Negativna poezija i poetika

U skladu sa njegovim obrazovnim usmerenjima je i njegovo stvaranje, to su poezija (nekoliko zbirki pesama) i prevodi poezije sa nemačkog i francuskog (poznati su njegovi prevodi Trakla i Celana). U oblasti teorije i duhovnih nauke istražuje hrišćansku religiju i posebno Bibliju (njegov Leksikon biblijskih simbola iz 2002. ima 320 odrednica biblijskih simbola). Palanski je i plodan pisac za decu (šest knjiga). Kad se sve sabere u oblasti književnosti i nauke objavio je više od pedeset knjiga. U oblasti slikarstva i vajarstva izlagao je na 15. samostalnih i više od šezdeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Realizovao je niz skulptura u slobodnom prostoru u Austriji, Nemačkoj i Srbiji. NJegovo umetničko stvaranje i naučna delatnost doneli su mu članstvo u domaćim i međunarodnim umetničkim i naučnim udruženjima i dobio je mnoge domaće i strane nagrade i priznanja. O njemu je Dobrivoje Jevtić napisao monografiju (Palanski, 2006) i zatupljen je u knjizi Radovana Popovića Srpski pesnici-slikari iz 2008.

Ova skica o Palanskom, u zbirci Predeo za pticu (Niški kulturni centar, Niš 2016), poslužila mi je kao osnova za izgradnju šeme po kojoj bi njegovo stvaralaštvo pripadalo negativnoj poetici, a njegova poezija i poetika mogle bi se označiti u skladu sa tom estetikom Naravno, to negativno ne znači odbacivanje poezije Palanskog. Naprotiv, ovde se radi o jednom estetičkom stanovištu, koje je zastupao i Platon, a po kome umetnik i pesnik, pre svega, mora biti filozof, ili mudrac, pa tek onda onaj koji ukrašava i ulepšava svoj govor. Poezija Palanskog smisaona je, pa time i prihvatljiva (što srećemo i kod Branka Miljkovića). Ovde treba napomenuti da navedeno stanovište o Platonu i njegovoj negativnoj estetici, i o tom platonskom ontoparadoksu, vodi ka zaključku da ideja (i to ontološko) ima svoju realizaciju u ontičkom i čulnom kao u svojoj negaciji. Takvo estetičko stanovište Platonovo, i sva kasnija, i Hegelovo i Šelengovo, izneo je prof. dr Sreten Petrović u svojoj knjizi Negativna estetika, koja je objavljena u Nišu 1972. godine.

Baveći se poezijom ovog pesnika stekao sam uverenje da je i njegova poezija kao i svaka pojedinačna pesma u ovoj zbirci, prožeta jednom sveopštom umnosti, što je po Platonu siguran znak da smo kod prave poezije.

Zbirka Predeo za pticu posvećena je, najpreciznije, pesničkoj slobodi. Naime, to što pesnik radi, isto rade i ptice, koje su nam najbliže po činjenici da i one u svom letu stoje između ontosa i ontičnosti. One, u ovoj knjizi, imaju svoj predeo – drvo, i sve je njihovo, i nebo i visina i zemlja. Kad poleću u bilo koje doba dana ili noći (noću samo sanjaju da lete), ptice su uvek u nekoj sredini, i na tom prelazu od plusa do minusa i obrnuto, u gubljenju i dobijanju, tu se nalazi razlog koji ih u svakom trenutku tera da leta. Reč je o slobodi koja nije obmana. A, sloboda smo mi sami, i kad gubimo i(li) dobijamo sebe, uvek smo u mogućnosti izbora i odlučivanja, pa sami sebi postajemo sopstveni razlog. Vidimo se u tom letu i postojanju, žurimo da se izdvojimo i pokažemo sebi. To je ta umna sloboda i slobodna umnost. Ili, bezmerna subjektivnost i bezmerna objektivnost. Tako i poezija u ovoj zbirci ide iz našeg paradoksa, i postojanja našeg.

Čuvar svoga drveta

Čim je drvo probilo beton

I pokazalo svoje bele žile

Čovek je posumnjao da će otići

Možda čak i odleteti s pticama

 

Otada duboko zamišljen

Donosi svežu zemlju

I prekriva mu korenje

Nosi vodu u visokim čašama

Cedi poslednje kapi

Da ne bude žedno

 

Čak je doveo da ga čuvaju

I dva brza psa koji ni sami

Ne znaju koliko su brzi

Koliko nogu imaju

Možda čak i krila ako ustreba

Da polete i vrate ga

 

Pa ipak se čovek najviše uzda

U meru svoje ljubavi

I u to što su mu ruke i prsti

Već skoro srasli s korenjem

4. aprila 2014.