Site name

Jevgenij Jevtušenko

Dugonogi Don Kihot

Početak pesničke karijere Jevgenija Jevtušenka poklapa se sa Staljinovom smrću 1953. Pesniku je dvadeset godina i on peva o svojim vršnjacima koji koračaju svečanim korakom noseći kovčeg Staljina.

Piše: Božidar Šujica

24. decembar 2017. 10:00

Dugonogi Don Kihot

Kakva bi sudbina čekala mlade vojnike da se On probudi, pita se pesnik. Vojnici bi bili poslani u Sibir, bili bi pogubljeni.

Vreme je detronizacije kulta Staljinove ličnosti nakon Hruščovljevog referata na XX kongresu KPSS o kultu ličnosti i njegovim posledicama. Vreme je otopljavanja i kritike birokratskog dogmatskog odlučivanja u političkom, društvenom i kulturnom životu. Iz sibirskih lagera vraćaju se i rehabilituju politički osuđenici, naučnici i umetnici. To vreme biće zapamćeno po tome što su pisci, pre svega mladi pesnici predvođeni Jevtušenkom izašli pred čitaoce i kazivali stihove na mitinzima poezije. NJihov pesnički angažman imao je politički karakter gorčine, naglašeno ideološko izražavanje i neviđenu komunikaciju sa publikom. U svetu se do pojave Jevtušenka nikad nije desilo da pesnik čita pred sto hiljada ljudi. Toliku masu mogli su da privuku u smutnim vremenima populisti i demagozi, estradni umetnici ili fudbalske utakmice. Ali jedan pesnik da kazuje stihove i da ga opčinjena masa sluša dva sata, i to se desilo. To je mogao Jevtušenko.

On je izdvojen u grupi inače ništa manje darovitih vršnjaka kao što su Andrej Voznesenski, Robert Roždestvenski, Bela Ahmaduljina i nešto stariji Bulat Okudžava. Oni nisu došli posle Solženjicina već su mu prethodili. Moram da priznam da nisam imao baš nekog afiniteta za njihovu poeziju. Smatrao sam je jeftinom, prilagođenoj estradi. Možda i zbog toga što sam tada čitao "Šum vremena" Osipa Mandeljštama u prevodu Milice Nikolić i Branka Miljkovića. E, to je nezaboravno otkrovenje. Prilikom jednog susreta sa profesorom slavistike Miodragom Sibinovićem, inače prevodiocem i pesnikom, rekao mi je da priprema knjigu Jevtušenkove poezije, i da bi ja mogao da prevedem, po njemu, najbolju i najpesničkiju poemu "Koridu". Poema je sva u promeni ritma i kontrapunktu melodija. U njoj ima delova koji mogu da porede sa najlepšim mestima u poemi "Oblak u pantalonama" Majakovskog i "Dvanaestorici" Aleksandra Bloka. To mi je probudilo radoznalost uz blagu ironiju. Rekao sam da ne poznajem toliko dobro ruski da prevodim. "Al ti možeš da naslutiš gde je istinska poezija" ubeđivao me je Sibinović. Znao sam da je Jevtušenko već prevođen kod nas. To je učinio ruski emigrant književnik i novinar Lav Zaharov, a i dva naša pesnika Oskar Davičo i Ibrahim Hadžić iz prijateljstva prema pesniku. Uporedio sam original i prevode, i shvatio da je u svakom prevodu, ma koliko on bio dobar, izgubljeno baš ono što je poezija. I nešto još važnije sam shvatio da nije problem poezije u nejasnoći, jer da je to onda niko ne bi ni pisao stihove. Poezija je dostignuće krajnje nezamenljivosti.

Prevodilaštvo je kao neka vrsta fine hirurgije presađivanja srca. Kazivanje stihova pred publikom u Rusiji ima dugu tradiciju. Snimci Majakovskog dok govori pesme i razgovara sa slušaocima ne razlikuje se skoro ni u čemu od obraćanja publici Jevtušenka ili kasnije Brodskog. Nama pesnicima srpskog jezika učiniće se da ima kod sve trojice mnogo patetike. Zanosna i uzbuđena osećajnost, skoro molitveno obraćanje slušaocu samo je poštovanje sopstvene reči. Razume se da će loši stihovi preći u grandoelokvenciju. Ruski romantizam sa predstavnicima kakvi su Puškin, LJermontov, Baratinski, Vjazemski ušli su u dvadeseti vek kao godišnje doba kad predje u drugo bez naglih promena. Prihvatila ih je generacija Majakovskog, Hlebnjikova, Jesenjina, Pasternaka, Ahmatove, Cvetajeve, Mandeljštama i ona će iznedriti pesnike kakvi su Jevtušenko i Brodski. A ova dva pesnika prihvatiće duh očeva i gledaće daleko u daljinu.

Prvi susreti obično se pamte i ja se sećam da sam upoznao Jevtušenka u Parizu na aveniji Šan Zelize. Bio je sa glumcem Žanom Polom Belmondom, koji je posle filma "Do poslednjeg daha" živeo svoj život u duhu te krilatice. I Jevtušenko sa popularnošću koja se prelila po Evropi i Americi peva u tom dahu: "Ne, ni od čega neću polovine!" NJih dvojica praćeni nesnosnom masom turista obilazili su skulpture izložene u otvorenom prostoru. Pesnik je došao iz Moskve da vidi radove svog prijatelja, vajara, starog Belmonda, oca glumca, i druge prijatelje vajare - Sezara, Armana i najistaknutije članove umetničkog pravca Novi realizam. Skulpture su od materijala prikupljenog sa groblja automobila. Karoserije vozila, motori i poluge, veliki gvozdeni lukovi, cevi, žica, tegovi, škart iz železara zgnječeni su kompresijom i isečeni u ogromne kocke ili uobličeni u simbolične forme čovekovog tela, udove, faluse" Ja sam sa fudbalerom Ilijom Pantelićem i njegovom suprugom čekao Stevu Stanića novinara "Nina" koji je došao u Pariz da intervjuiše pesnika Žaka Prevera. Belmondo i Jevtušenko sa svitom naleteli su na nas. I dok je glumac, inače predsednik Sen Žernema razgovarao sa Ilijiom, zvezdom kluba i njegovom lepom suprugom ja sam lako uspostavio kontakt sa Jevtušenkom oslovljavajući ga sa tavarišć. Napomenuo sam da novinar Steva Stanić radi intervju sa Žakom Preverom. Jevtušenko je bez mnogo okolišenja, odmah rekao da bi i on rado dao intervju i napisao adresu svog hotela. Na pitanje da li je dobio knjigu njegovih stihova u kojoj je i moj prevod "Koride" odgovorio je: "O da da da, ali honorar još nisam!" Tek sutradan na Plas de tetr pronašao sam Stevu gde je bančio sa Preverom i našim slikarima portretistima. Rekao sam mu da bi mogao da napravi intervju sa Jevtušenkom. Steva je odmahnuo rukom. "Da li ti možeš da zamisliš kakva je ljudina Žak Prever! A ti mi o tom Jevtušenku, o toj uobraženoj lakoći sa estrade."

Bio sam Jevtušenkov gost u Moskvi, u njegovom stanu sa zvučnom adresom Kataljinčeskaja br.1. To zdanje je jedno od sedam istovetnih monumentalnih građevina koje sa moskovskim metroom simbolizuju najviša dostignuća u arhitekturi Staljinove epohe. Stan je veoma prostran, prezagrejan, svetao nalik na biblioteku sa apotekarskom urednošću. Mogu samo da zamislim ko dobija ovakav stan u prenaseljenoj Moskvi. Sinu mi u glavi rečenica Dostojevskog da čovek koji nema stan nema ni psihologiju. Pre podne bio sam u spomen-muzeju, u tmurnoj zgradi bez sunca, u bolnici za siromašne, gde je otac F. M. Dostojevskog radio kao lekar, i gde je pisac proveo detinjstvo i dečaštvo. Jevtušenko mi se učinio da je još mršaviji i štrkastiji od pre nekoliko godina kada smo se sreli u Parizu. On je u drečavoj šarenoj košulji i uskim pantalonama kakve nose članovi američkih muzičkih grupa. Skoro da me je njegov izgled naterao da prsnem u smeh. Jevtušenko me gleda u oči i pita da li sam ja došao kod njega pun predrasuda da je on već proćerdao svoj talenat u trci za jeftinom popularnošću. Kaže da je u pedesetim i da su to godine ružne, jer se u njima "toliko ranog umora u duši nastanilo", i da ga "boli umiranje duha". Smrti se ne plaši, za njega smrt je "stožer koji nas drži". Kaže da je svuda oko njega zavist, zluradost, podmetanje, mržnja i laž, sama laž" Jevtušenko kao da vodi sam sa sobom dijalog skoro recitujući: "Ne, ne tešim se time da patim više od drugih" pa kaže: "Ovo ne smrdi nužnik, smrdi svet oko mene, dragi moj!" Ja prepoznajem rečenicu Eriha Froma i taman sam nešto zaustio da kažem, a Jevtušenko se brzo i lako premetnuo u drugi lik predstavljajući mi suprugu. Ona je vezala glavu maramom zbog zubobolje, ljubazno se pozdravila i izvinjavajući se otišla u drugu prostoriju. Tu je jedna zdrava, jedra devojka koja u naručju drži tek prohodalog dečaka Petju. Jevtušenko ga je našao zamotanog u krpe, ostavljenog na klupi u staničnoj čekaonici negde u Sibiru. Pesnik se sažalio i doneo bebu u Moskvu. Sada ga čuva ova devuška.

Na policama i stalažama puno je uredno poslaganih knjiga, neraspakovanih časopisa, albuma, crteža uvijenih u kartonske rolne, puno skulptura. Na zidu primećujem jednog Pikasa sa posvetom pesniku. Tu je i jedno ulje Šagala. Ushićen sam i ne krijem radost. Jevtušenko priča kako je dobio ulje od Šagala. Slikar je posle pola veka došao u Rusiju i zamolio Jevtušenka da bude sa njim. Obišli su Vitebsk, rodni grad slikarev zatim Lenjingrad i najzad su doputovali u Moskvu. Šagal se odmah uputio u muzej gde je pre odlaska u Pariz ostavio svoje platno, i u nekom budžaku u prašini i paučini gde je ostavio sliku tu ju je i našao! Pedeset burnih godina je protutnjalo, nemačka opsada i bombardovanje, pa evakuacija eksponata i revizija muzejskog materijala, te propisi i otpisi, kontrole inspektora i sve to nije ni dotaklo njegovu sliku.

Jevtušenko priča da je Šagal drugovao sa Jesenjinom, da je voleo pesnika i govorio da na njegovim slikama je pesništvo Jesenjina. Šagal nije voleo Majakovskog koji je pravio zajedljive epigrame rugajući se preosetljivom slikaru. Jevtušenko kaže da se Šagal u dubokoj starosti okretao za lepim Lenjingrađankama. Zatim poklanja mi svoje knjige poezije "Raspevana brana" štampanu u tiražu sto hiljada i rasprodatu u kratkom vremenu, pa knjigu "Idu beli snegovi" sa pet stotina stranica, u tvrdom povezu sa preko dvesta pedeset dužih pesama i poema! Jevtušenko, u sadržaju knjiga, svaku pesmu obeležava sa tri, dva ili jednim krstićem. Pesme obeležene sa tri krstića su po njemu najuspelije, i njih prevodilac ne bi smeo da izostavi! Kaže da je svaki svoj stih odbolovao u snu i na javi. "Ja poznajem savremenu svetsku poeziju. Čitam i pišem na engleskom i španskom.

Poeziju na slovenskim jezicima mogu da intuitivno doživim i ne treba mi prevodilac. Moj prijatelj Oktavijo Paz, meksički pesnik, oduševljen je poezijom Vaska Pope, a Alen Boske o vašem Branku Miljkoviću kaže da je jugoslovenski princ poezije. No, ja mislim da vi imate jednog velikog pesnika Oskara Daviča! Kako je nežna i očaravajuća njegova "Hana"!" Za jugoslovenske pesnike kaže da su bučni, da jure za duhovitošću, i da su veći kao ličnosti nego kao stvaraoci. Kaže da se sprijateljio sa divnim Izetom Sarajlićem i Slavkom Janevskim, koji ga stasom i likom podseća na holivudskog glumca DŽona Vejna! "A ti, Božidar, koje si ruske pisce upoznao?" Kažem da sam Šolohova samo video, i da je samo on onakav kakvim sam ga zamišljao! Kažem i da sam večerao sa Iljom Erenburgom i Oskarom Davičom i da je Ilja najinteligentniji čovek sa kojim sam ikad razgovarao! Pa pričam o Leonidu Leonovu, koji je jednoj grupi srpskih pesnika pokazao fotografiju na kojoj su on i Sergej Jesenjin. Na fotki se vidi da je bila presečena pa ponovo sastavljena. Leonov nam je to i objasnio da kada je pokazao fotku Jesenjinu ovaj je uzeo makaze, presekao je na dva dela, rekavši: "Meni moje, tebi tvoje!" Tek posle Jesenjinove smrti sestra pesnikova dala je drugu polovinu Leonidu.

Kada sam u razgovoru docnije spomenuo Belu Ahmaduljinu i Bulata Okudžavu, i citirao stih Ahmaduljine: "Bulat, da te vidim očima" Jevtušenko se lecnu: "Ti to mene, je li, zato što je Bela bila moja prva supruga!" Ja nastavljam: "Upoznao sam Josifa Brodskog. Mislim da je zaista veliki pesnik." Jevtušenko se opet brecnu: "Pa šta! On je samo jedna karika u tom lancu pesnika koje sam ja povukao. Šta hoćeš da kažeš sa tim?" pita me Jevtušenko. Ja kažem da znam napamet pesmu Brodskog "Povodom Žukovljove smrti". Jevtušenko se namrštio: "U redu! Al da nije bilo mojih stihova iz pedesetih, ne bi bio ni stihova Josipa Brodskog." Ja dalje nastavljam i kažem da je pesma "Povodom Žukovljeve smrti" veoma autobiografska. Jevtušenko me prekida: "Pa i Guliverova putovanja DŽona Svifta su autobiografsko delo, kao što je i sjajna definicija Marine Cvetajeve o pesnicima: Svi pesnici su Jevreji. To je autobiografska i univerzalna i ljudska sudbina od prvih zapamćenih pesnika u Kini i Indiji do antičkih pa preko Dantea, Šekspira do moje generacije."

Slobodu i slavu talentovani ljudi iz istočnih zemalja tražili su najčešće u Americi. Sloboda i slava se ne traže, one se nalaze kad se sve izgubi. Amerika je dočekala talentovane Poljake, Čehe, Mađare, Ruse" i oni su imali veliki uticaj na razvoj kulture kud god su stigli. Amerika je bila spremna da ih prihvati i prisvoji i učini ih svojim. Psihološko-propagandni centri na zapadu, kako danas tvrde sociolozi i istoričari kažu da su nekim disidentima unapred bile napisane knjige za njih koje su ih učinile slavnim. Talenti su dolazili u Ameriku smatrajući da su sposobni da žive van sistema. Ali ubrzo su shvatili da mogu da rade zapravo ono što im sistem dozvoljava. Video sam mnoge umetnike iz zemalja odakle su došli, skrajnuti i degradirani, a koje je Zapad napravio slavnim kako trče u ambasade na prijeme povodom državnih praznika zemalja iz kojih su otišli. Malo po malo ubijale su ih uspomene. Čak i Nobelova nagrada više je odjeknula u zemlji maternjeg jezika nego u NJujorku ili San Francisku gde su boravili kao nobelovci.

Jevgenij Jevtušenko je umro u NJujorku. U bolnici. U Parizu je recitovao, na španskom pesmu peruanskog pesnika Cezara Valjeha "Umreću u Parizu na pljusku". Jedan od najvećih latinoameričkih pesnika završio je život kao izgnanik u bedi i gladi i bukvalno umro na pljusku u Parizu. Jevtušenko je i te kako dobro razumeo strašnu sudbinu pesnika samoubica i svih progranih i zatvaranih, mučenih i ubijenih širom sveta. On je izbegao njihovu sudbinu. U svom dugom životu imao je vremena za svoje snove. Ruska vlada poslala je avion da se pesnikovo telo prenese i sahrani u Moskvi uz počasti koje pripadaju jednom istinskom bardu.

Postoje pesnici koji gube sve kad nestanu, i oni koji nemaju šta da izgube i tek posle smrti dobijaju sve. A slava? Bodler je izrekao gorku rečenicu: "Slava je priključivanje nečijoj gluposti".

U ruskoj poeziji samo je Puškin spas za svakog.

Pesnik Božidar Šujica pripremio je autobiografsku knjigu pod radnim naslovom SA. Knjiga sadrži autorova sećanja na susrete sa zanimljivim ljudima širom sveta. Kako sam pisac kaže, naslov SA "može da ponudi simboliku i hipnozu". Iz rukopisa ove knjige Danas ekskluzivno objavljuje Šujicina sećanja na susrete sa ruskim pesnikom Jevgenijem Jevtušenskom.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.