Site name

Žuta kuća ili dirljiva oda pokoljima

Dok se vozio do sela Ribe kod Burelja, čim je zalutao na nekim gotovo neprohodnim brdskim putevima severno od Tirane, počela je da pada kiša.

Piše: Jens-Martin Eriksen

13. januar 2018. 17:00

Žuta kuća ili dirljiva oda pokoljima

Teški oblaci su nadolazili sa zapada i peli se uz brda zajedno s njegovim automobilom. To je njegov zadatak na ovom impulsivnom putovanju činilo rizičnim, ali Filip Depre inače ne bi znao šta će sa sobom dok ne dođe taj prokleti ponedeljak 18. jula. Tek tada je mogao da potraži pomoć u francuskoj ambasadi u albanskoj prestonici. A kada je još video tužni neodržavani restoran sa plesnom salom u sada napuštenom kraju iz Terezinog detinjstva i pošto je nespokojno i kao na iglama cunjao po avetinjskom gradiću, osećajući se kao da je zalutao u neku od De Kirikovih slika – situacija mu je postala nepodnošljiva. Kada je zapisao sve što je hteo u dnevnik u laptopu, ponestalo mu je strpljenja, pa je u subotu, 16. jula, rano izjutra krenuo automobilom tragom Terezinog itinerera iz smeđe beležnice.

Ušao je u Ribe po podne, ne znajući zapravo gde da započne svoje takozvano istraživanje i šta u stvari traži. La Maison jaune, Žuta kuća – to ime je moglo da zvuči kao neka turistička atrakcija, ali on nikada nije ni čuo da je iko pominje u bilo kom kontekstu. Nije mu bilo druge do da se raspita. Bilo bi inače besmisleno da prčka po njenom privatnom dnevniku i da traži nešto, ni sam ne znajući šta i zašto. Zaista, kada bi ga neko pitao zašto se zanima za Žutu kuću, ne bi umeo da pruži iole ozbiljnije obrazloženje. Osim... Osim da je to bio jedini preostali trag Terezine neposredne prošlosti. Direktor Arman Šehu iz informativne agencije ISI u Tirani bi možda takođe mogao doprineti da se da kakav-takav smisao toj obespokojavajućoj priči, pod uslovom da taj čovek zaista postoji i izvan Terezine priče i njene smeđe beležnice.

Kao da nešto nije bilo u redu s kanalizacijom u selu Ribe. To je mogao da oseti čim se uključio u jednu od većih ulica, koja je vodila do pred sam kraj sela, između nekoliko četvrti i usamljene železničke pruge. Smrdelo je na fekalije, u isti mah slabo i odvratno prodorno, otprilike kao u Frankfurtu na Majni, gde ulice oko finansijskog centra imaju isti nedostatak. Ne možete nigde videti izmet, to ne, ali ste potpuno sigurni da negde, na nekom skrivenom mestu, nešto ne valja. Možda se kanalizacija izlila ili je u pitanju sistemska greška, kao u Frankfurtu na Majni. Podigao je prozor automobila da se reši smrada i da ne misli više o tome.

Mesto je izgledalo krajnje oronulo, što je posebno dolazilo do izražaja ovog kišnog subotnjeg popodneva. Dokoni ljudi su cunjali okolo ili su se u trenerkama okupljali ispred kafića. Iz nekog razloga izgledalo je da u selu vlada izvesna aktivnost: bezbrojni kafići su očito imali puno gostiju, za razliku od nedođije kakva je Čorovoda, tamo na jugu. Ali gde li je ta Žuta kuća? I šta se u njoj dogodilo, pa je Tereza Halili imala zadatak da je fotografiše za informativni biro ISI u Tirani? I da li je to što se zasigurno odigralo u toj kući bilo u nekakvoj vezi s pljačkom koja ju je zadesila i sa hapšenjem i pritvaranjem u policijskoj stanici u Himari? Ili je ona ipak bila samo lujka i sve to izmislila, tako da je možda jedino izvesno to da je odrasla u miljeu crvene buržoazije i leta svog detinjstva provodila dole, u onom avetinjskom gradiću na jugu pored mora? To kratko i zagonetno vreme koje je provela s njim moglo bi očas posla da ispari, kao da je reč o planinskoj fatamorgani.

Stao je kod benzinske pumpe na kraju ulice duž železničke pruge. I po izrazu lica radnika na pumpi mogao je da ukapira da su zapadnjaci iz onoga što se tvrdoglavo i dalje naziva „Evropom“ (kao da se ovdašnji ljudi inače nalaze negde drugde) veoma popularni u ovim krajevima. Vojna događanja na Kosovu i Metohiji, što je Albancima dalo prednost u odnosu na Srbe, njihove najveće i najstarije dušmane među Slovenima, uticali su na to da se svaki stranac – ne samo vodeći političar, politička ikona ili kakav angažovani intelektualac, već i svaki Evropljanin namernik u najobičnijoj svakodnevnoj situaciji – tretira s uvažavanjem, kao da je reč o visokoj državnoj poseti. Tako je Englez bio dočekan s najvećom mogućom ljubaznošću, i čak doživeo da mu radnik poželi dobrodošlicu na donekle razumljivom engleskom. Filip Depre je pomislio da je to sasvim prirodan trenutak da se raspita o njoj, kako ono beše... La maison jaune.

Izgleda da je to pitanje pokvarilo do tada dobru atmosferu. Točilac na benzinskoj pumpi se nakratko zaledio, kao da je oklevao oko toga kako da odigra unapred naučenu ulogu. Zatim je počeo usiljeno da se smeje. Taj smeh je bio šupalj kao u lošem amaterskom pozorištu, a onda je stavio prst na slepoočnicu i napravio grimasu prema Filipu Depreu, kao da mu poručuje da je lud kada je tako nešto mogao da priupita.

Svako može pomalo da glumi, ali ovaj točilac je izgledao kao da mu je neko dao ulogu kojoj nije dorastao. Nazvao je Filipa Deprea budalom i maloumnikom, a onda je upitao da li misli i da je njegova glava „napravljena od tuđih organa“? Stidljivo pitanje o Žutoj kući proizvelo je i naizgled neshvatljiv izliv gneva. Točilac nije prestajao s bujicom uvreda i retoričkih pitanja: „A zašto bi kuća, molim lepo, morala da bude žuta, zašto ne, recimo, crvena?“ Rekao je i da bi Filipu Depreu bilo najbolje da ode u bolnicu da mu pregledaju glavu, ili, još bolje, da ode u ludnicu i tamo ostane, najbolje u svojoj zemlji, kada mu je na um palo da pita za „Žutu kuću“. Procedio je na iskvarenom francuskom: „La Maison jaune“. A onda se ponovo izveštačeno nasmejao. Upitao je da li Filip Depre zaista misli da u ovom mirnom selu postoji trgovina ljudskim organima. Oni koji tvrde „to s organima“ jesu gadovi i ubice. Filip Depre njih može da vidi u Srbiji i neka ide tamo i pozdravi ih, tamo mu je i mesto!

Točilac je bio ili politički „ostrašćen“ ili psihički bolestan. Filipu Depreu je najbolje bilo da brže-bolje plati i što pre se udalji. Nikad ne znaš šta može biti sledeći potez tako nadrkanog čoveka. Nikako nije mogao da shvati zašto se čovek odjednom tako izbezumio. Dok se udaljavao od benzinske pumpe, Filip Depre je povrh svega dobio i pozdrav u vidu: „Fuck you!“. Bilo je prosto neverovatno kako je ulizičku ljubaznost tako naglo zamenila gotovo marionetska agresija. To je izgledalo potpuno apsurdno. Filip Depre nije mogao ni sa čim da poveže politički intonirane i zagonetne optužbe koje je točilac histerično izgovorio. Ali odluka da se takvom čoveku, za koga se iz aviona može videti da je lud kao struja, poveri benzinska pumpa, bila je veoma zabrinjavajuća. Moglo bi mu pasti na pamet da čitavo selo spali, samo ako mu padne mrak na oči.

Filip Depre je krstario seoskim ulicama u potrazi za nekim koga bi mogao da pita. Čim je spazio prvog prolaznika, stariju ženu, zastao je i gotovo više iz šale pokušao izokola da postavi pitanje o Žutoj kući. Starica, koja je nosila više cegera iz kupovine, gotovo je otrčala kada je videla da su kola zastala i da Filip Depre želi nešto da je pita. To se naravno moglo objasniti i time da se staramajka jednostavno plašila stranaca. Kada ju je upitao gde je Žuta kuća, okrenula se i pohitala natrag, odakle je i pošla.

Filip Depre je ponovo pokrenuo kola i nastavio da kruži selom, želeći da isto pitanje postavi na nekom drugom mestu. Uočio je neko gradilište, gde su dva čoveka bila usred razgovora. Zaustavio je kola pored njih, ali kada je pokušao da ih dozove, dvojica muškaraca su samo nastavila razgovor, kao da su gluvi, ili u stilu „baš me briga“, ili su zaista bili obuzeti svojom pričom.

Depre je slegnuo ramenima i nastavio da kruži gore-dole sumornim ulicama sanjivog naselja, ali kao da je poslepodnevni dremež opusteo vlažne ulice. U jednom trenutku je skrenuo u bočnu uličicu koja je vodila do nečega što se moglo smatrati pulsirajućim centrom naselja. Na omanjem trgu mogao je da vidi desetak muškaraca. Izgledalo je da posmatraju nekakvu atrakciju na otvorenom. Filip Depre se polako približio. Ispostavilo se da je zabava, kao i u svim naseobinama sveta, okupila oko istog: roštilja i bara sa pićem. Zastao je pored mesta gde se peklo meso na žaru ispod strehe. Tanak stub dima se uzdizao iz oluka na strehi i spuštao na trg. Filip Depre je susreo roštiljdžijine oči. Bio je to postariji Albanac ufitiljenih brkova, koji ga je mrko pogledao, držeći nožekanju u ruci. Filip Depre je stekao utisak da mu roštiljdžija daje znake da ne bi mnogo oklevao da mu prereže grkljan, zatim da ga istranžira na parčiće i nabije ga u njegova sopstvena crevca, da bi ga ispekao kao klobasu.

Ipak, nije odustao, pa se parkirao na trgu i ušao u bar pored roštilja na otvorenom da nešto popije i uprkos svemu vidi ima li iko normalan u selu, neko sa kim bi mogao da popriča kao čovek. Možda bi čak mogao da ostvari nekakav kontakt i sazna nešto o toj famoznoj Žutoj kući?

Niko nije obratio pažnju na njega kada je ušao. Svi su pali u sevdah zbog jedne pesme koja je očigledno izražavala snažnu patnju i koju su zajedno pevali u nekoj vrsti kukavnog hora, iz koga su se lelek i jad pravo iz srca dizali ka plafonu. Neki muškarci nisu skrivali suze. Kao da se u selu Ribe upravo događala nekakva neobjašnjiva tragedija. Povod ovakvom izlivu tuge mogla bi biti smrt nekog uglednog meštanina ili je lokalni fudbalski tim izgubio važnu utakmicu, pa tragediju evociraju uz plač, rakiju i naricanje. U lokalu su bili isključivo muškarci, ali u ovoj zemlji to je bilo sasvim normalno. Svi su bili za šankom u obliku potkovice otvorene prema vratima na koja je Filip Depre upravo ušao. Niko ga nije udostojio ni pogleda. Ponovo su zapevali uglas, dugo i sa zavijanjem, povremeno prekidajući lelek da bi sručili rakiju u grlo. Filip Depre je prišao šanku i odmah susreo pogled barmena, koji mu je klimanjem glavom stavio do znanja da ga je primetio. Ubrzo zatim konobar je prišao i uz smešak nagnuo glavu prema Filipu Depreu, a ovaj je naručio tursku kafu i mastiku.

Barmen mu je ispričao da ovaj smerni i ljupki lelek u lokalu obeležava sećanje na dan kada je Kosovo opet pripalo Albancima. Srbi su ga povratili posle balkanskih ratova sa Otomanskom imperijom (1912-1913), ali su sada američki prijatelji pristigli Albancima u pomoć i proterali Srbe. Stoga se plače na taj dan, kao eto i danas. To nije neki poseban praznik. Već samo tako, dan kada se ljudi okupe. A kada si Albanac na Balkanu, onda je i plač način druženja.

Filip Depre je klimnuo glavom kao da uvažava taj divni običaj. Ali je prećutao da je jednog kratkog leta u Srpskoj Krajini tokom ratnih godina video gotovo istu scenu. Tada su Srbi plakali. Filip Depre je stigao u neku seosku krčmu u brdima Krajine, usred prave džungle i prirodnog rezervata, i kroz rano jutarnje svetlo mogao je da čuje pesmu iz šuma, pa se odvezao u tom pravcu. Tamo je zatekao ponosne i naoružane seljake koji su se sa svojom otcepljenom republikom upravo vratili majci Srbiji iz fašističke Hrvatske i lelekali su i plakali, dok su opevali izgubljeno daleko Kosovo, daleko dole na jugu, gde od njih nikad niko nije bio, niti je imao nameru da ikada krene tamo. Knez Lazar je 1389. godine izgubio boj protiv Turaka i Srbija je izgubila najpre Kosovo, onda je i cela potpala pod Turke, te su muslimani nagrnuli u Evropu poput beštija iz Azije, dok nisu zaustavljeni pred kapijama Beča. Tako je zvučala ta priča gore u brdima Srpske Krajine, na granici noći i dana. Plakalo se nad gubitkom i u nadi da će ponovo doći dan kada će Kosovo i Metohija biti bez Albanaca. A ovde, u pokislom selu Ribe pored Burelja, muževni muškarci su ronili suze od radosti posle pobede u zajedničkom poduhvatu s kosovskom braćom i na taj način pokazivali sreću što im se smeši Kosovo bez Srba! Ali rakija je izgledala kao važan činilac tih ljupkih ceremonija i tamo i ovde. Ova kultna aktivnost je bila izvođena uz dirljive ode pokoljima.

U izdanju Albatrosa

Izdavačka kuća Albatros plus iz Beograda objavila je knjigu danskog književnika i političkog putopisa Jens-Martina Eriksena "Beli konopac za Filipa Deprea". U romanesknoj formi autor priča o istraživačkim poduhvatima britanskog novinara na ratom zahvaćenom Balkanu 90-ih godina. Eriksen se inače dugo godina bavi ovim regionom tako da njegov roman nije samo literarna fikcija, već sadrži i duboke autorove uvide u mentalitet balkanskih naroda i objašnjenja njihovih tragičnih sukoba.

U odlomku koji objavljujemo uz saglasnost izdavača Eriksen, kroz iskustvo svog literarnog junaka, govori o zamršenom kosovskom čvoru u srpsko-albanskim odnosima. Izbor i oprema teksta redakcijski.

povezane vesti

Vreme je za novu državu

0

Piše: Zlatoje Martinov

Devedesete

0

Piše: Julijan Tamaš

Svet nastaje kad se Bog umori

0

Piše: Olga Tokarčuk

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.