Jedno od načela bez kojeg nema valjanog razgovora, pa ni pravog demokratskog života u nekoj zajednici, jeste da racionalno obrazložimo ono što imamo da kažemo.
A bilo bi veoma važno, zarad plodotvornosti razgovora, da o stvarima govorimo onoliko jasno koliko se može govoriti. Stoga, sasvim jasno da jasnije ne može biti, ističem: Matica srpska ništa ne promoviše jer je ona isključivo prostor intelektualnog dijaloga, a ne propagande i marketinga. Promociju obavlja isključivo snaga argumentacije koju neki misleći ljudi mogu da pribave u prilog sopstvenim stavovima, kao i veština sa kojom svoje poglede oni uspevaju da sučele sa pogledima drugih ljudi. Ukoliko nam je istinski stalo do valjane misaone i naučne kulture, onda moramo dopustiti da pravo na artikulaciju imaju i oni ljudi čiji nam se stavovi nimalo ne dopadaju, ali koji u sasvim uljudnoj, racionalnoj formi umeju da izlože svoje ideje. O prirodi tih ideja možemo nešto da kažemo tek pošto čujemo kako to oni svoje stavove obrazlažu.
Protiv intelektualne atmosfere u Matici srpskoj, pa i povodom saradnje sa Institutom za evropske studije, čulo se na stranicama lista „Danas“ nekoliko stvari koje zaslužuju komentar, ali i nekoliko koje to nikako ne zaslužuju. Ove druge neću ni pominjati. Pre svega bih istakao jednu stvar sasvim načelnu: zar nije panični strah od rasprave o identitetskim pitanjima najrazličitijih vrsta postao jedan od najozbiljnijih maligniteta vremena u kojem živimo? Nadamo se da taj strah neće predstavljati osnov za nekakav pokušaj zabrane dijaloga o tim pitanjima, jer Matica srpska i postoji skoro dva veka da bi neprestano, u novim istorijskim okolnostima, okupljala misleće ljude da odgovaraju na ta ozbiljna i teška pitanja. Takvi pokušaji zabrane određenih, sasvim legitimnih ideja bili bi katastrofalni po intelektualne i društvene prilike u Srbiji. Zato nemojmo misliti restriktivno nego argumentovano!
Što se Matice srpske tiče i intelektualne atmosfere u njoj, dozvolite da, onim vašim čitaocima koji žele objektivno da rasuđuju, samo podastrem nekoliko činjenica kao odgovor na izrečene prigovore. Zamereno je Matici srpskoj što je u njoj 1997. javnosti predstavljena Deklaracija o obustavljanju postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića, a taj čin je stavljen u ideološko-politikantski kontekst čiju relevantnost za Maticu ne mogu nikako da prepoznam. Čini mi se da onaj ko je to učinio ima pre svega nekakve tvrde ideološke fiksacije, pa bi po svaku cenu, nasilno, i Maticu da ugura u tu Prokrustovu postelju političkog, protivprirodnog bluda. Problem je, još i više, u tome što se fenomen Haškog tribunala koristi sa konotacijama koje su potpuno neprilične. Ukoliko 1997. godine nekome nije bilo očigledno kakav je Haški tribunal po svojoj prirodi, onda je danas već kristalno jasno da je reč o političkom sudu koji je izgubio svako pravno i etičko dostojanstvo. Pomenuti sada, 2017. godine, Haški tribunal, moglo bi prevashodno u kontekstu koji bi istakao kako je ona Deklaracija iz 1997. godine i te kako imala smisla i kako je čak nagovestila negativnu ocenu ovoga suda koja će postati očigledna više godina kasnije. Ukoliko bi neki pravnik ili advokat bio spreman da i danas brani dostojanstvo Haškog tribunala, bilo bi to veoma opasno po njegov intelektualni dignitet. Pogotovo to važi za osobu koja je spremna da, s razlogom, kaže kako je srpsko sudstvo krajnje problematično: ta osoba bi morala da smogne snage da prozbori nešto i o faličnosti evropskih i međunarodnih pravnih instanci, onih koje se nikako ne bi smele neargumentovano hvaliti.
Zamereno je najstarijoj srpskoj kulturnoj ustanovi i to što je u Zborniku Matice srpske za društvene nauke, naučnom časopisu koji ima najvišu kategorizaciju u srpskoj periodici, objavljen tekst Miše Đurkovića o naučnom i ideološkom radu Ivana Čolovića. Ovaj tekst pripada žanru naučne kritike, a na takve tekstove jedino treba odgovarati prilozima istoga žanra. Ukoliko neko ne misli kao Miša Đurković, neka izvoli pa nek kritički utemeljeno izloži svoj pogled na Čolovićev opus, neka pokuša argumentovano da obesnaži Đurkovićeve ocene, pa neka svoj prilog pošalje Uredništvu Zbornika Matice srpske za društvene nauke. Tako se obavlja naučna kritika na sasvim legalan i legitiman, demokratski i naučan način. Iskreno me čudi da neko ko je advokat, a uz to i pisac pravne esejistike, poseže za postupkom protestnog pisma sekretaru Matice srpske: sekretar ni na koji način nije nadležan za stručne poslove redakcije naučnog časopisa. Bojim se da je takav pokušaj da se posao naučne kritike obavi nekako odozgo, preko linija „više vlasti“ jedne ustanove, veoma miriše na stare, dobro oprobane postupke kada su se iz komiteta dobijala rešenja za sve probleme ma na kojem nivou su se oni pojavljivali.
Zamereno je Matici srpskoj, a pogotovo meni lično, i zbog slučaja romana „Mrena“ Milice Mićić Dimovske. Dimovska je u svom delu opisala kulturnu ustanovu koju naziva Forum srpski, ali koju veoma precizno, po prostornim i vremenskim datostima romaneskne stvarnosti, moramo identifikovati sa Maticom srpskom. Da je autorka htela da prikaže nekakvu „fiktivnu nacionalnu instituciju“, a ne baš Maticu, ona bi primenila razne narativne postupke kojima bi niskomimetički realitet svoga romana učinila bar za nijansu neodređenijim i naglašenije umetničkim. Odbijanjem izrazitije fikcionalnosti svog romana, autorka se opredelila da sačini realističko-satiričko-grotesknu narativnu studiju Matice srpske, pa su se u romanu, među njegovim glavnim likovima, mogle prepoznati neke žive ličnosti kao prototipovi. S obzirom da ja lično, u to vreme sekretar ustanove, nisam bio predmet ovakvog karikaturalnog predstavljanja, ali to jesu bili neki ljudi koje i danas veoma cenim, osećao sam obavezu da svoj sud o romanu Milice Mićić Dimovske izreknem jasno i glasno. Tim pre što sam te godine bio i član NIN-ovog žirija i što sam sačinio jedan veoma opširan prikaz cele romaneskne sezone.
Pažljivim čitanjem romana „Mrena“ ukazao sam na mnoge narativne slabosti i propuste, a pogotovo na način njegovog funkcionisanja kao oblika narativnog saznanja. To je, inače, najranjivija tačka ovog i ovakvih književnih projekata: kad neko piše o stvarnosti o kojoj postoje i drugačija vrsta saznanja osim romanesknih, onda taj pisac mora računati i na mogućnost suprotstavljanja drugačije slike u odnosu na onu za koju se on, arbitrarno, čak sasvim ćudljivo, opredeljuje. Na tom planu je Milica Mićić Dimovska napravila katastrofalne propuste jer se ponašala kao da je ona jedini izvor saznanja o ljudima čiju je narativnu karikaturu pravila. Kada sam kritički sasvim utemeljeno sve to objasnio, ona je odmah prekinula svaku ličnu komunikaciju. Uz to ona je očigledno mislila da slobodno može da načini grotesknu sliku jedne ustanove za svako poštovanje, a da joj baš niko ne zameri zbog ogrešenja o istinu stvari. Ja sam svoj tekst objavio za Miličina života, ali se ni ona ni bilo ko drugi nije javio da obesnaži argumentaciju koju sam izneo. Pri tom, ja ne mislim da nema mogućnosti da se roman i drugačije čita nego onako kako sam ja to učinio, samo mislim da se argumentacija koju sam izneo mora uzeti u obzir ukoliko neko hoće objektivno o romanu da rasuđuje.
E, tu smo negde: da li, uopšte, hoćemo objektivno i argumentovano da rasuđujemo ili hoćemo samo da izričemo ideološke ocene i da pravimo liste nepodnošljivih ljudi i ideja? Nekakvi komiteti u senci odlučuju o tome da ljudi sasvim normalne pameti i modernog, postmodernog rasuđivanja budu stavljeni na stub srama, a evidenciona lista vodi se u nekakvim tajnim komitetskim prostorijama. Jedini način da se oslobodimo te bede tajnih komiteta i prljavih evidencionih lista jeste da stvari postanu javne i da se, po demokratskim načelima, vodi rasprava o važnim društvenim i kulturnim pitanjima. Svima onima koji drže do časnog, ozbiljnog i javnog intelektualnog posla, stojim na raspolaganju! Za drugačiju vrstu posla nećete me imati za sagovornika!
Autor je predsednik Matice srpske
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
