Da li će se narod sa ulica vratiti kućama – zavisi od Vučića

Pre bih rekla da je neko iskoristio postojanje diktatorskih režima kao izgovor da se uđe u rat oko nafte i drugih resursa. Kada se pogledaju reke izbeglica, rat u Libiji, stanje u Egiptu, onda bi se pre moglo pričati o „arapskoj zimi“. Otuda ja zaista i ne želim da razmišljam o nekom sličnom „balkanskom proleću“ – kaže u razgovoru za Danas Srbijanka Turajlić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu u penziji.

*Šta je to što je zajedničko svim vlastima u regionu, i da li se u te zajedničke karakteristike ubraja i Hrvatska, s obzirom na nedavne masovne građanske proteste u toj državi?
– Nesumnjivo je da zemlje bivše Jugoslavije koje danas zovemo „regionom“ imaju niz sličnosti koje ako ništa drugo potiču od zajedničke istorije, kulturnog nasleđa, sličnog ili istog jezika itd. Uprkos tome, ne vidim potrebu da se problemi sa kojima se građani u tim zemljama evidentno suočavaju posmatraju kao zajednički fenomen. Verovatno su u svim tim zemljama građani pritisnuti ekonomskim problemima, međutim nije izvesno da su čak i ti problemi uzrokovani istim ponašanjem vlasti, a rekla bih da ni svi ne vide identične načine da se iz njih izađe. Primera radi, kad već spominjete Hrvatsku, tamo ljudi očigledno misle da je obrazovanje ključni faktor boljitka, te je kurikularna reforma bila motiv koji je njih izveo na ulicu. Koliko god se ja lično sa time slagala, plašim se da mi još nismo stigli do tog stadijuma, jer je naš trenutni problem nepostojanje bilo kakvih ozbiljnih institucija koje bi pružile elementarnu zaštitu i sigurnost građanima. Odatle do razumevanja uloge obrazovanja je još dug put.

Pri tome nisam sigurna da je baš pristojno analizirati vlast u drugim državama koju je tamošnji narod legitimno odabrao, bar ne do tačke u kojoj ona direktno ne ugrožava državu u kojoj mi živimo. Otuda ne bih znala reči da li je i šta je zajedničko svim vlastima u regionu.

*Po čemu je vlast u Srbiji specifična u odnosu na ostale u regionu?
– Ne želeći, dakle, da bilo šta poredim, činjenica je da vlast u Srbiji ili ne zna ili neće da zna šta zapravo čini jednu pristojnu demokratsku državu. Kada imate premijera (bivšeg i budućeg) koji posle izbora izgovori da ga uopšte ne zanima kakav je sastav parlamenta niti šta će oni tamo da rade, onda se jasno vidi da on tu najznačajniju instituciju jedne zemlje doživljava kao nepotrebnu kulisu, koja će možda ulepšati pozornicu, ali neće ni na koji način ugroziti monodramu koju on na njoj igra. Obesmišljavanjem parlamenta, preuzimanjem uloge glavnog sudije u svim događanjima („ja dam ili ne dam ovoga ili onoga“, „ja ću da vam kažem ko je kriv ili nije kriv“ i tako unedogled), glavnog urednika svih medija koji mogu opstati samo ako 24 sata pravilno odgovaraju na pitanje „ogledalo, ogledalce moje, ko je najlepši na svetu“, i naravno i glavnog tužioca koji će svako drugačije mišljenje proglasiti za kriminalno, plaćeno iz inostranstva ili nešto slično, premijer nas je doveo do tačke u kojoj reč „vlast“ prestaje da bude zbirna imenica. Mi zapravo govorimo o ponašanju jednog jedinog čoveka okruženog velikim brojem snishodljivaca i ulizica koje horski veličaju ulogu „velikog vođe“. Situacija u kojoj se svi koji nisu raspoloženi da izraze divljenje olako nazivaju izdajnicima onda prirodno dovodi do toga da se i autoru humorističke emisije upućuju najstrašnije pretnje. Zemlja u kojoj više nema mesta ni za humor i satiru je jedna nadasve tužna zemlja.

*Vidite li potencijal u protestima u Beogradu da prerastu u neki opštiji bunt?
– Protesti u Beogradu su rezultat zahteva građana da im se vrati makar elementarna sigurnost. Suština onoga što traži narod koji se ovih dana, na poziv udruženja „Ne davimo Beograd“, šeta ulicama Beograda je garancija da se neće jedne noći probuditi usled buke koju stvara bager koji je došao da ruši njihovu kuću i da im se neće desiti da policija ne odgovori na poziv u pomoć. A za početak, kao minimum takve garancije neophodno je da se jasno i nedvosmisleno ustanovi ko je izdao naređenje za ono što se dogodilo u Hercegovačkoj ulici, ko je sprečio policiju da reaguje i ko će za to da odgovara i politički i krivično. I nikakve taktike od prebacivanja na „idiote“ do „hvalospeva“ kolegama koji su eto „malo zabrljali“, brojanje minuta u kojima su mobilni telefoni bili oduzimani, i slične besmislice, neće taj narod vratiti kućama. Da li to može da preraste u neki opštiji bunt zavisi prevashodno od toga da li će premijer konačno dozvoliti institucijama čiji je to posao da kroz poluge sistema uspostave red.

*Kako komentarišete to što organizatori odbijaju svaku saradnju sa predstavnicima opozicije?
– Kao znak dubokog nepoverenja prema liderima svih političkih stranaka koje su trenutno na opozicionoj sceni u Srbiji.

*Vidite li mogućnost da bez politički artikulisanih protesta i zahteva oni uspeju u smislu pomeranja društveno-socijalnog stanja nabolje?
– Kao što rekoh, moje razumevanje demokratskog društva uključuje i parlament kao mesto u kome se kroz konstruktivni dijalog društveno-socijalno stanje pomera nabolje. To zapravo znači da se ja i dalje nadam da bi se stanje moglo promeniti i bez uličnih protesta, što podrazumeva ozbiljnu rekonstrukciju svih naših stranaka. Prevashodno stranke na vlasti koja je trenutno odgovorna za kreiranje haosa i nesigurnosti, a onda svakako i opozicionih koje treba da omoguće uspostavljanje ravnoteže i ozbiljnog dijaloga.

*Da li se političke prilike u ovom trenutku ispostavljaju kao pogodne za konačno stvaranje neke nove političke opcije?
– Da bih mogla da odgovorim na ovo pitanje morala bih prvo da znam koje političke opcije su trenutno na sceni. A ja to ne znam, znam samo ko su večiti lideri političkih stranaka i ubeđena sam da je Srbija umorna od lidera.

*Da li je ideja belih listića generator tog procesa?
– Ne bih rekla. Ona je samo bila naznaka početka ispoljavanja nepoverenja prema liderskim političkim strankama zaokupljenim preuzimanjem ili opstankom na vlasti. Nadam se da će svi današnji pokreti od Beograda, preko Kraljeva, Niša, Novog Sada, Mladenovca… uspeti da primoraju vlast i opoziciju da krenu u smeru razvoja institucija. To bi, po meni, bilo istinsko „proleće u Srbiji“.

Plašim se i mislim šta bi bilo dan posle

*Ukoliko zamislimo situaciju u kojoj bi eventualni protest protiv siromaštva, korupcije, privatizacije zasnovane na neoliberalnim principima… zaista postao masovan, šta bi se dogodilo u danima posle?
– Plašim se i da mislim o tome šta bi se dogodilo, pa mi ostaje da se nadam da će se ova spirala propadanja društva ipak zaustaviti.