Anica Tucakov: O gledanju koje je pisanje

Prvi deo ovih eseja je, najpre, od 2015. objavljivan u nedeljniku Vreme, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, dok se u publikaciji nalaze i sasvim novi tekstovi koje publika dosad nije bila u mogućnosti da pročita. O motivima, kontekstu i dometima ovakvih izdavačkih poduhvata razgovaramo sa Anicom Tucakov, koja je kourednica ovog izdanja.

* Kako je došlo do ove inicijative?

– Kao i većina aktera na ovdašnjoj kulturnoj sceni delovali smo na osnovu unutrašnjih i spoljašnjih stimulansa, odnosno reagovali smo na postojeće stanje u oblasti savremenih likovnih umetnosti u prostoru koje se odnosi na pristup publici, ali i na pristup samom likovnom delu i stvaraocu. I dosta smo razmišljali o odgovornosti objavljenih dela koja se nude na uvid publici. Pošli smo od toga da je u našoj kulturnoj tradiciji, kao i u svetskoj uostalom, saradnja književnika i stvaralaca bila česta i plodonosna. Pisci su davali kontekst delima svojih likovnih savremenika prevodeći i tumačeći njihov umetnički jezik i popularišući njihovo delo široj kulturnoj publici. Setimo se samo uvida Rastka Petrovića, Isidore Sekulić, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog ili Danila Kiša, čiji esej o delu Radomira Reljića i otvara ovaj niz tekstova, i pruža orijentir celom poduhvatu. Ta veza između pisaca i umetnika se u poslednjim decenijama nekako izgubila, i mi smo došli na ideju da je obnovimo. Knjiga je nastala kao nastavak projekta Nema teorije – koji smo započeli 2015. u saradnji sa nedeljnikom Vreme, sa tadašnjim urednikom kulture Nebojšom Grujičićem – koji je trajao sve do njegovog odlaska iz tog magazina. Smatrali smo da treba uneti nove, ličnije tonove u pristupu umetničkom delu, jer sa jedne strane imamo jednu stihijsku umetničku produkciju, gde po našem mišljenju ideološke ili drugačije konstruisane međe određuju o čemu će se pisati, a šta će biti izostavljeno. Zato smo uputili poziv piscima koji su sami odabrali umetnike o kojima su želeli da pišu. Tako da u ovoj knjizi imamo predstavljene i etablirane umetnike poput Mrđana Bajića, Biljane Đurđević, Marije Dragojlović, Milana Blanuše, Vladimira Nikolića, Nemanje Mate Đorđevića, Aleksandra Zografa, ali i neke umetnike koji nisu tako dobro poznati u javnosti. Čini nam se da je to važno – predstaviti kakve prakse i poetike postoje danas na našoj sceni, i to date iz ugla predstavnika književne scene različitih poetičkih profila. Zato ovo nije knjiga koja daje jedan univerzalni iskaz, već pruža mnogosmerne puteve i načine gledanja.

Ovo je, zapravo, knjiga o gledanju koje je pisanje. Pisci su gledali za sebe i gledali su i za nas.

* Vidimo da se i pri izboru pisaca niste pridržavali nekih očekivanih ili jasno profilisanih parametara?

– Izuzev nespornog kvaliteta i autoriteta. Da, tu se nalaze pisci od LJubomira Simovića do Vladimira Tabaševića, esejisti poput Branka Kukića ili Zorana Paunovića, dramski pisci Milena Marković i Uglješa Šajtinac i drugi. Poznato je da su i Simović, Kukić ili Vladan Matijević već pisali i objavljivali dela o likovnim umetnicima, ali za mnoge druge pisce ovo je prvi put da pišu o vizuelnoj umetnosti. I jako smo zahvalni što su sa poštovanjem i velikom motivacijom pristupili ovoj temi.

* U kakvom odnosu stoje ovi tekstovi sa tekstovima likovnih kritičara i teoretičara umetnosti?

– Reč je o dva, uistinu, različita pristupa. Ali to nisu neminovno suprotstavljeni stavovi. Možda bih rekla da kod pisaca govorimo o znanju srca, intuitivnim putevima koji ih vode do određenog likovnog dela i stvaraoca. Tako da ovi tekstovi deluju i kao samostalni literarni zapisi, ali nas direktno vode i ka izvorištu, odnosno umetničkim delima koja su bila inspiracija za eseje. Verujem da govorimo o dopuni u viđenju umetničkog dela, o proširivanju polja razumevanja zasnovanog na drugim temeljima, što samo može uticati na razuđeniji i bogatiji prostor tumačenja i percepcije likovnog dela. Ionako umetničko delo teško možemo u celosti uhvatiti i pružiti opštevažeći sud. Ne postoje terazije koje mogu izmeriti takvu vrednost. Možemo samo iznova govoriti o delu i održavati živim i delo i nas same.

* Dalja sudbina ovog poduhvata?

– Ova knjiga i ne može biti shvaćena kao zatvorena celina. Fragmentarnost, nedovršenost i pokušaj učitani su u bilo kakve napore koji se odnose na pristup umetničkom delu. Nadamo se da ćemo uspeti da inicijativu održimo živom i za naredne tekstove, pisce i likovne umetnike koji bi se morali naći u ovakvoj vrsti publikacije. Mi već imamo spisak pisaca koje bismo voleli da vidimo u drugom ciklusu projekta Pisci o slikarima. Nadam se da ćemo uspeti da obezbedimo njegovu produkciju.

Zasad je knjiga dostupna u knjižarama u ograničenom tiražu. Ali verujemo da se nalazimo u svojevrsnom trijadnom odnosu – pisci, slikari i čitaoci/publika – gde svi učestvujemo podjednako u određenom poduhvatu. Čitaoci i publika će odlučiti koliko će dugo živeti ovakva inicijativa.

Pisci o slikarima

Milena Marković, Oto Horvat, LJubomir Simović, Vladimir Kecmanović, Muharem Bazdulj, Zoran Paunović, Vule Žurić, Vladan Matijević, Jelena Lengold, Branko Kukić, Božo Koprivica, Uglješa Šajtinac i Vladimir Tabašević.

Zavoleo sam tu devojku’]

… Kad sam se susreo sa Blanušinim uljem na platnu Duel 2, iz 1994, na kojem se nalazi devojka dignute obrve, s crnom mrljom oko levog oka, kratke crvene kose u beloj treger majici, istetoviranog ramena – morao sam da zastanem i saslušam njenu priču. Devojka je izgledala kao da je izašla iz Bardžisovog romana Paklena pomorandža, kao da je grupi devojka Seks pistolsa, kao da je na pauzi snimanja filma Trejnspoting. Sva zadihana, pričala mi je o svojoj neuklopljenosti u društvo, o tučama, pijankama, krađama, o policajcima i psiholozima, pričala mi je o životu koji je odabrala, nije ni pomišljala da je u zlo gurnuta, da ne snosi svu krivicu. Predao sam se njenoj priči, gledajući je dugo. Ne vredi kriti, zavoleo sam tu devojku i zato sam je stavio na korice svog romana Van kontrole (izdanje iz 2005), pritom sam se zainteresovao i za stvaralaštvo Milana Blanuše.

Vladan Matijević, izvod iz eseja Pomračenje

Mrtva trka’]

… U ovoj zajednici svaka trka je mrtva ali se uporno trči. Mali Deki trči ko lud. Spaletov mali isto trči najbrže jer ovde svako mora da trči najbrže. NJima su isključili struju pre dve godine i on se tušira po tuđim kućama i trči svojoj kući, nazad, valjda jer se tako suši. Đoša je ranije trčao, sad pokušava da nađe mir ali i to radi brzo. Jedan debeli Sale, posvetio se sitnom kriminalu i tako se nagojio. On ne brza ali radi sa brzinom. DŽoni, Rajko Paradajz, Klempavi – svi su imali ambicije. Danas se sećaju tih dana i kuju iznova i iznova planove za letovanja na koja neće otići.

Ulica u kojoj se nalazi ulični pomen-grafit o kome će biti reči zove se Sedamnaestog oktobra, nalazi se u Rakovici i sa nje se gleda na propalu Industriju motora.

Vladimir Tabašević, izvod iz eseja Urbani krajputaši – o uličnim memorijalnim grafitima

Put u bežaniju’]

… Ne mogu da odolim iskušenju da sve te fiće, bicikle, vespe, platforme, bagere, koji nose kutije, ćilime, sanduke, balone, globuse, kuće i manastire, vidim u jednoj jedinstvenoj koloni, kojoj se ne vidi kraj. Ta kolona dobija epske dimenzije, i mi, prateći je, otkrivamo dramu radničke klase, čiji se put u raj pretvorio u slepu i bezglavu seobu i bežaniju…

LJubomir Simović, izvod iz eseja Slika sveta Mrđana Bajića

Mlada, besna, ljuta’]

… Nekoliko godina kasnije počeo je težak život koji sam sama izabrala ali ja sam bila mlada, besna, ljuta i imala sam mnogo snage. I otišla sam u jednu starinsku kuću sa ružama, smokvama i skulpturama u dvorištu kod jedne devojke koju sam viđala i popela sam se na sto u kuhinji da pevam zato što su pustili neku moju stvar i zato što se ja penjem po njihovim stolovima i serem im se baš na stolove. I onda sam je pogledala, a ona mi se nasmešila. Sve je razumela. I ja sam se zaljubila.

U slikarku Simonidu Rajčević obučenu u njujorškog dečaka.

Nalazim se sa Simonidom ispred restorana u kome sede ljudi koji imaju para, nije nam jasno kako su napravili te pare. Ponedeljak je i ne radi restoran gde bismo inače išle. Simonida ide lenjim plemenitaškim hodom, gleda velikim očima, sklanja crnu kosu iza ušiju, seda i priča. Ja postavljam pitanja kakva bih volela da je neko meni postavio.

Milena Marković, izvod iz eseja Tamna zvezda