Itaka i Itake

Od vremena nastanka „Odiseje“, epa o ljudskom putovanju, lutanju, traženju i konačnom pronalaženju, ona je metafora oslonca, ljubavi, doma, porodice, ishodišta, žene… svako je pronalazio svoje razumevanje Itake i zato od Odisejevog doba do danas postoji puno različitih Itaka. U želji da razotkriju te različite Itake na put su krenule dve žene – Vesna Pešić i Irina Deretić.

Putopisni roman „Itake“ („Pešić i sinovi“, 2017) svedočanstvo je o pređenom i doživljenom, o razumevanju velike promene koju je doneo savremeni svet. Savremeni Odiseji su samosvojne, nezavisne žene, književnice i filozofkinje koje putuju, istražuju i tragaju za istinom koja se skriva iza mitske priče. One će na Itaki možda naći nekog muškarca koji se zove Telemah, ili Aristotel, ili Konstantin ili čak Odisej. Međutim, u doba promenjenih rodnih uloga muškarac je postao nova Penelopa koji čeka, ali ne zna ni koga ni zašto.

Muškarac – Penelopa i žene – Odiseji susreću se i mimoilaze svako u potrazi za svojom Itakom, jer jedne jedinstvene Itake odavno nema, a možda je nikad nije ni bi bilo. Knjiga „Itake“ nastala kao eksperiment, knjiga u povodu i oko puta, puta kao takvog bez jasnog plana, ali sa željom da se doživi i zabeleži iskustvo na stvarnom, savremenom ostrvu Itaki.

I kakva je ta savremena Itaka? To je drugo lice Mediterana – majušno ostrvo na samom rubu komercijalnog turizma. Jedno od onih mesta na kojima moderni turisti i ne obitavaju, nego dođu u špicu sezone sa vodičem koji im prstom pokaže „To je Itaka“. Turisti onda škljocnu (jednom) foto-aparatom i nalevo krug put atraktivnijih lokacija. Van sezone, Itaka je zaboravljeno, zanemareno i skoro zapušteno ostrvo, na kome su odavno prestala arheološka iskopavanja (nema para), na kome muzej malo radi, a više ne radi, na koje putuje samo onaj ko mora, a sa koga odlazi svako ko može.

Itaka je naličje modernog svega – na njoj kao da je pohranjeno sve ono što je odbačeno, što nije hit, što nije IN i nije „trendy&must have“ i to od neolita, preko antičkog doba, srednjeg veka i savremenog sveta. Savremeni Itačani, oni koji su ostali da žive na ostrvu, iako je „pravi život“ negde drugde, ne mare mnogo za taj moderni svet. Oni znaju ko su, znaju koliko dugo su tu, znaju šta znači njihovo ostrvo za pesništvo čitavog zapadnog sveta i to im je, izgleda, sasvim dovoljno.

I ko bi i zašto pisao knjigu o takvoj Itaki? Dve žene-putnice, drugarice, ali ne Telma i Luiz, već dve zrele, u životu i karijeri ostvarene žene koje putuju jer im se može, jer žele da dožive novo iskustvo, jer poznaju filozofiju i istoriju, a cene književnost, jer su avanturistkinje, jer su feministkinje, jer imaju osećaj za lepo koje je staro, za neistraženo ili zaboravljeno. Vesna i Irina kreću se nasuprot talasu savremenog „trendy&must have“ i stižu na ostrvo koje kao da više ni ne postoji u realnom svetu, već je otplovilo u književnu fantaziju – Itaka.

„Itačko sivo: Sivilo Itake u jesen nije ni turobno, ni mutno, ni depresivno, već sivilo koje skriva. Iz njega izranjaju samo pojedini obrisi što se teško prepoznaju. To sivilo je zgusnuto, toplo i vlažno, ali ne i zagušljivo (…) Sivilo vas uvlači u sebe i dovodi do suočavanja sa sobom, sa vlastitom mučnom nesposobnošću da se pronikne i ovlada mnogostrukim oblicima i njihovim mnogostrukim značenjima“.

Na toj Itaki one pronalaze razne Itake kroz razmišljanja o filozofiji, književnosti, sociologiji, antropologiji, arheologiji, pesništvu, epu. One putuju kroz vreme od neolita do danas sa setnim pogledom u budućnost.

„Itake“ je putopisni roman jedne lingvistkinje i jedne filozofkinje – dve drugarice. U prvom muškom putopisu, u „Odiseji“, Itaka je san i čežnja. U putopisu dve žene, dva savremena Odiseja, Itaku otkrivamo kao konkretno arheološko nalazište, mesto u kome žive realni ljudi na obodu savremenog sveta. Itaka je pustinja van turističke sezone i avantura za pravog ljubitelja avanture. Istovremeno, Itaka je turobna perspektiva čitavog Balkana. Realna mogućnost da naša realnost iščezne u trci za profitom, da mit postane realniji od stvarnosti, da se živi na rubu sveta, na rubu egzistencije, da se bude zaboravljen, zanemaren, neupoznat i nepriznat, ali sasvim svoj.