Site name

Ljudi, sećanja...

Jedan život - Slavko i Mica

Slavko i Mica su se poznavali duže vreme i bilo je samo pitanje vremena kada će se venčati. Slavkovom ocu, Braci, to nije bilo po volji. Ne zna se šta mu je smetalo, da li to što je Mica bila Srpkinja ili to što je bila iz relativno siromašne porodice.

1

Piše: Stjepan A. Seder

24. decembar 2017. 15:00

Jedan život - Slavko i Mica

Slavko Seder na venčanju na Srpkinjom Milicom Dožić

Slavko sa tim nije imao nikakvih problema i veoma lako je prešao preko očevog nerazumevanja. Doduše Braca te svoje nesimpatije prema Mici nije sinu ni iznosio, ali se to svakako osetilo.

Venčanje je obavljeno u januaru 1940. godine u Katoličkoj crkvi Presveto Trojstvo u Sremskim Karlovcima. Pri izboru crkve Mica nije pravila nikakvo pitanje. Mada je Slavko očekivao da tu neće biti nikakvih problema, oni su se ipak pojavili. U postupku prijavljivanja venčanja župnik je zahtevao da obavi uobičajeni postupak razgovora sa budućim mladencima. Na tom razgovoru je župnik predložio da Mica promeni konfesiju i pređe u katoličku veru, što je ona odbila.

Slavko je tu njenu odluku podržao. Župnik je bio uporan i nije odustajao u svome naumu. Kada je video da to malo prevazilazi uobičajeni postupak razgovora na ovu temu, Slavko je preuzeo inicijativu i rekao župniku da ako on ne želi da ih venča ovako kako su došli kod njega, da će se oni tada venčati u pravoslavnoj crkvi. Slavku to nije predstavljalo nikakav problem, kao ni njegovoj majci. NJegova majka Kata je, iako katolkinja, redovno išla u pravoslavnu crkvu koja je bila udaljena od njihove kuće sto metara, dok je rimokatolička bila udaljena dodatnih dvesta metara. Ta udaljenost Kati nije predstavljala neki problem, nije bila razlog, već činjenica da bi morala, kako je govorila, da prođe pored crkve, da bi otišla do neke druge, a to po njenom shvatanju religije, mesta i načina komuniciranja sa Bogom, nije bilo u redu.

Kada je uvideo da neće moći da uradi što je naumio, tj. da prevede buduću mladu u katoličanstvo i da mu preti objektivna opasnost da izgubi pripadnika svoje crkve, župnik je prihvatio odluku budućih mladenaca i obavio venčanje 29. januara 1940. godine.

Mica se preselila kod Slavka odmah nakon večanja. Praktično po izlasku iz crkve došli su do Slavkove kuće, gde je venčanje proslavljeno i tu je ostala. U miraz nije imala šta da donese, ali je zato donela štafir, upravo onako kako je to bilo uobičajeno u karlovačkim devojačkim kućama. Neki od primeraka štafira se još i danas nalaze u njihovoj kući i naslednici ih čuvaju sa ponosom.

Pre početka rata na tlu Jugoslavije, Slavko je pozvan u rezervu. Po Slavkovom odlasku u rezervu, Mica je ostala sa Cacom (sinom - bebom, prim. ur.) u kući Slavković roditelja, oca i maćehe. Pošto je Braca imao jasno distanciran stav prema Mici, pa to znači i prema njenoj bebi od nekoliko meseci, Mica se sa Cacom, po Slavkovom odlasku, preselila kod svojih roditelja Bože i Evice (Dožić iz familije patrijarha Gavrila - prim. ur.) na Belilu, delu Karlovca prema Stražilovu, od Branka Radičevića opevanom delu Fruške gore.

Slavko je 1. aprila 1941. godine u Požarevcu, u četi za vezu Dunavske divizije, primio 4. bežični vod kao vodnik. U Požarevcu je sa svojim vodom ostao do 8. aprila, kada je sa četom preko Lučice, Tomislovca, Žabara, došao do velike Plane. Tokom noći 10. aprila je sa vodom postavljao telefonsku liniju od štaba divizije u Velikoj Plani do Markovca u dužini od 12-15 km. Te noći je 18. pešadijski puk imao kod Markovca teške borbe sa nemačkim motorizovanim pukom i bio potučen.

Na Veliki petak 11. aprila divizija je počela povlačenje preko Smederevske Palanke prema Natalincima. Na Veliku subotu 12. aprila je oko 10-11 sati u Natalincima počela bitka između Dunavske divizije i nemačkih trupa. Bitka je trajala do 14 sati, kada je cela divizija zarobljena. Posle zarobljavanja Nemci su celu diviziju doveli do Topole (kod Oplenca). Tu su Nemci podelili zarobljenike po narodnosti i 17. aprila su svi otpremljeni za Mladenovac. U Mladenovcu su ostali do utorka 22. aprila, kada su ih noću 22/23. april, po kiši i snegu poveli prema Beogradu. U Beograd su došli u kasarnu konjičkog puka Kraljevske garde, a odatle brodom preko Dunava za Pančevo. U Pančevu su prenoćili i 24. su krenuli vozom do rumunskog pograničnog mesta Sakalaz, gde su stigli 25. aprila. Tu su ih smestili u zarobljenički logor i strogo podelili po narodnosti. Srbe su odvojili od pripadnika drugih naroda i pripremili za drugačiji tretman - putovanje u logor u odvojenom transportu i verovatno i u drugi logor.

U Sakalazu su im podelili "zarobljeničke dopisnice" i dozvolili im da se jave kućama. Prema datumu sa Slavkove "Zarobljeničke dopisnice", koju je Mica sačuvala, odnosno koja se sačuvala u njihovoj porodici, zaključuje se da su zarobljenicima dozvolili da se jave porodicama i podelili im "Zarobljeničke dopisnice". Ova dopisnica u stvari samo obaveštava najbliže da je zarobljenik živ i da će biti raspoređen u neki logor i da će im ponovo pisati, ali i to je bilo nešto. Tako su porodice zarobljenika bar znale da im je sin, suprug, otac, ... živ.

Slavko se vratio kući 08. 07. 1941. godine, odnosno posle približno tri meseca zarobljeništva. E sada, kako se i zašto desilo da se Slavko vratio iz zarobljeništva relativno brzo? Po njegovim informacijama to se desilo svima koji su bili pripadnici nemačke nacije. Rečeno mu je prilikom otpuštanja da Nemac ne može biti nemački zarobljenik. To je bio nemački stav i odnosio se na sve zarobljene Nemce u bilo kome delu sveta.

Slavko je uskoro dobio radno mesto sekretara Predstojnika karlovačkog kotara Oskara Banjca. Pretpostavka je da je Slavkov posao podrazumevao da obavlja posao sličan poslu koji danas obavljaju šefovi kabineta kod predsednika opština: da vodi računa o njegovim obavezama, sastancima, da sačinjava službene beleške, prisustvuje njegovim sastancima, vodi zapisnik i tome slično. No, pored tih poslova Slavko je povremeno dobijao i poneki ad hoc posao, koji mu je poveravan sa posebnim poverenjem. Iz Slavkovih priča zna se za dva takva slučaja.

Prvi slučaj se desio kada ga je Banjac zadužio kotarskim zatvorom. Zatvor je obezbeđivalo nekoliko policajaca koji su imali svoga komandira, a Slavkov zadatak je bio da vrši nadzor nad funkcionisanjem uspostavljenog režima rada zatvora, da brine o ishrani zatvorenika, njihovom zdravstvenom stanju, higijeni prostorija zatvora, obaveštavanju njihovih porodica, dostavljanju sudskih i administrativnih akata i sl.

Posle nekoliko nedelja pošto je primio ovu obavezu, dopre do Slavka glas da skoro svakodnevno dolazi u zatvor neki Krešo iz Petrovaradina i da tuče zatvorenike. Saznavši za to, Slavko je naredio komandiru da se ključ od zatvora više ne sme davati nikome do njemu i licima za koja on da pismeno odobrenje. I šta se desilo? Krešo je došao sutradan i zatražio ključ, pa kada ga nije dobio otišao je nezadovoljan i ljut.

Sutradan je pred Slavkovu kuću stala jedna velika, crna limuzina i iz nje su izašla dva visoka ustaška oficira (Karlovci su se za vreme II svetskog rata nalazili u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj). Slavko je, kada ih je uveo u kuću, saznao da su došli iz Sremske Mitrovice, koja je tada predstavljala značajno vojno i civilno središte NDH. Došli su radi razgovora s njim, a kako je Slavko jednom prilikom ispričao sinu, pretpostavio je da će ga odvesti sa sobom. Međutim, to se nije desilo, ali već sutradan je bio oslobođen dužnosti da brine o zatvoru. Slavko je bio mišljenja da ga nisu hapsili samo zato što je bio Nemac i kao takav otpušten iz logora u Nemačkoj. Ustaše su, kako je rekao ukućanima jednom prilikom, imale strah od nemačkog autoriteta i morali su dobro da paze na svoje postupke, kako ne bi izazvali njihovu reakciju.

Drugi događaj je takođe vrlo delikatan i teško je objasniti kako je Slavko uspeo da ga uspešno izvede i na taj način spase trideset i dve žene iz Bukovca od deportovanja u logor, a možda i nečeg goreg. Te žene su zatvorene u logor u drugoj polovini avgusta 1942. godine, jer su prema mišljenju aktuelnih vlasti imale nekog iz svojih porodica u partizanima.

Ove trideset i dve žene su iz Bukovca deportovane u Karlovce, nakon nekih pobuna domaćih Srba protiv nove NDH vlasti. Trebalo je da u Karlovcima sačekaju deportaciju za neki od logora u NDH ili pak u Nemačkoj. Za njihov boravak u Karlovcima korišćena je zgrada Bogoslovskog seminara, koja je bila dosta velika i imala veći broj prostorija, tako da su one nesmetano mogle da borave u toj zgradi. Da bi opravdao zadržavanje ovih Bukovčanki u Karlovcima, Slavko je morao da izmisli razloge za njihovo zadržavanje. Morao je da pronađe poslove kojima će se baviti i da tako opravda njihovo zadržavanje. To su bili uglavnom poslovi na održavanju čistoće u toj i dve susedne zgrade. U svome naumu je uspeo samo delimično, jer je uspeo da ih zadrži do marta 1943. godine, kada su ustaše dvadeset i pet ovih žena pustili kućama, a njih sedam je upućeno na rad u Nemačku.

Slavkovo ponašanje nije ostalo neprimećeno i aktuelnoj vlasti. O takvom Slavkovom ponašanju izveštavaju svoje centre za to zaduženi obaveštajci. Tako obaveštajac "Pouzdanik" obaveštava dana 9. listopada 1943: "u zadnje vrieme se primećuje da kod Sedera Slavka, zamjenika kot. predstojnika u Hrv. Karlovcima dolaze na neki razgovor sumnjive osobe iz pokrajnih sela, koja nemaju nikakvog službenog zanimanja u kotaru. Iste osobe su dosta sumnjive kao partizanske uhode, a osobito neke ženske. Primjećeno je da često dolazi neka Branka, koja je jedno vrieme bila u šumi, a sada je pobjegla iz sela Bukovca u Hrv. Karlovce, gdje se i sada nalazi."

Ili izveštaj od 10. 12. 1943. godine, pod brojem: 135, u kome se kaže sledeće:

"SLAVKO SEDER, kotarski činovnik iz Hrvatskih Karlovaca je sumnjiv i održava veze sa partizanima. Iz sela Bukovca bili su sprovedeni u logor u Zemun ljudi koji su održavali vezu sa partizanima. On je održavao vezu sa tim ljudima i čim je saznao da su oni odvedeni u logor, nastojao je da ih izbavi garatirajući za njih da su nevini."

O ovakvom svom životu i odnosu prema ljudima koji su bili sumnjičeni, hapšeni i osuđivani za vreme II svetskog rata je Slavko ponešto i pričao bliskima, tako da je to ostalo sačuvano u njegovoj porodici. Tako je ispričao za neke od svojih aktivnosti, za koje su kasnije pronađeni i pisani tragovi, kao i o više slučajeva nagovora od nekoliko prijatelja da se uključi u Komunističku partiju. Slavko nije želeo da se uključi u Komunističku partiju i nije postao član Partije.

Slavko i Mica nisu mogli da pretpostave da će po okončanju rata doći do nekontrolisanog i neovlašćenog hapšenja i likvidacije Karlovčana, u kojima je uhapšen i likvidiran i Slavkov rođeni stric, za koga nije bilo nikakvih dokaza da je učinio bilo kakvo krivično, pa ni nemoralno delo. A nije ni moglo biti dokaza jer takva dela nije ni počinio. Drugi stric je uhapšen i, srećom po njega, samo je zatvoren.

U ovoj situaciji Slavko nije mogao ništa da učini, pa eto, nije uspeo ni da spase rođenog strica, a po njegovom uverenju stradao je samo zato što je bio bogat. Trebalo je preoteti njegovu imovinu. A tokom rata Slavko je, i to u ustaškom, fašističkom režimu, uspeo da spase veći broj nevinih ljudi od progona aktuelne vlasti, pa možda i smrti.

Nove vojne vlasti su izvršile mobilizaciju svih vojno sposobnih muškaraca. Toj obavezi su podlegali svi vojno sposobni muškarci, bez obzira na nacionalnost, religioznost ili veroispovest. Mobilisan je i Slavko i raspoređen u komandu mesta u Petrovaradinu, gde je bio zadužen stražarskim dužnostima.

I kao kuriozitet, Slavko je u samo četiri godine, od 1941. do 1945, bio vojnik u tri različite vojske, tri različite države. Te vojske Slavko nije birao, kao što nije birao ni države u kojima će živeti, već su vojske i države "birale" njega. Sve to vreme Slavko se nije selio iz Karlovaca. 1941. godine je bio u "rezervi" vojske Kraljevine Jugoslavije i kao takav i zarobljen, već 1942. je bio u "rezervi", pozvan na vežbu u domobrane - vojske NDH, da bi već 1945. godine bio pozvan u "rezervu" vojske Demokratske Federativne Jugoslavije.

Po završetku rata 1946. u Karlovcima je osnovana Poljoprivredna zadruga "Novi život". Slavko je primljen u Zadrugu na radno mesto administratora, a to bi odgovaralo današnjem nazivu, odnosno poslovima i nadležnostima sekretara. Mica se takođe zaposlila u Zadruzi, gde je sa suprugom upravnika zadruge radila u zadružnoj mlekari.

Posle prestanka rada Poljoprivredne zadruge "Novi život" Slavko se zaposlio u građevinskoj firmi BANSTOL sa sedištem u Sremskim Karlovcima. Tu je radio kao sekretar kraće vreme, jer je ta firma preselila sedište u Beograd, što on nije mogao da prihvati. Po preseljenju BANSTOL-a za Beograd, Slavko je 1957. godine izabran za direktora manjeg ugostiteljskog preduzeća TURIST u Sremskim Karlovcima. Iste godine je izabran i za opštinskog odbornika i za potpredsednika Opštine, a godinu dana kasnije i za predsednika opštine. Ovaj izbor izgleda neverovatan, a to je i bio, jer, to je sigurno bio jedinstven slučaj u Jugoslaviji, da za predsednika opštine bude izabran odbornik koji nije plan partije.

Slavko i Mica, Cacini roditelji, u osmoj deceniji života, su bili poluinvalidi i nesposobni za samostalan život. Teška situacija, skoro bezizlazna. Međutim, oni su bili svesni cele te situacije i Caci su predložili rešenje: da oni zajedno odu u starački dom, pa će mu na taj način olakšati svakodnevni život.

Mica je umrla u bolnici 1994. godine u svojoj 75. godini. Slavko je umro 15. decembra 1996. godine, u svojoj 82. godini.

O autoru

U dobrom maniru nove istoriografije, publicista i aktivista nemačke nacionalne manjine u Srbiji Stjepan A. Seder objavio je knjigu Građani šest država (izdavač Fondacija Zavičajna kuća, Sremski Karlovci 2017. god), u kojoj kroz priču o svojoj porodici od sredine XVIII veka do naših dana ispisuje svojevrsnu istoriju multietničke Vojvodine. Veliki dramatični događaji, propast jednih imperija i uspon novih vlastodržaca narušavali su i preusmeravali životne tokove generacija koje su živele na ovim prostorima.

U dogovoru sa autorom Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.

povezane vesti

komentari (1)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Milorad Mrdja

06. januar 2018.

Lepa priča, bilo bi još lepše da je i ilustrovana slikama.