkim domovima“, što je domaćine navelo da gestovima i rečima zabrinuto potvrde tačnost tog predviđanja. Posledica velikog porasta starih i radno neaktivnih ljudi nije samo veliko povećanje socijalnih davanja, nego i relativni porast broja glasača koji se ili opredeljuju za konzervativne političke opcije ili često menjaju politički stav.

Odnos koji se promenio možda i najviše je onaj između Nemaca i imigranata. Nažalost, ni veliki deo nemačkog društva nije ostao imun na „zov sirena“ da sopstvene probleme olako objasni kao rezultat dolaska, boravka i preuzimanja poslova od strane stranih radnika, a od masovnog dolaska najpre lažnih azilanata, a onda i izbeglica iz Afrike i Azije i kao rezultat trošenja novca koji je teško zarađen na „lenštine i neradnike“. Istine radi, treba reći da je u tom pogledu u Nemačkoj bilo i mnogo više kritičkih reakcija na takva „objašnjenja“ nego u drugim državama, ali taj „idejni hajvančić“ otrgao se s lanca i počeo da rovari po mnogim glavama. Ni tumačenja kancelarke, mnogih drugih političara, pa ni stručnjaka da Nemačka ne može da napreduje bez značajnog „uvoza“ radne snage nisu zaustavila bujanje iracionalnih stavova po tom pitanju. Kada su se javno artikulisali i oni koji su od toga počeli da „prave politiku“ (što je ranije bilo politički nekorektno, praktično nedopustivo), vrag je odnio šalu. Ali, to utiče i na one koji imigraciju prihvataju da se priklanjaju partijama koje podržavaju useljavanje, poput Zelenih.

Konačno, po pitanju optimističkog ili pesimističkog stava prema izgledima za budućnost društva i sopstvene šanse, bez vidljivog realnog uzroka došlo je do velikog porasta zabrinutosti i značajnog rasta pesimizma. Iako bi mnogi u Evropi (o nama da i ne govorimo) želeli da žive tako „loše“ kao Nemci, oni su i inače, a naročito od izbijanja krize pre jednu deceniju (koju je, uzgred, Nemačka relativno brzo prevazišla zahvaljujući dobro osmišljenoj politici) podlegli strahovima od nemaštine, pohranjenim u „kolektivnom nesvesnom“ naroda koji je dva puta, nakon izgubljenih ratova, prošao kroz periode velikog siromaštva, čak bede. Strah da bi se nešto slično moglo ponoviti mnogo je izraženiji nego što bilo ko od stranaca može da zamisli. A porastom takvih strahovanja neizbežno raste i broj onih koji se priklanjaju političkim opcijama koje nude „brza rešenja“. Da u takvom ponašanju nisu sami, mi lako možemo da potvrdimo, no teško je objasniti zašto je broj pesimista toliko porastao kad nema realne osnove za to. Da li postoji prikriveni strah od „altruizma“ nemačkih vlada, jer je u medijima lako uočljivo da postoji raširen stav tipa „Nemačka radi, a Grčka se gradi“, ili je nešto mnogo složenije u pitanju, ne može se još zaključiti, barem onima koji to posmatraju sa strane. Posledice, pak, jesu mnogo uočljivije: među glasačima za najkonzervativniju, a po obećanjima o promeni te prakse najizdašniju, političku opciju na poslednjim izborima – AfD – čak dve trećine su bili upravo oni koji spadaju među zaplašene za svoju i budućnost Nemačke.

Kako onda, na osnovu svega toga, prognozirati verovatni politički ishod u Berlinu? Ne tako jednostavno kako se na prvi pogled čini. „Jamajka“ jeste mrtva, ali „Albanija“ nije još zaživila. Ta sklonost nemačkih novinara da boje nečije zastave poistovećuju s bojama-simbolima političkih partija u svojoj zemlji (CDU/CSU crna, SPD i Levica crvena, Liberali žuta, Zeleni/Savez 90 zelena, AfD plava) unosi malo vedrine, mada nije posve tačna. Naime, oficijelna boja CDU nije crna, nego nekakva oker-narandžasta (slična onoj na zastavi Indije). A izgleda da će upravo ta boja odraziti promene kroz koje dominirajuća nemačka politička partija prolazi. Ne samo u Nemačkoj, uočeno je da Angela Merkel postepeno ide ka centru, čak levom centru, prihvatajući neke ideje koje nisu tradicionalno demohrišćanske, nego socijaldemokratske. Ta „puzeća preorijentacija“ za mnoge analitičare je objašnjenje pada broja glasova koji je CDU, a posebno CSU, doživela. NJihovi najkonzervativniji glasači „prebegli“ su AfD-u. Istovremeno, to je i jedan od razloga gubitka glasova SPD-a. NJihovi glasači bliski centru počeli su da kalkulišu ko može da uspešnije ostvari te ideje. Deo je otišao ka CDU, odnosno kancelarki, a deo liberalima. A Šulc, koji je praktično vodio borbu ličnosti s Merkel, a ne borbu socijaldemokratskih vrednosti s demohrišćanskim, pa bio ubedljivi gubitnik, iz svega toga je izvukao pouku: Moraš pronaći pitanja na kojima ćeš graditi svoj imidž, a ne upuštati se u nadmetanje ličnosti. Jer gospođa Merkel je u toj igri još uvek u Nemačkoj najuspešnija. I zato Šulc i SPD smatraju da ipak smeju da se upuste u pregovore s njom. Em pokazuju odgovornost za sudbinu zemlje, em posle dugo vremena nude neka važna pitanja kao svoju platformu za eventualno direktno učešće u koaliciji sa CDU/CSU. Bez obzira što među tim idejama ima još uvek Šulcovih ličnih opsesija (poput one o federalnoj Evropi), izbor je vešto napravljen. Merkel bi morala da prihvati da više neće samo ona nametati prioritete i tako od SPD-a naglašeno praviti „mlađeg brata“, nego da će morati da „proguta poveću žabu“ ako ih želi u većinskoj vladi. Možda njoj lično to ne bi bilo neprihvatljivo, ali je pitanje kako će reagovati konzervativni deo stranke. Ne prihvate li da te ideje budu stvarni deo buduće politike, nije verovatno da bi SPD prihvatio da ponovo bude inferiorni deo „velike koalicije“. Isuviše visoku cenu su platili za to da bi smeli da takav odnos ponovo prihvate. U tom slučaju, ostala bi opcija neformalne podrške ili opcija u kojoj SPD samo ne bi glasao protiv predloga demohrišćana. Ali ne sme se izgubiti iz vida da je Merkel već iskazala nespremnost da vodi pravu manjinsku vladu, jer ne želi da objektivno bude u stalnoj iznudici da mora da daje političke koncesije, ako želi podršku. I to svakodnevno i po gotovo svakom pitanju. Zato je verovatno da će pokušati da postigne sporazum o koalicionoj vladi. Verovatnije samo sa SPD, nego s njima i Zelenima (otuda „Kenija“ kao nagoveštaj te mogućnosti). „Nemačka“ nije moguća, iako je već postojala, ne prvenstveno zato što nemačka zastava nije – kao što veruje 999 promila ljudi i kod nas i u svetu – crno-crveno-žuta, nego crno-crveno-zlatna, već zato što želi da na ojačale liberale svali svu krivicu za propast pregovora o koaliciji. Eventualna žuta boja bi u novoj kombinaciji bila samo simbol gorkog limuna, ili žuči koju bi morala da proguta, a Merkel ne želi da već okrnjenu moć dodatno urušava. Piti će rađe „oranžadu“ nego „limunadu“. Propala je „Jamajka“, „Estonija“ je politički neprihvatljiva, a „semafor“ (ili „Litvanija“) i ostale kombinacije nisu ni matematički moguće.

Kako bi se nemačke političke igre mogle odraziti na Evropsku uniju i druge zemlje, naročito nas i susede, zaslužuje posebnu analizu, pošto su moguće raznovrsne, pa i nimalo beznačajne posledice. Samo pitanje ko će naslediti moćnog Šojblea na mestu ministra finansija (ili, eventualno „superministra“, što su ranije tražili liberali, a sada lako mogu da zatraže socijaldemokrati) predmet je svakodnevnih špekulacija i u Briselu i u prestonicama evropskih zemalja. S druge strane, mnogi s nadom očekuju novu vladu u Berlinu kao jedinu realnu šansu da se pokuša ne postati objekt nepredvidivih poteza impulsivnog Trampa, i tako dalje, i tome slično. Bilo kako bilo, narednih nam nedelja neće biti dosadno. Dobar ishod bio bi da to traje samo dok se u Berlinu ne zavijori nova „zastava“. O onim drugim mogućim lepše je ni ne razmišljati.

Autor je profesor FPN u Beogradu i bivši ambasador Srbije u Nemačkoj

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.