Site name

Diplomatski izvori Danasa povodom polemike Borisa Tadića i Ivice Dačića o odgovornosti za smrt naših diplomata u Libiji

Koliko su bezbedna diplomatska predstavništva Srbije?

*Visković: Ako se nešto desi ambasada se obraća službi u Beogradu i prave se plan za održavanje bezbednosti *Diklić: Prolaze se intenzivni kursevi gde se nauči reagovanje na krizne situacije

Službenici ambasade moraju se držati bezbednosnih mera, koje su poverljive i prolaze kroz kroz bezbednosne kurseve, kažu za Danas bivši ambasadori Srbije u Francuskoj i Nemačkoj.

13

Piše: Lidija Valtner  

Beograd 13. maj 2017. 14:11

Foto: Stefana Savić

Naši nezvanični izvori pak tvrde da je sistem obezbeđenja zastareo, te da odgovornost zbog mnogih problema koji nastaju iz toga, snose niži nivoi u Ministarstvu spoljnih poslova.

Nedavna smrt ambasadora Srbije u Libiji Olivera Potežice, ali i dva službenika te ambasade Slađane Stanković i Jovice Stepića prošle godine, dovela je u fokus javnosti bezbednost naših diplomata, posebno kada je reč o kriznim žarištima. Oštru političku prepirku o tome otvorili su ministar spoljnih poslova Ivce Dačića i bivši šef države Borisa Tadića, čija je suština čija je vlast odgovornija za to što Srbija nije zatvorila ambasadu u Libiji. Nakon pogibije Stankovićeve i Stepića, o tome je u protestnom protestnom pismu predsedniku Srbije, premijeru i ministru spoljnih poslova govorio i Potežica demantujući medijske spekulacije da nije tražio zatvaranje ambasade u Tripoliju, oglušujući se o procenu BIA. "Uostalom, Ambasada je mogla da bude zatvorena i bez ikakvog mišljenja ovog Ambasadora ili službenika ove Ambasade", napisao je, između ostalog, Potežica.

Radomir Diklić, bivši ambasador Srbije u Francuskoj i Belgiji za naš list kaže da obezbeđivanje bezbednosti ambasada zavisi od zemlje do zemlje.

- Sada ne znam kakva je situacija, ali u zemljama u kojima sam ja službovao zemlje domaćini su se brinule o spoljašnjoj bezbednosti ambasade. Ako procenimo da se nešto dešava što bi moglo da ugrozi bezbednost prijavljujemo to policiji i ona reaguje i bude ispred ambasade koliko je potrebno - objašnjava on.

Na pitanje kakvu ulogu ima Srbija, odnosno osoblje ambasade i Beograd, on odgovara da ambasadori pre odlaska na službu prolaze kurseve bezbednosti gde su naučeni kako da reaguju, pa se pojača unutrašnje obezbeđenje.

Ivo Visković, bivši ambasador Srbije u Nemačkoj, detaljnije pojašnjava kako se čuva bezbednost u ambasadama.

- Postoje mere zemalja prijema a i mere za osoblje odnosno interne mere bezbednosti, koje se smatraju poverljivim kako se ne bi postala laka meta. Te mere se odnose na mere zaštite objekata, za zaštitu posebnih dokumenata i zaštitu diplomatskog i tehničkog osoblja. Postoji u Ministarstvo posebna služba koja daje instrukcije kojih se osoblje ambasade mora držati i detaljno sprovoditi - navodi on.

Kako dodaje u posebnim slučajevima ako se nešto desi ambasada se obraća službi u Beogradu i prave se plan za održavanje bezbednosti.

Ipak, nezvanično se u našim diplomatskim krugovima može čuti da sveobuhvatan i moderan sistem obezbeđivanja naših ambasada i osoblja praktično i da ne funkcioniše ili da je zastareo. Čest je problem i što diplomatsko osoblje i ne poštuje postojeće procedure, protokole i pravila što uglavnom prolazi nekažnjeno. Nije retkost da se radi bez kućnog reda, planova odbrane i provera bezbednosti. Većina stvari je prepuštena ličnoj inicijativi i snalaženju ljudi u ambasadama. Za to, prema rečima naših izvora nisu krivi ambasadori već Ministarstvo spoljnih poslova. Ne čak ni ministri proteklih godina, već njihovi sekretari i njihovi zamenici, jer se ministri u svakom trenutku ne mogu baviti slučajevima u ambasadama i problemima sa kojima se one susreću. Prema rečima naših sagovornika, vozači, vezisti i domari koji su zaduženi za bezbednost uglavnom nisu obučeni ljudi za rukovanje oružjem u kritičnom momentu, te se sve radi na nivou improvizacije.

Na pitanje da li postoji neka posebna obuka za ljude koji idu na službu u krizne zemlje, naši sagovornici odgovaraju da bez obzira na obuku, ne postoji za džabe pravilo da ambasador ne može duže od četiri godine da bude u jednoj zemlji (Potežica je u Libiji bio duže od osam godina, prim L.V.). Kako nam je objašnjeno, tokom vremena ljudi se opuste, srode sa sredinom, ne mare za bezbednost i postaju lake mete. Prema rečima naših sagovornika, s obzirom na to da se ne može uvek kontrolisati narav ambasadora koji će redovno izlaziti iz ambasade na duže vreme i putovati daleko, za šta su potrebne dozvole, ili će stalno sedeti u ambasadi, mora postojati sveobuhvatan sistem i obučeni ljudi iz vojske, policije ili BIA koji će se brinuti o bezbednosti.

Podsetimo, vezistkinja Slađana Stanković i vozač Jovica Stepića 8. novembra 2015. kada su iz sedišta ambasade u Tripoliju krenuli za Tunis. Oni su ubijeni, prema zvaničnoj verziji saopštenoj u Beogradu, u februaru 2016. u američkim vazdušnom napadu na baze Islamske države u libijskom gradu Sabrata. Zvaničnici Pentagona međutim demantovali su ovo, tvrdeći da diplomatski službenici Srbije nisu ubijeni u vazdušnom napadu, nego pre, te da ih je kidnapovala zasebna kriminalna grupa radi otkupa. Potežica je stradao ove sedmice u saobraćajnoj nesreći na istom putu za Tunis, a tvrdi se da je bio sam u kolima. Iz MSP je potvrđeno da je bio na odobrenom službenom putu, a od ranije se zna da su sve finansijske transakcije ambasade išle preko Tunisa.

Ko je rukovodio akcijom spasavanja - Stefanović ili Dačić

Bivši predsednik Srbije i lider SDS Boris Tadić i šef diplomatije Ivica Dačić međusobnu se optužuju za nezatvaranje ambasade u Libiji, pri čemu barataju različitim podacima i ko je bio šef tima za evakuaciju državljana Srbije kada su snage zapadne koalicije intervenisale protiv režima Muamera Gadafija. Dačić tvrdi da je on bio šef tima za evakuaciju, a Tadić da je to bio Mirko Stefanović iz MSP. Tadić je prvo direktno optužio Dačića da je odgovoran za smrt Potežice zato što ambasada nije zatvorena ni posle 2012. a ni posle pogibije dvoje službenika 2016.

"Tadić pod amnezijom tvrdi da su sukobi bili 2012. godine i da on nije zatvorio ambasadu u Libiji zato što je spasavala naše ljude, a svi znaju da su sukobi u Libiji bili u 2011. godini, da je Gadafi ubijen u oktobru 2011. godine, a pošto sam ja kao ministar unutrašnjih poslova bio na čelu tima za evakuaciju naših građana, znam da se to dešavalo u februaru 2011. godine, o čemu postoje snimci i tekstovi o tome kako sam dočekivao avione iz Libije. Pošto je Tadić bio na vlasti do aprila 2012. godine zašto tada nije zatvorio ambasadu, kada su bili sukobi i rat? Zašto nije povukao Potežicu, koga je on postavio i koji ga je dočekivao u Libiji? Da ne govorim o tome da je iz tog vremena ostala teška optužba da su srpski borci učestvovali u oružanim sukobima na strani Gadafija. Koliko Tadića brine pogibija naših diplomata, govori i to da je pomešao i kada se to desilo - govori o pogibiji dvoje službenika ambasade 2015. godine, iako se to desilo 2016", navodi Dačić.

Na te navode, Tadić je odgovorio novom izjavom ocenjujući da se lažima ne može prekriti činjenicu da bi ambasador Potežica danas bio živ, da je tada (2016, prim L.V.) Dačić bio smenjen i da je zatvorena ambasada. Neverovatno je da se Dačić, umesto da podnese ostavku, bavi "netačnom analizom mog poznavanja datuma i godina", kaže Tadić.

"Prosta činjenica da je tek 2012. završena akcija izvlačenja svih naših građana koji su želeli da napuste Libiju. Tu akciju smo uspešno završili

i nije izgubljen nijedan život, a akciju je operativno ispred ministarstva spoljnih poslova vodio Mirko Stefanović i bio je u stalnoj koordinaciji sa mnom, kao predsednikom Saveta za nacionalnu bezbednost. Dačić sada u političkoj nevolji panično izgovara laž da je on kao ministar unutrašnjih poslova on vodio tu akciju. Kao dokaz za to navodi da se slikao sa našim građanima po njihovom povratku i jedino to je istina, jer se kao i uvek slikao da bi prigrabio tuđe zasluge i političke poene", naveo je Tadić.

povezane vesti

komentari (13)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

sindikat MSP

13. maj 2017.

Viskovic i Diklic su fini ljudi, ali nisu diplomate i nisu se dobro pokazali. Diklic je novinar, a Viskovic profesor, nisu radili u MSP, niti karijerne diplomate. Obojica su iskljucivo po politickoj liniji bili na po dve izuzetne i debelo placene ambasadure /Francuska, Belgija, Nemacka../, a rezultati su im bili veoma skromni, odnosno nepostojeci. Pritom Viskovic nikako nije mogao ni da funkcionise u Nemackoj bez znanja nemackog (doduse, isti slucaj je bio i pre njega Ognjen Pribicevic takodje ne zna nemacki, a ni danasnji Dusan Crnogorcevic, takodje ni rec). Diklic bar zna francuski. Dakle, oni nisu bas kvalifikovani za ove procene, a da dodamo i da su penzioneri, mada ne iz MSP

VUK

13. maj 2017.

Smanjite plate ambasadorima jer nista ne rade, prestanite sa nepotizmom u ministarstvu. Niko bez debele veze tamo ne radi ili mu je neko vec zaposleen tamo. Takvi kadrovi nemaju znanje ni za diplomatiju, a kamoli bezbednost. Brinu samo o platama i traze jos. Narocito su sporni ambasadori koji nisu zaposleni u MIP nego ih postavljaju zbog drugih zasluga pretezno licnih prema politicarima. Oni tek ne poseduju nikakva znanja osim da se dodvore onima koji ih salju. Sve to treba raspustiti i dovesti potpuno nove ljude. Pozivanje na iskustvo onih koji nista ne znaju i ne rade je osnovna greska svih vlasti od 2000 na ovamo. Lose iskustvo je gore od nemanja iskustva.

Charli

13. maj 2017.

Diplomatska predstavnistva su bezbedna onoliko koliko odluci Daca-koferce i njegovi rodoljubi i patriote iz SPS.

nova pazova

13. maj 2017.

očigledno je da dačić loše i površno radi svoj posao, za sada nažalost bez posledica po sebe. a št5o se tiče znanja stranih jezika, tu se proslavio.

Dusan Spasic

13. maj 2017.

Potpuno je nedopustivo, bez obzira o kome se radi, da se imenuju ambasadori bez znanja svetskih jezika velikih zemalja u koje se salju. Pored toga naravno da je potreban diplomatski staz od nizih konzularnih zvanja pa navise dok se tek pred penziju ne ode konacno za ambasadora. Samo, nezgodno je da im sef bude Dacic(SPS) koji tek nema veze sa diplomatijom pa sledstveno tome i bira partijce a rezultati nisu bitni. Veliko je umece biti ambasador, najvisi predstavnik zemlje u inostranstvu, a jos vece biti njihov sef ali kad ovaj drugi uslov nije ispunjen, sta onda dalje da govorimo. Diplomatija nam je u katastrofalnom stanju - bivsi ambasador u Kini poziva sunarodnike da dodu iz Sangaja u Peking po pasose recimo i slicne gluposti. Novopostavljeni ambasador u Portugaliji govori nemacki i nema diplomatsku karijeru (profesor prava) a ipak bi bio dragocen kao visokoobrazovan u nemackom govornom podrucju (D, A, CH, L) itd. Gde god se pogleda sve pogresno jer nam drzavu vode nedovoljno skolovani ljudi pa su i efekti takvi kakvi su - nikakvi!

ambasade

13. maj 2017.

Kakva je steta ako su nebezbedne?

milojko22

13. maj 2017.

Danas je ozbiljna novina. Kao takva o ozbiljn im pitanjima treba da pita ozbiljne ljude, poznavaoce problematike. Ova dvojica su dobri ljudi, ali pojma nemaju o nacinu funkcionisanja ambasada niti o merama bezbednosti. Uz to nikad nisu bili u vanevropskim ambasadama sto je sasvim drugi svet.Dakle, i autor i urednim omanuli potpuno. Nedopusivo za ozbiljnu novinu

Pera

13. maj 2017.

Iz komentara uvazene gospode ex-ambasadora stice se utisak da su za fizicko obezbedjenje DK predstavnistava odgovorni domari, vozaci i "vezisti". Kao sto I sami nazivi radnih mesta kazu, domar je covek koji se stara o stanju zgrade DKP (menja sijalice, angazuje majstore za opravke I sli.), vozac je osoba koja upravlja I stara se o sluzbenim vozilima DKP, a “vezisti” su ljudi zaduzeni za odrzavanje sistema komunikacija izmedju MSP i DKP. NIje pomenuto profesionalno lice, znaci referent za fizicko obezbedjenje, osoba koja zna da rukuje vatrenim oruzjem i zna da se ponasa u vanrednim situacijama. Nekad davno su za te poslove delegirani pripadnici MUP, ali je sa tom praksom davno prekinuto. Sta raditi kad u DKP npr. ima vise zena od muskaraca, kako realizovati plan odbrane od napada sa jednim ili dva muskarca u kolektivu. Kako se MSP pretvorio u partijski servis, izgubila se I profesionalnost svih sluzbi pa I sluzbe zaduzene za bezbednost MSP i DKP.

Bojan petkovic

13. maj 2017.

E se pita neko sta je on radio u dva ujutru na delu puta koji kontrolisu teroristi ? Da nije tu mozda bio neki sverc pa neko nekom nesto nije platio ?

Aleksic Broz

14. maj 2017.

Tekst je dobar,ali ova dvojica su zaista samo kao predstavnici svoje partije (DS) bili politicki imenovani za ambasadore. Oni ne vladaju tom materijom, i ne treba da daju izjave. Tacno je i da Viskovic ne zna nemacki, a bio je i Sloveniji, a ne zna ni slovenacki. Pa ni danas nasi ambasadori uglavnom ne znaju strane jezike, u Nemackoj, u Belgiji, Turskoj, itd. Problemi se ne resavaju, kao sto pokazuje primer Libije. Pa ni krivicni postupak nije razlog za promene ili smene, pa je tako i dalje na sluzbi Dejan Marinkovic u Sangaju, kao generalni konzul, iako je cak i komisija MSP i mediji otkrili da je potkradao gradjane Kine za nase vize, uzimao novac, pa se i nas ambasador iz Pekinga opravdano zalio Beogradu. I nista, svi ostali gde jesu

Dejan Marinkovic, Sangaj

14. maj 2017.

Bivsi ambasadori su dobronamerni komentarisali. Jesu partijski imenovani, ali su solidno radili. Viskovic mozda ne zna nemacki, ali se dosta trudio u Nemackoj i pricao je engleski. Pa ni sadasnji ambasador ne zna nimalo nemacki. Ne zna ni sadasnji ambasadoru Turskoj ni turski ni engleski. NI sadasnji u Begliji ni francuski ni engleski....Tako da je znanje relativno

Praziluk zemlja!

18. maj 2017.

Sve je bezbedno,na - Titaniku!

Tuga

18. maj 2017.

Prvo u Libiji nije rec o bezbednosti predstavnistva, sto podrazumeva prostorije, vec o bezbednosti clanoca osoblja diplomatskig predstavnistva. Tesko je pogoditi zasto je to pitanje postavljeno nekarijernim ambasadorima. Mozda zato sto karijernih vise nema ili zato sto sluzbom koja je za to nadlezna u MSP upravljaju amateri, autolimari i sl. U svakom slucaju svima je jasno da su procrne o tome da li je trebalo zatvoriti predstavnustvo u Tripoliju bile lose sa katastrofalnim posledicama, a da li je za to iko odgovoran je posebno pitanje. Sigurno je ipak da bi bilo mnogo korisnije da je novinar o bezbednosti diplomatskih misija razgovarao sa sefom nadlezne sluzbe a ne sa penzionisanim ambasadorima, strucnjacima opste prakse za sva pitanja u vezi sa diplomatijom u koju su stupili posle pedesete godine zivota.