Ova vlast nas vraća u preddržavno stanje samopomoći

Komunalna policija koja fizički maltretira novinare, ljude bez autobuske karte, posle čije intervencije čovek za tezgom doživi infarkt. Agresija, govor mržnje, nasilje sa naslovnih strana tabloida. Mobing. Vršnjačko nasilje u školama, Aleksa. Mala Tijana. Fudbalski huligani jači od države. Rijaliti na TV programima. Prebijeni i kidnapovani odbornici na lokalnim izborima, karantini. Crni džipovi bez tablica, obrijane glave na širokim vratovima. Paljenje ambasada. Bris Taton. Ubistvo osuđenog koji nikad nije poslan na izdržavanje kazne, sa telohraniteljem iz državne službe. „Mlad i lep muškarac“ atentator na Beka, „97 pucača“ u Jajincima. Obezbeđenje „inauguracionog“ skupa koje davi novinare. Konstantna verbalna agresija u Narodnoj skupštini. Brecanje na novinare. I na ministre, gradonačelnike, posebno pred kamerama. Fantomi iz Savamale. Konstantna verbalna agresija prema javnosti. „Tuci koga hoćeš, ali u svojoj kući.“ A Srbija je naša kuća.

Nasilje svuda oko nas nije incident, već pravilo. Teatralne najave povećavanja kazni ne vrede – ljude od nasilja ne odvraća još veća kazna, već izvesnost da će biti kažnjeni – kome je puno pet godina u zatvoru, puno mu je i tri. Ali ako zna da zatvor može da izbegne, kao Aleksandar Stanković (Sale Mutavi), ne smeta mu ni 12, doživotna robija, smrtna kazna…

Pre tačno tri godine, u NIN-u je objavio autorski tekst „3D za građane Srbije“, čiji deo glasi: „Treće D (dekonfliktizacija), možda najbitnije i najhitnije, jeste smirivanje narastajućeg društvenog konflikta. Na nedavnom javnom skupu u beogradskom Domu omladine mogla se gotovo fizički dodirnuti netrpeljivost između pojedinih pristalica vladajuće stranke i dela ostalih učesnika, kritički nastrojenih. Tu je i treća grupa – u sve, razočarani koji upadljivo ćute, stežući prazan novčanik. U Srbiji se ubrzano stvaraju svetovi između kojih antagonizam raste. Nacionalno jedinstvo ne znači jednoumlje, već dinamiku u kolektivitetu koji njegovi članovi, bez obzira na razlike u mišljenjima, podjednako i s pravom doživljavaju kao svoj. Proglašavanjem neistomišljenika za neprijatelje i izdajnike, ne jača se, već se cepa nacionalno jedinstvo i to na način koji vodi konfliktu. Umesto atmosfere sukoba, moramo graditi, uporno i dugo, a početi odmah, atmosferu dijaloga u kojoj neistomišljenici nisu protivnici koje treba pobediti, već učesnici zajedničkog društvenog procesa u kome se iz različitih uglova vide različiti kvaliteti i problemi, i u kome postoje različiti, nekad i suprotstavljeni predlozi kako stanje unaprediti.“

Tri godine kasnije, svestan sam da moj predlog vlast nije prihvatila. Nije, jer svoj položaj moći upravo zasniva na konfliktu. Njime preti, stvara ga, manipuliše njim i iskorišćava ga. Logično, ne seče granu na kojoj sedi. Ukidanjem institucija, vladavine prava, elementarne sigurnosti, Srbiju ova vlast vraća u preddržavno stanje, u period samopomoći.

Nasilnika ponekad možete rečima odgovoriti od nasilja, ali morate, u krajnjem, biti spremni da se branite. Da branite svoje pravo da preživite, zaštitite svoju porodicu, način života, svoje dostojanstvo, budućnost, svoju slobodu… A da se naš život ne bi sveo na stalni konflikt i da se aktivirate. Da, politički. Da učestvujete u promeni destruktivne vlasti i u ponovnom stvaranju institucija i države.