Site name

Komiteti iz senke ne bi smeli da ukidaju dijalog

* Zar nije panični strah od rasprave o identitetskim pitanjima najrazličitijih vrsta postao jedan od najozbiljnijih maligniteta vremena u kojem živimo?

Jedno od načela bez kojeg nema valjanog razgovora, pa ni pravog demokratskog života u nekoj zajednici, jeste da racionalno obrazložimo ono što imamo da kažemo.

6

Piše: Dragan Stanić

07. avgust 2017. 17:00

Komiteti iz senke ne bi smeli da ukidaju dijalog

A bilo bi veoma važno, zarad plodotvornosti razgovora, da o stvarima govorimo onoliko jasno koliko se može govoriti. Stoga, sasvim jasno da jasnije ne može biti, ističem: Matica srpska ništa ne promoviše jer je ona isključivo prostor intelektualnog dijaloga, a ne propagande i marketinga. Promociju obavlja isključivo snaga argumentacije koju neki misleći ljudi mogu da pribave u prilog sopstvenim stavovima, kao i veština sa kojom svoje poglede oni uspevaju da sučele sa pogledima drugih ljudi. Ukoliko nam je istinski stalo do valjane misaone i naučne kulture, onda moramo dopustiti da pravo na artikulaciju imaju i oni ljudi čiji nam se stavovi nimalo ne dopadaju, ali koji u sasvim uljudnoj, racionalnoj formi umeju da izlože svoje ideje. O prirodi tih ideja možemo nešto da kažemo tek pošto čujemo kako to oni svoje stavove obrazlažu.

Protiv intelektualne atmosfere u Matici srpskoj, pa i povodom saradnje sa Institutom za evropske studije, čulo se na stranicama lista "Danas" nekoliko stvari koje zaslužuju komentar, ali i nekoliko koje to nikako ne zaslužuju. Ove druge neću ni pominjati. Pre svega bih istakao jednu stvar sasvim načelnu: zar nije panični strah od rasprave o identitetskim pitanjima najrazličitijih vrsta postao jedan od najozbiljnijih maligniteta vremena u kojem živimo? Nadamo se da taj strah neće predstavljati osnov za nekakav pokušaj zabrane dijaloga o tim pitanjima, jer Matica srpska i postoji skoro dva veka da bi neprestano, u novim istorijskim okolnostima, okupljala misleće ljude da odgovaraju na ta ozbiljna i teška pitanja. Takvi pokušaji zabrane određenih, sasvim legitimnih ideja bili bi katastrofalni po intelektualne i društvene prilike u Srbiji. Zato nemojmo misliti restriktivno nego argumentovano!

Što se Matice srpske tiče i intelektualne atmosfere u njoj, dozvolite da, onim vašim čitaocima koji žele objektivno da rasuđuju, samo podastrem nekoliko činjenica kao odgovor na izrečene prigovore. Zamereno je Matici srpskoj što je u njoj 1997. javnosti predstavljena Deklaracija o obustavljanju postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića, a taj čin je stavljen u ideološko-politikantski kontekst čiju relevantnost za Maticu ne mogu nikako da prepoznam. Čini mi se da onaj ko je to učinio ima pre svega nekakve tvrde ideološke fiksacije, pa bi po svaku cenu, nasilno, i Maticu da ugura u tu Prokrustovu postelju političkog, protivprirodnog bluda. Problem je, još i više, u tome što se fenomen Haškog tribunala koristi sa konotacijama koje su potpuno neprilične. Ukoliko 1997. godine nekome nije bilo očigledno kakav je Haški tribunal po svojoj prirodi, onda je danas već kristalno jasno da je reč o političkom sudu koji je izgubio svako pravno i etičko dostojanstvo. Pomenuti sada, 2017. godine, Haški tribunal, moglo bi prevashodno u kontekstu koji bi istakao kako je ona Deklaracija iz 1997. godine i te kako imala smisla i kako je čak nagovestila negativnu ocenu ovoga suda koja će postati očigledna više godina kasnije. Ukoliko bi neki pravnik ili advokat bio spreman da i danas brani dostojanstvo Haškog tribunala, bilo bi to veoma opasno po njegov intelektualni dignitet. Pogotovo to važi za osobu koja je spremna da, s razlogom, kaže kako je srpsko sudstvo krajnje problematično: ta osoba bi morala da smogne snage da prozbori nešto i o faličnosti evropskih i međunarodnih pravnih instanci, onih koje se nikako ne bi smele neargumentovano hvaliti.

Zamereno je najstarijoj srpskoj kulturnoj ustanovi i to što je u Zborniku Matice srpske za društvene nauke, naučnom časopisu koji ima najvišu kategorizaciju u srpskoj periodici, objavljen tekst Miše Đurkovića o naučnom i ideološkom radu Ivana Čolovića. Ovaj tekst pripada žanru naučne kritike, a na takve tekstove jedino treba odgovarati prilozima istoga žanra. Ukoliko neko ne misli kao Miša Đurković, neka izvoli pa nek kritički utemeljeno izloži svoj pogled na Čolovićev opus, neka pokuša argumentovano da obesnaži Đurkovićeve ocene, pa neka svoj prilog pošalje Uredništvu Zbornika Matice srpske za društvene nauke. Tako se obavlja naučna kritika na sasvim legalan i legitiman, demokratski i naučan način. Iskreno me čudi da neko ko je advokat, a uz to i pisac pravne esejistike, poseže za postupkom protestnog pisma sekretaru Matice srpske: sekretar ni na koji način nije nadležan za stručne poslove redakcije naučnog časopisa. Bojim se da je takav pokušaj da se posao naučne kritike obavi nekako odozgo, preko linija "više vlasti" jedne ustanove, veoma miriše na stare, dobro oprobane postupke kada su se iz komiteta dobijala rešenja za sve probleme ma na kojem nivou su se oni pojavljivali.

Zamereno je Matici srpskoj, a pogotovo meni lično, i zbog slučaja romana "Mrena" Milice Mićić Dimovske. Dimovska je u svom delu opisala kulturnu ustanovu koju naziva Forum srpski, ali koju veoma precizno, po prostornim i vremenskim datostima romaneskne stvarnosti, moramo identifikovati sa Maticom srpskom. Da je autorka htela da prikaže nekakvu "fiktivnu nacionalnu instituciju", a ne baš Maticu, ona bi primenila razne narativne postupke kojima bi niskomimetički realitet svoga romana učinila bar za nijansu neodređenijim i naglašenije umetničkim. Odbijanjem izrazitije fikcionalnosti svog romana, autorka se opredelila da sačini realističko-satiričko-grotesknu narativnu studiju Matice srpske, pa su se u romanu, među njegovim glavnim likovima, mogle prepoznati neke žive ličnosti kao prototipovi. S obzirom da ja lično, u to vreme sekretar ustanove, nisam bio predmet ovakvog karikaturalnog predstavljanja, ali to jesu bili neki ljudi koje i danas veoma cenim, osećao sam obavezu da svoj sud o romanu Milice Mićić Dimovske izreknem jasno i glasno. Tim pre što sam te godine bio i član NIN-ovog žirija i što sam sačinio jedan veoma opširan prikaz cele romaneskne sezone.

Pažljivim čitanjem romana "Mrena" ukazao sam na mnoge narativne slabosti i propuste, a pogotovo na način njegovog funkcionisanja kao oblika narativnog saznanja. To je, inače, najranjivija tačka ovog i ovakvih književnih projekata: kad neko piše o stvarnosti o kojoj postoje i drugačija vrsta saznanja osim romanesknih, onda taj pisac mora računati i na mogućnost suprotstavljanja drugačije slike u odnosu na onu za koju se on, arbitrarno, čak sasvim ćudljivo, opredeljuje. Na tom planu je Milica Mićić Dimovska napravila katastrofalne propuste jer se ponašala kao da je ona jedini izvor saznanja o ljudima čiju je narativnu karikaturu pravila. Kada sam kritički sasvim utemeljeno sve to objasnio, ona je odmah prekinula svaku ličnu komunikaciju. Uz to ona je očigledno mislila da slobodno može da načini grotesknu sliku jedne ustanove za svako poštovanje, a da joj baš niko ne zameri zbog ogrešenja o istinu stvari. Ja sam svoj tekst objavio za Miličina života, ali se ni ona ni bilo ko drugi nije javio da obesnaži argumentaciju koju sam izneo. Pri tom, ja ne mislim da nema mogućnosti da se roman i drugačije čita nego onako kako sam ja to učinio, samo mislim da se argumentacija koju sam izneo mora uzeti u obzir ukoliko neko hoće objektivno o romanu da rasuđuje.

E, tu smo negde: da li, uopšte, hoćemo objektivno i argumentovano da rasuđujemo ili hoćemo samo da izričemo ideološke ocene i da pravimo liste nepodnošljivih ljudi i ideja? Nekakvi komiteti u senci odlučuju o tome da ljudi sasvim normalne pameti i modernog, postmodernog rasuđivanja budu stavljeni na stub srama, a evidenciona lista vodi se u nekakvim tajnim komitetskim prostorijama. Jedini način da se oslobodimo te bede tajnih komiteta i prljavih evidencionih lista jeste da stvari postanu javne i da se, po demokratskim načelima, vodi rasprava o važnim društvenim i kulturnim pitanjima. Svima onima koji drže do časnog, ozbiljnog i javnog intelektualnog posla, stojim na raspolaganju! Za drugačiju vrstu posla nećete me imati za sagovornika!

Autor je predsednik Matice srpske

povezane vesti

komentari (6)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

zoran stokic

07. avgust 2017.

To što neko (možda) ima najbolje namere – u evoluciji društava ne znači ništa: ta evolucija pamti samo uspešna rešenja! I posle 200.g. nove državnosti Srbija sve više kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? To je zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Institucije kao što su Matica Srpska trebale su da nam pomognu da premostimo vekove atavističkog društva i uhvatimo kopču sa građanskim društvom. Od ''''90 institucije poput Matice umesto igradnje građanskog morala, tolerancije, srednje klase, društva u kome bi ljudi želeli da žive, a ne da iz njega iznova i iznova emigriraju, svu energiju su trošile na stvaranje "imidža" nacije i nacionalne države. Već oko 30. g ustanove kulture vode samo oni ljudi koji su od državnog aparata dobili imprimatur patriJota koji rade u korist stvaranja "imidža" nacionalne države. Taman posla da rade u intresu izgradnje temelja građanskog društva – to bi bio čin veleizdaje! Najgora pošast koja može da zadesi jedno društvo jeste da bude vođeno voljom "učenog neznanja". Učenom neznanju nije potrebna konceptualna lupa, a još manje mu je potrebna argumentovana empirijska rasprava.

mad mom

07. avgust 2017.

Ne mogu da zamislim da bi Le Penova mogla da primirise u nemacku ili francusku Akademiju nauka

Slavko Petrov

07. avgust 2017.

Očuvanje srpskog identiteta, pa tako i rasprave na tu temu ne idu ruku pod ruku s vašim stavom da druge (Crnogorce, Bošnjake...) nazivate konvertitima (tekst iz lista, Politika od pre par godina). Štaviše, takva isključivost, uveren sam i uvrede za ljude koji se izjašnjavaju i osećaju kako sami žele, pokazale su se pogubnim u veku iza nas, baš po srpski narod. Isključivi ste i po sagledavanju načina kojim se štite i šire mogućnosti identiteta da postanu prijemčive za druge, tvrdeći da Srbi kao narod nisu baš sposobni da prave automobile i veš mašine. Do pre par decenija, mnogi nisu znali da ih prave, pa ih sada, eto, prave.

Kalča

08. avgust 2017.

Ako je čuveni filozof Martin Hajdeger mogao da bude rektor Frajburškog univerziteta (koji je ondašnja propaganda uzimala za simbol arijevske kulture) i to odmah po promeni vlasti u Nemačkoj, tamo neke 1933. godine, Zašto ne bi mogao Dragan Stanić (nekada, u socijalizmu, mnogo poznatiji pod umetničkim imenom Ivan Negrišorac) da otvori vrata Matice srpske svim ideologijama, pa i onoj kojoj je pripadao čuveni filozof Hajdeger? U ime "slobode" - protiv slobode.

Вукота Мараш

08. avgust 2017.

Матица српска је, ето, крива што нису изграђене институције система, а њен садашњи председник је, по природи ствари, за то најодговорнији. Да је Матица била другачија - све би било другачије. Дакле: ако уклонимо Матицу, као препреку на путу стварања уређене, просперитетне, Државе, онда ће нам тај (још увек, захваљујући и Матици, дуги) пут бити лакши. Да није жалосно било би - смешно. "Када Бог хоће накога да уништи најпре му памет узме". Коначно, шта ће нам памет и мислећи људи, када имамо јасно дефинисане процедуре, које ће нас довести до толико жељеног, уређеног, друштва. То што ја "процедура" увек читам као "дресура" је мој проблем, коме је Матица, свакако, некако, допринела. То што критичари Матице и њеног тренутног председника немају никакав аргумент, којим би умањили снагу аргумената, које му замерају - није важно. Овде је увек било најважније бити на правој страни. И, лепо човек рече, еволуција памти само резултат. Баш као у фудбалу: можеш играти и добро и лепо на крају се рачуна само резултат. Дакле: треба следити руку, у којој је "длан сена" и заборавити да ће нас на крају тог пута дочекати "конопци и снажне касапске руке" (Андрић). Постављени циљ оправдава средства, а ти што постављају циљеве су, биће, паметнији од Матице, која, коначно има више од два века па је, логично, постала и сенилна.

Jovan

08. avgust 2017.

Kakav predsednik, takva i Matica.