Živorad Ciglić Cigla – Čarobna petrolejka i pakt sa baucima

Pradeda Dragutin, ne mareći za moju zabrinutost, naredi da tri dana gruvaju prangije, jer se u kući rodilo prvo muško dete.

Osećajući obavezu zbog prangijanja, detinjstvo sam proveo više u radu nego u igri, najčešće vodeći konja u špartanje među vrstama kukuruza, a bilo je i drugih poslova napretek.

Slobodno vreme sam traćio u igri i jurcanju sa ostalom decom, ali smo strahovali što su iz mračnih duplji, žbunja, okapina i strašnih priča starijih, izvirala, palacala i kezila se na nas razna nevidljiva bića, ale, bauci, karakondžule i trista znanih i neznanih stvorenja.

Znajući za opasnosti, a i da bih im se umilio, sklopim pakt sa tim čudnim stvorenjima, pa sam ih vadio, čupao iz panjeva, klada, kamenja i stabala, obrađivao, oblikovao, kitio i kinđurio, i iz mašte pretvarao u istinite i očigledne. Moj ortakluk sa tim fantastičnim svetom još uvek traje.

***

Prvi učitelj mi beše Surda Ciganin. Niko nije umeo bolje od njega odeljati kašike, viljuške, karlice i ostalu drvenariju. Satima sam buljio u njegov majstorluk, učeći zanat.

Primenivši naučeno, odeljao sam od čutka konjsku glavu, a čika LJuba ju je montirao na sanke i dao mi srebrnu dvobanku. Zavidljivci nisu mogli podneti moj uspeh i proglasiše da sam „osim sveta“. Mnogo mi je pomogla ta kvalifikacija, jer sam kasnije mogao da radim po svom ćefu.

Utom stiže rat, protutnja u ludilu i bunilu, a o njemu imate sve u mom romanu „Drveni ratnik“.

Potom dođoše oslobodioci i oslobodiše nas od svega što su moji kurđeli i askurđeli sticali trista godina, a to oteto podeliše bazalima i kalakurciji, ovi to odmah rasprodaše.

***

Kako namah postadosmo sirotinja, moji me poteraše na „velike škole“. Đaci putnici iz okolnih sela putujemo u Obrenovac dronjavi i bosi. U školi učimo nauke, a u vozu goli život. Zahvaljujući dualnom obrazovanju, prestižemo u školi obrenovačke fićfiriće koji su nas u početku kinjili.

Iz velike nužde postajem pesnik, nastupam na priredbama, a noću prema onoj petrolejki pišem roman i krijem pod slamnjaču. Moj roman volšebno nestaje, a pod pritiskom baba Dara priznaje da ga je popušila, zavijajući krdžu. Razočaran, odustajem od proze i sledeći roman sam napisao posle sedamdeset godina.

Zbog uspeha u poeziji, pozvaše me u SKOJ. Spasavajući se od članstva, odem pijan na sastanak te me namah izbaciše, da ne brukam 7 sekretara SKOJ-a. I tako, zauvek ostadoh s one strane.

Prelaskom u Beograd ostadoh veran poeziji i za Novu 1949. godinu pred 2.000 omladinaca „iz glave“ recitujem alegoričnu pesmu uperenu protiv vlasti. Aplauzi i ovacije, a niko ne shvata poentu. Objasnim drugovima šta je pesnik hteo da kaže, oni objasne gde treba, te me strpaju u ćuzu. Kako u to vreme nije bilo „bubica“ a pesma iz glave izvetrila, u nedostatku dokaza, izbubecaju me i časte isterivanjem iz svih škola u Jugoslaviji.

***

Odem u Split u Meštrovićevu školu da proniknem u tajne obrade kamena, ali me odbiše zbog mračne reakcionarne prošlosti. Po žalbi pokrajinskom sekretaru, da sam odbijen kao Srbin, primiše me oberučke. Čak su me i zavoleli i u dvorištu škole dodelili smokvu sa koje sam jedino ja brao plodove, zbog slabog imovnog stanja.

Izučim tajne obrade kamena, ali mi zanat izvetri, pošto izmisliše razne mašine, te sam njima ovladao kao samouki amater.

U Beogradu izučavah razne glupe i nepotrebne teorije, i istorije umetnosti, zapadnih slikara.

Posebno su me oduševili pariski ispijači apsinta, koji su u pijanstvu videli sve natraške a slikali naopačke i tako stvorili raznorazne fovizme, kubizme i mnoge druge izme, izme.

Moje školovanje – gladovanje potraja, ali bez vajde jer sve što sam u životu stvorio uradio sam mozgajući i razmišljajući, noću teoretski a danju praktično.

Za vreme školovanja o meni je vodila brigu jedino moja majka Katarina. Kad bi uštedela neku crkavicu, slala bi mi, to mi beše jedina apanaža.

***

U vojsci se najedoh vojničkog pasulja i bivoljeg mesa, a po oduženju domovini za mene ne bi mesta u zemlji Srbiji, već me prihvati Bosna zbog nedostatka kadrova.

U Bosni sam proveo šest godina, radeći po školama i baveći se vajarstvom.

U Tuzli sam izvajao velelepni spomenik „Stara Tuzla“, koji je nedavno posle pola veka proglašen za kulturno istorijsko dobro države BIH.

Nakon prvih uspeha iz Bosne me proteraše moji Srbi. Razlog banalan, da ga ne pominjem.

Selidba u Banat beše komplikovana. Lako je bilo dok sam imao kofer od krute hartije, bez metalnih ćoškova, uvezan uzicom. Sad, kao familijaran, opterećen šifonjerima, kredencima i ostalim kućnim spravama, naiđoh na poteškoće. U Banatu me dočeka zelena voda, blato do kolena i drveće krivo od košave.

***

Kasnije, kad kretoh u Valjevo kod mojih ljudi, mojih Kolubaraca, desi se nezgoda, osetio sam da je to predskazanje, jer mi nasred rupastog puta u Rubrebrezi sa skalamerije od nameštaja na kolima spade bure za kupus, raspršte se, a ja ostah bez sarme.

Nikada se nisam predavao, gde god se doselim, ostajao sam veran vajarstvu. U iznajmljenoj sobi gde živim sa suprugom i dvoje dece, na stolu, posle večere, vajam. Te godine otvorim izložbu. Beše to prva izložba skulptura u Valjevu. Zbog trbatog konferencijaša, sraslog sa stolicom, mog doprinosa kritici loših pojava u društvu, nepriznatog preteče crnog talasa, opet me moji Srbi proteraše.

U stvari, nisu to bili Srbi, već komunisti, koji se, kad propade komunizam, opet vratiše u Srbe.

Sa ostatkom pokućstva stižem u Srem na obronke Beograda. Poučen mnogim iskustvima, tu se ukotvim i dejstvujem prema Beogradu.

Bez obzira na sve zapreke i podmetanja nikada nisam hteo napustiti svoju zemlju i otići da tražim pamet u ludom svetu, jer sam i ovako do sada živeo u osam država.

***

Za postavljanje skulpture medved „Kopi“ na Kopaoniku, opština Raška mi pokloni plac od jednog kvadratnog metra na kome je lociran Kopi. Sada i ja imam plac na Kopaoniku. Oko realizacije spomenika Svetom Savi, peripetije su trajale šesnaest godina, čak je i crkva imala nešto protiv, navodno, pravoslavlje ne poznaje skulpturu kao disciplinu.

Pripreme za spomenik Srpskoj kraljici bile su završene. Sve formalnosti obavljene, taman da krenem na posao ispreči se pop. „Ne može, ona je bila svetica, a ova na tvom predlošku ima sise!“ Pastva prihvati popovu primedbu i propade ceo poduhvat. Zbog sisa.

Kad sam pravio prvi zajednički spomenik poginulima u I i II svetskom ratu, u mom zavičaju, nisam tražio nikakvu nadoknadu. Uklesah imena oko 400 poginulih u Velikom ratu, među njima i ime mog rođenog dede Kosana. Pogibe na Mačkovom kamenu u 24. godini uklesah i još osam Živanovića iz njegove familije, i ime brata, pogibe na sremskom frontu. Spomenik je kompozicija od oko 200m2 . Na otkrivanje dođe oko 15.000 ljudi iz raznih krajeva. Beše to 1984. godine.

Na otkrivanju, drugovi drže govor, pa počeše od 1941. godine, zaboraviše očeve i dedove iz Velikog rata, revoltiran prekinem druga govornika, o tome se više pričalo po okolnim selima nego o spomeniku.

***

Svaki moj spomenik ili kompozicija ima svoju specifičnu priču. Neke su trajale godinama.

Gledano sa ove moje strane priča je drukčija. O mom stvaralaštvu su snimljena četiri dokumentarna filma, emitovane desetine sati razgovora i intervjua na domaćim i stranim TV i radio stanicama. Štampano mnogo tekstova u enciklopedijama, knjigama, časopisima, revijama i stotine napisa u domaćoj i stranoj štampi, sa epitetima, poznati, priznati, veliki, eminentni, slavni vajar. Sva ta nabrajanja me ne dotiču, jer živim i osećam se kao običan čovek koji uspešno radi svoj posao.

Proglasiše me za pustinjaka u skulpturi jer sam originalan, prepoznatljiv, drukčiji, poseban. A biti originalan i samo svoj nedostižan je san svakog umetnika.

Ponosim se činjenicom da nikada u životu nisam dobio nagradu, niti bio ičiji član.

***

Poklonio sam više od sto skulptura i tri spomenika, a u pripremi su još dva, mojim preminulim prijateljima piscima.

Nekoliko mojih dela su pojeli ratovi i lopovska privatizacija. Nažalost, to je sudbina umetnosti, od kada postoji čovečanstvo gramzivo i pohlepno.

Putujući i radeći, opirući se ljudskoj zlobi i pakosti, odgajio sam troje normalne i uspešne dece sa različitim rodnim mestima.

Duško – Bosanac iz Bosanskog Broda

Lidija – Banaćanka iz Zrenjanina

Boris – Sremac iz Zemuna.

****

Uspešno sam likovno opismenio 36 generacija đaka svih mogućih fela.

Da li proviđenje ili moja čarobna petrolejka, svetleći u mrklom mraku današnjeg sveta, predodrediše me za hroničara mog pokojnog zavičaja.

U njemu, gvozdenzube, više od pola veka riju i kopaju crno zlato i prže struju. Iskopaše polja, njive, šume i livade, kuće, crkve, groblja i sokake. Stvoriše ogromnu pustinju koja se svaki dan širi i duži, a narod se izmiče i nestaje.

O sagovorniku

Rođen kraj Kolubare i Lajkovačke pruge. Autor je više od 50 spomenika, kompozicija, reljefa, fontana u javnim i slobodnim prostorima, i više od stotinu samostalnih izložbi skulptura u zemlji i inostranstvu. Izvajao je oko 2.000 skulptura. Radovi su mu rasejani širom sveta. Izradio je veći broj poprsja znanih i neznanih ličnosti. Nacrtao više hiljada crteža.

Piše i objavljuje prozu.

Živi i radi u Beogradu.