Haške presude

U nedavnoj presudi Ratku Mladiću, istina u fusnoti, sudsko veće je konstatovalo da Slobodan Milošević nije sudelovao u udruženom zločinačkom poduhvatu. Isto to rečeno je i u prošlogodišnjoj presudi Radovanu Karadžiću. Zašto je sud tako postupio kada je pre devet godina u presudi Milanu Martiću zaključeno da je Milošević učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu?

Nataša Kandić: Posle toliko godina i toliko presuda teško je sa nekom velikom preciznošću reči o čemu je reč. Kada je u presudi Martiću donet zaključak o Miloševiću, činilo se da će on i ostati, ali nakon presude Međunarodnog suda pravde i nekih drugih presuda Haškog tribunala došlo je do izmene. U Martićevoj presudi se kao članovi udruženog zločinačkog poduhvata, osim lidera bosanskih Srba i Miloševića, pominju i najviši oficiri JNA. Međutim, u procesima koji su usledili to pitanje nikada više nije bilo tako temeljno razmotreno. U presudama koje se tiču rata u Bosni i Hercegovini išlo se drugim putem i u njima ne nalazimo pristup koji je primenjen u slučaju Martić.

Florence Hartmann: Nakon smrti Miloševića 2006. godine optužnice protiv Karadžića i Mladića su izmenjene. Za Tužilaštvo je tada bila primarna obaveza da osigura osudu Karadžića i Mladića i zato nije želelo da se posthumno bavi Miloševićem. U optužnice protiv Karadžića i Mladića Tužilaštvo nije uključilo sve dokaze iz Miloševićevog predmeta, jer se prvenstveno koncentrisalo na dokazivanje lične odgovornosti Karadžića i Mladića, ne samo za genocid u Srebrenici, nego i za genocid u drugim opštinama.

Karabeg: Nakon presude šestorici čelnika takozvane Herceg Bosne, u kojoj se kaže da je Franjo Tuđman bio deo zločinačkog poduhvata, iz Hrvatske stižu primedbe da je Haški tribunal imao dvostruke aršine, jer je za Tuđmana rekao da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, a za Miloševića to nije potvrdio. Mislite li da je tu reč o dvostrukim aršinima?

Kandić: Presuda čelnicima Herceg Bosne je iznenađujuća zato što je bilo upadljivo da Haški tribunal pokušava da sve što se događalo u Bosni i Hercegovini svede na to područje. To se moglo zaključiti posle oslobađajuće prvostepene presude Stanišiću i Simatoviću, a onda i posle prošlogodišnje presude Radovanu Karadžiću. Jasno je bilo da postoji tendencija da se odgovornost za genocid u Srebrenici i ostale zločine pripiše bosanskim Srbima, a da se međunarodni oružani sukob i učešće Srbije u njemu nekako zaboravi. Međutim, u slučaju Hrvatske drugačije se postupilo. Naime, u nekoliko presuda liderima bosanskih Hrvata bilo je utvrđeno da je reč o međunarodnom oružanom sukobu.

Ne treba zaboraviti da je Milošević skrivao učešće u ratu u Bosni i Hercegovini paravojnih formacija i policijskih jedinica kao što su Škorpioni i Arkanovi Tigrovi za koje je dokazano da su formirane od strane državne bezbednosti. Nije to bilo jasno kao kada su u pitanju čelnici Herceg Bosne. Oni su dobili državljanstvo Hrvatske, a 1993. godine bilo je pitanje časti govoriti o učešću hrvatske vojske u ratu u Bosni i Hercegovini. Nije to skrivao ni predsednik Hrvatske, dok je u slučaju Srbije sve to bilo prikriveno pričom o odbrani Jugoslavije, borbom za njeno očuvanje i posebno odlukom Srbije da uvede sankcije Republici Srpskoj. To je, naravno, bila igra, ali koja je ostavljala utisak, dok su u slučaju Hrvatske sudije smatrale da se 1993. godine manifestovalo nedvosmisleno, jasno i otvoreno učešće hrvatske vojske i hrvatskih institucija u ratu sa bosanskim muslimanima.

Hartmann: U prethodnim presudama Haški tribunal je više govorio o ulozi Miloševića i tu je izneseno dosta dokaza i argumenata. Ta građa i ti dokazi su za istoričare važniji nego sudski zaključci. Zato smatram da nije tačno da je sud oslobodio Miloševića, ako uzmemo u obzir ukupni rad Haškog tribunala i ukupnu dokumentaciju koju je Tribunal prikupio. Haški tribunal je zaključio da su u ratu devedesetih postojala dva velika projekta koji su se zasnivali na zločinima – stvaranje velike Srbije i velike Hrvatske. Jedan projekt, a to je Republika Srpska, priznat je Dejtonskim sporazumom, dok drugi, a to je Herceg Bosna, nije.

Kandić: Slažem se da je mnogo dokumentacije prikupljeno svih ovih godina – i u vreme suđenja Miloševiću i kasnije – koja nepobitno ukazuje da je Srbija imala efektivnu kontrole nad vojskom druge države. U pravu je gospođa Hartmann kada kaže da ne možemo sve suditi na osnovu pravnih odluka. Postoji ogromno nasleđe od stotine hiljada dokumenata. Ne treba zaboraviti da je svedočilo više od 1.000 svedoka. Biće potrebno vreme da se vidi koje su to neoborive činjenice kad je reč o ulozi Srbije i Miloševića.

Hartmann: Francuski istražitelj Jean Rene Ruez, koji je istraživao genocid u Srebrenici, utvrdio je da je svaki metak kojim su ubijani ljudi proizveden u Srbiji. Jedna sutkinja je tokom Mladićevog procesa postavila pitanje – kako se zove oficir jedne armije koji prima platu od druge armije i stalno je u Beogradu na sastancima sa Miloševićem. Takve stvari pominju se i u presudi Mladiću, ali zaključak je da nisu našli dovoljno dokaza da je Srbija direktno naredila da se izvrše ti zločini. Dakle, ne znači da nema dovoljno dokaza, ali da sudije u tom predmetu nisu imali dovoljno dokaza da se o tome izjasne.