Telefon je zazvonio oko deset sati u subotu uveče.
– Izvinite što vas zovem ovako kasno…
– Sve je u redu, gospodine Jankoviću, recite.
– Možete li sutra u osam ujutru sa mnom da krenete u Srebrenicu?
– Ali zar komemoracija nije u utorak?
– Jeste, ali je došlo do promene plana. Ne mogu o tome telefonom. Našli bismo se ispred moje zgrade.
– Dogovoreno, vidimo se ujutru, gospodine Jankoviću.
Ispred zgrade na Novom Beogradu u dogovoreno vreme sačekala nas je njegova asistentkinja. Ubrzo je sišao i Saša Janković. Ušli smo u auto i krenuli. Desetak minuta niko nije govorio, a tišinu je jedino vitoperila jedna od najpoznatijih numera pevačice Šade „Smooth Operator“, sa albuma „Diamond Life“. Ćutanje je prekinuo Janković. Govori tiho, gotovo da moraš da se napregneš da bi ga čuo.
– Znate li zašto sam vas onako iznenada i u nevreme sinoć pozvao i zašto danas idemo u Srebrenicu? Javljeno mi je da su se zlonamerni pojedinci organizovali da u utorak naprave incident kada se tamo pojavim. Ne želim da umesto pomena žrtvama to bude glavna vest u medijima. Danas će nas u Potočarima sačekati Ćamil Duraković i pojedini mediji, kojima je rečeno da dolazi neka delegacija iz Srbije – objašnjava Janković.
Vadi laptop iz torbe i počinje da pregleda pres-kliping. Prekida ga vozač, rekavši da nas već duže vreme prati crni „audi“, i da će skrenuti na prvom proširenju na putu da bi ga propustio.
– Navikao sam, počeli su da me prate još dok sam bio zaštitnik građana. Par puta sam ih častio pićem u kafiću dok su me nadzirali, jer radimo za istu „firmu“ – i oni su kao i ja u to vreme bili državni službenici – priseća se Janković kroz osmeh.
Još jedan period tišine. Janković iz svoje torbe vadi tablu crne čokolade sa brusnicom i nudi nas. Vozaču kao i jednoj od njegovih najbližih saradnica obraća se na „vi“. Kroz razgovor o preminulom pritvoreniku iz Crvenke, pritiscima na medije te fabrikovanja afera u provladinim tabloidima i zakivanja na krst političkih protivnika, prolazi vreme i stižemo do graničnog prelaza Trbušnica.
Dok prelazimo Šepački most, Janković se priseća detinjstva i pokazuje nam plažu na obali Drine ispod pomenute ćuprije, koja je sada na bosanskoj strani, a na kojoj se nekada kupao sa društvom.
– Ovo je moj pravi „krug dvojke“ – kaže kroz osmeh dok prolazimo kroz selo Roćevići, u kome je rođena njegova baka.
– Ne mogu oni koji su nas uveli u rat da nas sada mire, jer je konflikt njihov „modus operandi“. Mi, Srbi, moramo da pogledamo samima sebi u oči, što ne znači da i na strani našeg naroda nije bilo žrtava. Moramo to da uradimo kako bismo od komšija mogli da zahtevamo da učine isto – priča Janković dok polako ulazimo u Srebrenicu.
U Potočarima nas, po dogovoru, dočekuje predsednik Organizacionog odbora za obeležavanje godišnjice Ćamil Duraković, predsednik Skupštine opštine Srebrenica Alija Tabaković i dve predstavnice udruženja Majke Srebrenice, koje su Jankoviću na rever zakačile „srebrenički cvet“.
Julsko sunce radi svoj posao najbolje što ume. Janković polaže venac, i zajedno krećemo uskim popločanim stazama između hiljada linearno poređanih belih spomenika, svaki za po jedan izgubljen život. Prolazimo pored sveže iskopanih raki, u koje će biti položeni tabuti sa još sedamdeset jednom identifikovanom žrtvom.
„U ime Boga Milostivog, Samilosnog, Molimo te Bože Svemogući, neka tuga postane nada! Neka osveta bude pravda! Neka majčina suza bude molitva: da se nikome nikad ne ponovi Srebrenica!“, uklesano je bronzanim slovima na beloj mermernoj ploči, iza koje su na jednom mestu ispisana imena svih ubijenih, po abecednom redu.
– Hvala vam što ste došli i za sve ono što ste govorili u prošlosti, vi ste jedan veliki čovek – kaže Tabaković Jankoviću dok se pozdravljaju. Ulazimo u auto i krećemo put mesta Kravice, gde se nalazi spomenik srpskim žrtvama koje su život izgubile u istom ratu.
Stižemo pred crni mermerni krst visine pet metara u centru Kravica. Podignut je da podseća na 3.267 nasilno prekinutih života Srba s one strane Drine. Komentarišemo obeležje koje se ne održava, skinute pločice i odnesene lampione, i beton sa amfiteatra koji se raspada. Ružna slika odnosa prema sopstvenim žrtvama. Položivši venac, Janković odlazi do trojice muškaraca koji iza spomenika utovaraju drva u kamion po užasnoj vrućini.
– Znam ko ste vi, Saša Janković, bili ste kandidat za predsednika Srbije. Ja sam bio i ranjavan u ratu, al su na nas svi zaboravili. Šta da vam kažem, ovde ničeg nema, ništa ne radi. Teško je, ali ovo je jedino što ovde možemo da radimo kako bi nekako preživeli. U zdravlje i sa srećom – pozdravio nas je oniži puniji čovek dok je nameštao sajlu za vuču na stari vojni kamion.
U Srbiju se vraćamo preko Zvornika. Janković nam na telefonu pušta klipove sarajevskog novinara Senada Hadžifejzovića i komentariše da bi bilo dobro kada bi u Srbiji imali nekoga sa takvim integritetom. Predlaže da svratimo u Banju Koviljaču, u njegov zavičaj. Sa terase okrenute prema centralnom parku, koja gleda na fontanu – poklon japanskih inženjera koji su gradili fabriku Viskoza, Janković nam pokazuje mesto na kome je naučio da vozi bicikl.
Penjemo se na vidikovac na kome se nalazi spomen-kosturnica srpskim borcima koji su poginuli 1914. Sa nje se vidi ceo put koji smo prešli, Drina, koja razdvaja Srbiju od Bosne, i vojvođanska ravnica. Kratko se zadržavamo i krećemo za Beograd. Janković nam prenosi poziv njegove supruge da svratimo u njihov stan na lubenicu kada stignemo, ali novinar Danasa i asistentkinja se zahvaljuju i odlazimo svako svojoj kući.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
