Komentar na dopise “Muzički obrazovanog čitaoca” i “Mladog muzikologa”

 Dobar primer su dopisi dvojice mlađahnih komentatora mog teksta. Da bi pojačali njihove argumente njihovo pisanje je puno malih podrugljivih invektiva I direktnog ad hominem vređanja g-dje Branke Radović I mene, osobi o kome novi mladi srpski intelektualci ne znaju ništa. Ali pođimo redom.

Gospodin koji se krije iza pseudonima “muzički obrazovan čitalac” krade, u maniru što bi rekao Basara novindžija Kurira, Alo-a Informera I sl., celu drugu polovinu moje rečenice koja govorio o kriterijumima sastavljanja muzičke kritike, i zatim me na osnovu pokradene rečenice podučava o “akademističkoj” (Sic!) tradicijji…koja nikog ne uzrujava….već samo prija okostalim čulima”.-, tj. meni. Da potsetim g. “muzički obrazovanog čitaoca” moj originalni tekst glasi “…posao muzičkog kritičara je da na osnovu opšteg konzenzusa o tome kako jedno delo treba da se izvodi, i (ovaj deo je nestao u maniru žute štampe) percepcije kritičara o istom, napiše kritiku…. .

A na osnovu čega drugog gospodine treba da se piše kritika ? Naravno trebao sam da vam nacrtam da koncenzus nije uska linija vec do odredjene mere šire polje, ali bez drastičnih odstupanja. Znate, List je na pitanje zašto je svaka interpretacija drugačija odgovorio: Izvođenje jednog muzičkog dela je kao drvo. Nepokretno stablo je kanon, propis da se trebati drzati partiture kako ju je kompozitor napisao. Međutim, grane, a pogotovo lišće, na vetru trepere na uvek različite, neponovljive načine što ilustruje posebnost umetnikovog doživljaja muzike. Kod kasnog Pogorelića lisće često ne treperi već se kida s grana, a nekad se i stablo zaljulja. Mislim da je Alex Ross kritičar New Yorker-a napisao da Pogorelićev Šuman zvuci kao Prokofjev a Brams kao Alban Berg.

I najzad da citiram jednog stranog muzikologa: “Kompozitori ne pišu svoja dela kao sredstvo za egocentrične izvođače, vec da bi svetu pružili svoju muzičku viziju” , … oni su samo babice, ne majke.
Da se razumemo gospodo, ja volim ranog Pogorelića, imam sve njegove snimke sa DGG kompanijom I rado ih slušam ali ne i “novog” Pogorelića koji je sasvim nešto drugo.

Dalje, mene smeštate u “palanačku beogradsku perspektivu”. Ja sam se dragi moj anonimni vratio u Beograd u penziju kao profesor jednog američkog univerziteta(vidi Google ili Google Scholar) te sam se tokom dvadeset trogodišnjeg boravka u Americi naslušao muzike u NJujorku, Filadelfiji, Baltimoru i Čikagu. Naravno, treba da vas potsetim i na koncerte koje sam u mladosti slušao na Kolarcu neponovljivih sezona krajem pedesetih I početkom šezdesetih godina kad Beograd nisu posetili jedino Hajfez I Horovic; oni su u to vreme bili u dobrovoljnom egzilu, nisu ni svirali igde. O takvim gostima danas Beograd može samo da sanja. Toliko o mojoj “palanačkoj perspektivi”.

I najzad o nekim specifičnim komentarima “mladog muzikologa” koji takođe u maniru toletoidne stampe vređa I docira zaklanjajući se iza nekakve formalne diplome muzikologa. Sreo sam u svom dugom životu dosta profesionalnih muzičara koji su zalutali u tu profesiju koju niti mnogo vole niti je osećaju. Vama je sasvim u redu “emotivno I iskreno” pisanje gdje Kojić koja u stilu kombinacije šiparice koja ima pet plus iz srpskog, pisca ljubica I recimo Mire Marković sastavlja neselektivne egzaltirane komentare u kojima nema ni trunke kritike.

Da ni trunke kritike. Vama to kao muzikologu takva muzička kritika ne smeta. Važno je da piše emotivno I iskreno. U vezi toga vaše vređanje gdje Radović je vrhunska, moram reći, svinjarija…. “primer neosnovanog negativnog komentara Branke Radović koji koji kao apsolutno jedini takav (koji su drugi, nisam proverio Kurir i Informer, prim. pisc.) nije originalan niti smeo, već više ostavlja utisak da je autorka samo imala nameru da skrene pažnju na sebe – nekad profesionalnog stručnjaka, danas žene na zalasku karijere”. Nešto mi tu mladi čovece nije jasno. Kako je neko koje je bio profesionalni stručnjak zaboravio svoju stručnost na kraju karijere, i to još žena ! Da li ste vi svesni sta šte napisali? Napisali ste o jednoj osobi, starijoj koleginici, nešto krajnje bedno I ljigavo. To vam kaže s punim imenom I prezimenom vas “dragi profesor u penziji”. I još nešto što moram da spomenem. Kažete “samo se kod nas (neosnovanim) unižavanjem drugih ističu oni najmanji”.

Naravno mislite na mene. Nece moći dragi muzikologu. Taj “najmanji” je imao sasvim lepu internacionalnu profesorsku I naučnu karijeru čiji se radovi citiraju do sada preko 1400 puta. I to bi bilo sve jer nemam volje da se dalje nosim s vašim sitnim uvredama I posrtanjem kroz vaše dirljive argumente o suzama I kiši. Ipak još nešto. Najzad vidim da ste impresionirani dalekoistočnim salama u kojima je Pogorelić svirao ili će svirati. Kina, Japan I slične zemlje su željne svega evropskog pa I isluženih fudbalera Premijer Lige. Javite mi kad Pogorelić bude svirao sa Bečkim, Londonskim, NJujorškim, Čikaskim ili Filadelfija orkestrima.